ШОЉА КАФЕ
Добри старци позивају вас на кафу,
ту су, ал одавно погинули у самоћи,
њихова су тела крхка,остале су само очи.
Зову вас на своје застакљене терасе,
и док чекате да проври кафа,
тек успут, онако, кажу пар тешких речи,
попут епитафа.
На крају, кад време је да се пође,
сваки од њих по књиге иде,
Позајмљују вам разне ствари,
Само да би могли, још једном да вас виде.
ПОДЗЕМНИ РАЗГОВОРИ
Посматрам глувонеме
како подземан разговор воде
И како су им руке уморне од речи
што из шака желе да се ослободе
И како треба исказати себе
ал је архитектура руку скромна
И како је покрет кратак
а мисао огромна.
ПОНОВО ДЕВОЈЧИЦА
Више од свега волео бих да је моја мајка
поново девојчица.
И да не зна да ће једог дана из клице мрака
на овај свет донети дечака.
И да трчи слободом
као што у кораку само дете има.
А да обавезу да нахрани
има само према луткама и псима.
И веома је важно да се на све то доста и смеје.
И да постане глумица као што је желела
и има турнеје.
А ја ћу већ некако и сам наћи
у тој утроби браву.
И гледати да не закасним
на представу.
РАСПРОДАЈА
Селим из стана и столицу и кревет,
шта ће ми ствари кад на реч ћу лећи.
За овоземаљско одавно се не питам,
математику и кирију не умем ти рећи.
Селим паркет, лустер, комоду,
орман, прозоре и посуђе.
Па распоређујем речи по поду,
све остало ми дође туђе.
ПОЕЗИЈА
Напиши целу збирку песама па је баци у ватру,
Напиј се домаће ракије,
Побегни са песничке вечери и води љубав у јавном тоалету,
Подигни револуцију, погини у рату,
Однеси ружу Бранку Миљковићу на гроб,
Замонаши се и овековечи душу своју Богу ко најлепши колач,
Напусти факултет и побегни у Француску,
Рецитуј своју поему просјаку,
Завештај своје органе и напиши епитаф на гробу,
Научи жене да ломе чаше
И да не плачу,
Седи бар два сата у потпуном мраку,
Пусти своју крв на књизи ко посвету,
Чуди се непрестано свему,
Диви се одрону,диви се пламену.
Тада ћеш знати, да поезије има најмање на папиру.
