detalj slike: KRK Art dizajn

GLAD (NASTAVAK NEDOVRŠENE PRIČE EDGARA ALANA POA-SVETIONIK)

1 januar – 1796. Danas – moj prvi dan na svetioniku – unosim zapis u svoj dnevnik, kako sam se saglasio sa De Gratom. Onoliko koliko mogu voditi zapise, ja ću – ali ne mogu reći šta se može desiti čoveku usamljenom kao što sam ja – mogu se razboleti, ili još gore... Ali manimo to. Kuter je jedva prošao – ali zašto se baviti time, jer ovde sam, sasvim bezbedan? Duh počinje da mi oživljava i postoje samo misli o postojanju – jer konačno sam u svom životu – sasvim sam: jer, naravno, Neptun, koliko da je veliki, ne može se smatrati kao „društvo“. Mogu li se na nebesima ikada naći u „društvu“ bar upola tako vernim kao što je ovaj siroti pas: - u takvom slučaju ja i „društvo“ se možda nikada nećemo rastati – čak ni posle puno godina... Ono što me najviše iznenađuje je teškoća koju je imao De Grat da me dovede u službu. – a ja sam plemenite naravi! Jedan čovek je boravio ovde do sada – i radio je sasvim dobro kao (strana 2) trojica koja bi se obično poslala. Obaveze su skoro nikakve. A štampana uputstva su koliko toliko jasna. Nikako nije trebalo dopustiti da me prati Orndorf. Nikada nisam nosio svoju beležnicu sa sobom dok je on u mojoj blizini, uz njegovo nepodnošljivo brbljanje – da ne spominjem beskrajnu morsku penu. Konačno, želim biti sam... Čudno je da nisam primetio, do sada, kako je užasan zvuk te reči – „sam“! Napola mogu zamisliti da u njoj ima neke posebnosti u odjeku ovih cilindričnih zidova – ali, oh, ne! – to su sve gluposti. Verujem da sam nervozan zbog samoće. Nikada nisam bio takav. Nisam zaboravio proročanstvo De Grata. Sada se vučem ka fenjeru da dobro pogledam naokolo „da vidim šta se može“........ Da vidim ono što se zaista vidi! – ne puno toga. Duvanje vetra je malo opalo, mislim, ali će kiter bez obzira na to naći put do kuće, uz teškoće. Jedva da će ga videti na severu pre sutra u podne – a udaljenost je tek 190 ili 200 milja.

2 januar. Proveo sam dan u nekoj vrsti ekstaze koju mislim (strana 3) da je nemoguće opisati. Moja strast za samoćom jedva da je pošteno nagrađena. Ne bih mogao reći zadovoljena; jer verujem da se nikada ne mogu zasititi zadovoljstvom koje sam osetio danas... vetar je duvao ceo dan i do popodneva more je doslovno bilo materijalizovano... ne vidi se ništa, čak ni teleskopom, osim okeana i neba i povremeno galebovi.

3 januar. Mrtva tišina ceo dan. Pred veče, more najviše liči na staklo. Vidi se neko morsko rastinje, ali osim njega apsolutno ništa ceo dan – čak ni najmanji trag oblaka... zanimam se istraživanjem svetionika... vrlo je prostran – koliko sam primetio prilikom penjanja beskrajnim stepenicama – moglo bi se reći više od 160 stopa. Od nivoa vode vo vrha fenjera. Ipak, od dna unutrašnosti kule daljina je bar 180 stopa – jer pod je 20 stopa ispod površine mora, čak i pri najnižoj plimi... Izgleda mi da je unutrašnjost na dnu izgrađena solidnom zidarijom. Bez sumnje se tako smatralo puno sigurnije: - ali mislim se , zašto? Struktura, nalik ovoj je bezbedna u svim okolnostima. Ja se osećam bezbedno (strana 4) u njoj i u najžešćim uraganima koji besne - čak sam čuo od nekih mornara da pričaju, da vetar sa jugozapada, zna podići more ovde više nego bilo gde izuzev u Zapadnom prolazu Magelanovog moreuza. Samo more, mislim, ne može učiniti bilo šta sa ovim armiranim zidovima – koji su, 50 stopa iznad najviše vodene oznake, debeli su četiri stope, možda neki inč više... Osnova na kojoj se nalazi građevina liči mi na krečnjak...

     4. januar-Nema tragova života u unutrašnjosti svetionika, ako ne računam tragove izmeta glodara i ptica (istrgnuto). Sam sam i osećam da će uskoro doći trenutak, da oslobodim iz sebe silinu koja me pritiska. More mi peva, džinovski crni talasi i olujni oblaci zovu me da se predam strasti koja gori u meni. Je li De Grat znao? Je li naslutio da je ovde najtanja opna između svetova, i da ću je (strana 7, precrtano) istrgati i pokidati svojim zubima? Plačem i kričim, oponašam zov galebova, ali ništa mi ne dolazi u susret. Osuđen sam izgleda da ovde sam, u mrkloj okeanskoj noći, skončam. Nema ničega na vidiku, ni broda, ni čamca. Ni utopljenika da ih talasi izbace na obalu.

10.januar-Za nepunih nedelju dana, potrošio sam zalihe. Pisao sam mahnito i mahnito, da zaboravim i utažim glad, ali neke stranice nećete naći! Niko ih neće naći. Namerno sam ponešto (strane 4-8) istrgnuo, precrtao, sakrio. Redžinela, čuješ li me? Tebi pevam, o najlepša od svih mračnih sirena! Čuješ li me kroz svetove? Ono što sam učinio nije zločin (strana 7, precrtano), već najveći dokaz ljubavi. Bogovi znaju da je tako. Talasi udaraju sve jače u obalu. Drhtim. Gladan sam. Umoran sam. Staro pašče cvili pored mene. Zajedno gledamo u zvezde. Zajedno zavijamo i režimo. Molimo Neptuna za milost.

15. januar-Morem već danima besni (stranica 9, iscrtano)  užasna oluja. Čujem iz nje glasove koji me dozivaju. Čujem Redžinelin smeh, koji se pretvara u vrisak. Čujem i De Grata. On nije s ovog sveta (stranica 8, istrgnuto), on je neka veza između...a čujem i tebe, čujem te kroz ovaj zid od vode i vetra, prepoznajem ti glas, tako sličan mom, jer ti i jesi ja, a ja jesam ti...ne  razumeš (strana 9, izgrebano)-razumećeš, veruj mi...ja sam sve ono čega se groziš i šta želiš biti.

17. januar-Razmišljao sam da zakoljem psa, ali ne bih mogao da ga pojedem. Čini mi se da bih onda prestao da postojim. I ovako sam nestalan, nestajem i rađam se poput morske pene. Znam da postojiš, i želim da me čuješ. Odaću ti jednu tajnu (stranica 9, pocepano) , uskoro...

21. januar-Već kad sam izgubio svaku nadu, stigao je mali ribarski brod. Brzo sam otrčao da im osvetlim put. Dragi Bože, kako li su uopšte preživeli ovu oluju! Tako sam bio srećan. Da konačno popričam s nekim, da porazgovaram sa ljudskim bićem...A Orndorf? Šta se desilo s njim? Strana 6-8 (detaljno opisano, sve precrtano gustim, teškim mastilom)...zašto ne mogu da se setim? Možda je pao sa vrha kule svetionika? Ribari su stigli. Srdačno ih pozdravljam.Trojica su. Dvojica mlada, visoki, stameni, riđi Irci. Treći je bio već vremešnih godina...zgadih se, šta s njim... možda psu? (strana 9). Ponudih im vino, jedino što sačuvah od zaliha. Vidno se obradovaše. Imali su i nešto ulovljene ribe sa sobom, obedovasmo, nisam puno pojeo. Čuvao sam se (nejasno) za glavni desert.

22. januar-Pospali su tek izjutra, vražiji mornarski sinovi. Pod svetlom meseca i Neptuna, ispunio sam svoju svrhu. Izmaglice nestade, nestalnosti nestade, ponovo sam bio svoj (strana 10, izgubljeno?) , mojim žilama tekla je snažna i zdrava krv. Glad je prestala, duša je bila sita, kao i telo. Obezbedio sam sebi hrane (nejasno) za minimum mesec dana. Mladci su vrlo ukusni, jakih mišica, snažne i zdrave kože, deca mora, deca vetra, najbolji mogući obed za trpezu. Starog sam dao psu. Previše vonja, smrdi na jeftine brlje, lučke kurve i duvan... ne mogu (izbrisano) s njim, ali pas se neće buniti. Video sam mu u očima zahvalnost.

25. januar- Ne mogu da se setim šta sam uradio sa Orndorfom. Možda sam ga ipak pojeo. Možda. Neću ti reći. Ali ti već znaš, zar ne? Znaš svaku moju misao i svaku moju glad. No, (strana 23, istrgnuto) jedno ipak ne znaš. Ali rećiću ti. Rećiću ti pre nego što konačno odem! Budi siguran.

27. januar-Oluja je konačno prestala. Osećam da (nejasno) dolazi. Pas je uzbuđen, jednako kao i ja. Bleštava svetlost igra oko svetionika, njeni zraci prže svaku od njegovih 180 stopa, i ja osećam (zašto?) da sam blizu ispunjenja svoje svrhe. Glad je prestala, čekaju novi (nepoznato?) svetovi...De Grat ima ključ...ključ za svetove. Sve dok slušam, sve dok jedem, prebacivaće me, i ja sad-dolazim. Bojiš li se? Drhtiš li?

Ili jedva čekaš da se sretnemo?

30. januar-Plima je povoljna. Mesec je  (neke astronomske oznake), gde treba da bude,  Neptun me vodi iznad utihlog okeana, a Svetionik blešti, blešti poslednjim jarkim svetlom, dok na kraju ne ostane na horizontu usamljen kao iskra, dok (nepoznato) ne potonem u tamu, udahnem vodu, ispružim ruke da dodirnem nebo, ali neba iznad mene više nema, nema, nema, i sad mi ostaje samo da kroz Tritonove dvore prođem u neki drugi svet, ali pre nego što konačno nestanem, upamti i pročitaj ovo :

Na samom dnu svetioničke kule, kovčeg je u koji sam ostavio ono što te zanima. Stranicu iz dnevnika za 29. januar. Kada se voda povuče, moći ćeš da je (nejasno, nečitljivo) preuzmeš.

Zbogom, ja.

   4. februar- ,,Šta mislite inspektore Volas?'',  progovori policijski službenik. ,,U životu nisam pročitao ništa luđe. Ipak, ostaci ljudi nesumnjivo postoje u svetioniku. On jeste pojeo one ribare.’’

,,Možda je to ipak bio pas.’’, promrmlja Volas. Našli su to siroto staro pseto kako se gosti ljudskim ostacima, i našli su te ludačke dnevnike, ali ono što inspektor nije rekao saradnicima, a što ga je grizlo, nagrizalo mu razum...

  ,,Ovo nije moguće’’, pomisli Volas. Ovo je neka grozomorna, čudesna noćna mora. Bilo je gotovo nemoguće da je tako savršeno, bez greške, do tančina, nepoznati kanibal imitirao njegov rukopis. Skoro nemoguće, pomisli Volas. Ipak, kao čovek od nauke, od hladne analitike, činjenica i racija, uvek je tražio razumno objašnjenje. Skoro da je odahnuo, i sam sebi čestitao, kada je shvatio da objašnjenje ipak postoji. Možda je ubica nekada, negde, došao u posed neke njegove pisane izjave. Vešt falsifikator bi mogao da verno skine nečiji rukopis, i sa malog uzorka. Da, sigurno je to,pomisli. Šta bi drugo moglo biti?

  ,,Idi kući, Robe’’, reče pomoćniku. ,,Dosta si radio za danas. Ja ću još malo ostati.’’ Nakon što se pozdravio s Robom, napunio je lulu duvanom i ispružio noge na stol.  Nervoza nije nestala. Pokušavao je da se smiri. Čak i da otkriju sličnost, ne sličnost, ISTOVETNOST sa njegovim rukopisom, niko ne bi mogao nizašta da ga osudi. Ovo je suludo, pomisli. Mesecima je već u Londonu, radio je na drugim slučajevima, desetine policajaca viđale su ga svaki dan.Nije mogao da (on nali malo viskija)  istovremeno nedeljama bude u Londonu i na stotinama kilometara udaljenom svetioniku. Trgnuo je piće. Možda se nekada zamerio tom kriminalcu, tom ludaku koji jede ljudsko meso. Zamerio se mnogima u svojoj karijeri. Ne bi taj bio prvi koji bi želeo da mu se za nešto osveti. Mogao je da objasni rukopis, i sve drugo, ali kako je mogao znati za...

  Redžinelu?

  Niko nije znao za Redžinelu. Ni njegova porodica, prijatelji,saradnici. Bila je njegova slatka, grešna i strašna tajna iz mladosti.  Upoznao ju je na lučkim dokovima, dok je još bio mlad i (relativno) beznačajan policajac. Bila je mlada i prelepa. Zaljubio se u nju, iako je bila prodavačica ljubavi. Viđali su se u tajnosti, godinama. Dobro je pazio. Bio je siguran. Kada je napredovao u društvenom statusu, ponudio joj je svoju ruku. Bio je siguran da će pristati. Neko sa dna društva morao bi biti presrećan što mu je on ponudio pažnju. Još mu je u ušima zvonio njen smeh. Njen podrugljivi smeh. Rugala mu se. Nazvala ga podrugljivim imenom, koje njena sorta koristi za službenike zakona. Volas s naporom sklopi oči, da ne priziva tu sliku u sećanje. Ali došla je. Sećao se kako joj je zamro smeh na usnama, a kikot naglo prestao, kada joj je debeli, oštri nož sjurio prvo u stomak, potom pravo u srce. Tako okrvavljenu, gurnuo je u kanal. Nikada je nisu pronašli. Nikada. Verovatno su njene ostatke pojele ribe, sitne zverčice, možda i skitnice.

   Kako je onda skot mogao da zna za Redžinelu? Možda je bila neka druga, istog imena? Ne... (rukopis, Redžinela)  previše je to slučajnosti, previše. Popio je još viskija.Glava mu se klatila, klatila, klatila, došli su snovi, u snovima je...

  Hodio svetionikom.

  Mrtva tišina ceo dan. Pred veče, more najviše liči na staklo. Vidi se neko morsko rastinje, ali osim njega apsolutno ništa ceo dan – čak ni najmanji trag oblaka... zanimam se istraživanjem svetionika... vrlo je prostran – koliko sam primetio prilikom penjanja beskrajnim stepenicama – moglo bi se reći više od 160 stopa. Od nivoa vode vo vrha fenjera. Ipak, od dna unutrašnosti kule daljina je bar 180 stopa – jer pod je 20 stopa ispod površine mora, čak i pri najnižoj plimi... Izgleda mi da je unutrašnjost na dnu izgrađena solidnom zidarijom. Bez sumnje se tako smatralo puno sigurnije: - ali mislim se , zašto? Struktura, nalik ovoj je bezbedna u svim okolnostima. Ja se osećam bezbedno (strana 4) u njoj i u najžešćim uraganima koji besne - čak sam čuo od nekih mornara da pričaju, da vetar sa jugozapada, zna podići more ovde više nego bilo gde izuzev u Zapadnom prolazu Magelanovog moreuza. Samo more, mislim, ne može učiniti bilo šta sa ovim armiranim zidovima – koji su, 50 stopa iznad najviše vodene oznake, debeli su četiri stope, možda neki inč više... Osnova na kojoj se nalazi građevina liči mi na krečnjak...

      Probudio se vrišteći. Čije to misli mu dolaze u san? Čijim to jezikom govori?  Čijom to rukom piše? Stranica iz dnevnika...zašto...kako zna napamet njen sadržaj? Ruka mu polete u džep, izvuče iz njega zgužvani papir koji je ceo dan držao nepogledan, gotovo je zaboravio na njega, pročita svojim rukopisom napisano 29-januar, i onda poslednji put kriknu, užasno, stravično, hitajući u tamu, i dok mu se voda pela do grla, a svetionik osvetljavao stravičnu noć koja se nadnosila nad njim, stiže da pročita reči sa stranice:

    ,,POJEO sam je, znaš. Pojeo sam ljubljenu Redžinelu. Gostio sam se njenim mladim mesom, njenim gipkim udovima, njenim sočnim oblinama. Nisu je izjele skitnice, ja sam/ti si je pojeo. Ja sada dolazim. Ti dolaziš. Jer ja sam ti, ti si De Grat, čarobnjak, mnoštvo, Jedan, Legija, Anđeo Smrti, Belzebub, Crv večnosti. ’’

  Na napušteni svetionik pristigao je usamljeni ribarski brodić. Izgledalo je da na svetioniku odavno nikog nije bilo. Ribari su znali da je na zlom glasu. Navodno se tu dogodilo ljudožderstvo. Nisu marili. Bilo ih je šestorica, snažnih i odlučnih. Trebao im je odmor, predah, zaštita kamenih zidova. San ih je na kraju, umorne i iscrpljene, ipak savladao, ali postavili su dva stražara. Stražari su bili budni i marljivi, nisu kunjali, nisu zevali u pomrčinu i zvezde, pomno su pretraživali očima svaki kutak prostorije.

  Ali čak ni oni nisu uspeli da opaze senovito, a gladno prisustvo koje im se nečujno približavalo beskrajnim stepenicama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: