ŠOLjA KAFE
Dobri starci pozivaju vas na kafu,
tu su, al odavno poginuli u samoći,
njihova su tela krhka,ostale su samo oči.
Zovu vas na svoje zastakljene terase,
i dok čekate da provri kafa,
tek usput, onako, kažu par teških reči,
poput epitafa.
Na kraju, kad vreme je da se pođe,
svaki od njih po knjige ide,
Pozajmljuju vam razne stvari,
Samo da bi mogli, još jednom da vas vide.
PODZEMNI RAZGOVORI
Posmatram gluvoneme
kako podzeman razgovor vode
I kako su im ruke umorne od reči
što iz šaka žele da se oslobode
I kako treba iskazati sebe
al je arhitektura ruku skromna
I kako je pokret kratak
a misao ogromna.
PONOVO DEVOJČICA
Više od svega voleo bih da je moja majka
ponovo devojčica.
I da ne zna da će jedog dana iz klice mraka
na ovaj svet doneti dečaka.
I da trči slobodom
kao što u koraku samo dete ima.
A da obavezu da nahrani
ima samo prema lutkama i psima.
I veoma je važno da se na sve to dosta i smeje.
I da postane glumica kao što je želela
i ima turneje.
A ja ću već nekako i sam naći
u toj utrobi bravu.
I gledati da ne zakasnim
na predstavu.
RASPRODAJA
Selim iz stana i stolicu i krevet,
šta će mi stvari kad na reč ću leći.
Za ovozemaljsko odavno se ne pitam,
matematiku i kiriju ne umem ti reći.
Selim parket, luster, komodu,
orman, prozore i posuđe.
Pa raspoređujem reči po podu,
sve ostalo mi dođe tuđe.
POEZIJA
Napiši celu zbirku pesama pa je baci u vatru,
Napij se domaće rakije,
Pobegni sa pesničke večeri i vodi ljubav u javnom toaletu,
Podigni revoluciju, pogini u ratu,
Odnesi ružu Branku Miljkoviću na grob,
Zamonaši se i ovekoveči dušu svoju Bogu ko najlepši kolač,
Napusti fakultet i pobegni u Francusku,
Recituj svoju poemu prosjaku,
Zaveštaj svoje organe i napiši epitaf na grobu,
Nauči žene da lome čaše
I da ne plaču,
Sedi bar dva sata u potpunom mraku,
Pusti svoju krv na knjizi ko posvetu,
Čudi se neprestano svemu,
Divi se odronu,divi se plamenu.
Tada ćeš znati, da poezije ima najmanje na papiru.
