детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГЛАД (НАСТАВАК НЕДОВРШЕНЕ ПРИЧЕ ЕДГАРА АЛАНА ПОА-СВЕТИОНИК)

1 јануар – 1796. Данас – мој први дан на светионику – уносим запис у свој дневник, како сам се сагласио са Де Гратом. Онолико колико могу водити записе, ја ћу – али не могу рећи шта се може десити човеку усамљеном као што сам ја – могу се разболети, или још горе... Али манимо то. Кутер је једва прошао – али зашто се бавити тиме, јер овде сам, сасвим безбедан? Дух почиње да ми оживљава и постоје само мисли о постојању – јер коначно сам у свом животу – сасвим сам: јер, наравно, Нептун, колико да је велики, не може се сматрати као „друштво“. Могу ли се на небесима икада наћи у „друштву“ бар упола тако верним као што је овај сироти пас: - у таквом случају ја и „друштво“ се можда никада нећемо растати – чак ни после пуно година... Оно што ме највише изненађује је тешкоћа коју је имао Де Грат да ме доведе у службу. – а ја сам племените нарави! Један човек је боравио овде до сада – и радио је сасвим добро као (страна 2) тројица која би се обично послала. Обавезе су скоро никакве. А штампана упутства су колико толико јасна. Никако није требало допустити да ме прати Орндорф. Никада нисам носио своју бележницу са собом док је он у мојој близини, уз његово неподношљиво брбљање – да не спомињем бескрајну морску пену. Коначно, желим бити сам... Чудно је да нисам приметио, до сада, каkо је ужасан звук те речи – „сам“! Напола могу замислити да у њој има неке посебности у одјеку ових цилиндричних зидова – али, ох, не! – то су све глупости. Верујем да сам нервозан због самоће. Никада нисам био такав. Нисам заборавио пророчанство Де Грата. Сада се вучем ка фењеру да добро погледам наоколо „да видим шта се може“........ Да видим оно што се заиста види! – не пуно тога. Дување ветра је мало опало, мислим, али ће китер без обзира на то наћи пут до куће, уз тешкоће. Једва да ће га видети на северу пре сутра у подне – а удаљеност је тек 190 или 200 миља.

2 јануар. Провео сам дан у некој врсти екстазе коју мислим (страна 3) да је немогуће описати. Моја страст за самоћом једва да је поштено награђена. Не бих могао рећи задовољена; јер верујем да се никада не могу заситити задовољством које сам осетио данас... ветар је дувао цео дан и до поподнева море је дословно било материјализовано... не види се ништа, чак ни телескопом, осим океана и неба и повремено галебови.

3 јануар. Мртва тишина цео дан. Пред вече, море највише личи на стакло. Види се неко морско растиње, али осим њега апсолутно ништа цео дан – чак ни најмањи траг облака... занимам се истраживањем светионика... врло је простран – колико сам приметио приликом пењања бескрајним степеницама – могло би се рећи више од 160 стопа. Од нивоа воде во врха фењера. Ипак, од дна унутрашности куле даљина је бар 180 стопа – јер под је 20 стопа испод површине мора, чак и при најнижој плими... Изгледа ми да је унутрашњост на дну изграђена солидном зидаријом. Без сумње се тако сматрало пуно сигурније: - али мислим се , зашто? Структура, налик овој је безбедна у свим околностима. Ја се осећам безбедно (страна 4) у њој и у најжешћим ураганима који бесне - чак сам чуо од неких морнара да причају, да ветар са југозапада, зна подићи море овде више него било где изузев у Западном пролазу Магелановог мореуза. Само море, мислим, не може учинити било шта са овим армираним зидовима – који су, 50 стопа изнад највише водене ознаке, дебели су четири стопе, можда неки инч више... Основа на којој се налази грађевина личи ми на кречњак...

     4. јануар-Нема трагова живота у унутрашњости светионика, ако не рачунам трагове измета глодара и птица (истргнуто). Сам сам и осећам да ће ускоро доћи тренутак, да ослободим из себе силину која ме притиска. Море ми пева, џиновски црни таласи и олујни облаци зову ме да се предам страсти која гори у мени. Је ли Де Грат знао? Је ли наслутио да је овде најтања опна између светова, и да ћу је (страна 7, прецртано) истргати и покидати својим зубима? Плачем и кричим, опонашам зов галебова, али ништа ми не долази у сусрет. Осуђен сам изгледа да овде сам, у мрклој океанској ноћи, скончам. Нема ничега на видику, ни брода, ни чамца. Ни утопљеника да их таласи избаце на обалу.

10.јануар-За непуних недељу дана, потрошио сам залихе. Писао сам махнито и махнито, да заборавим и утажим глад, али неке странице нећете наћи! Нико их неће наћи. Намерно сам понешто (стране 4-8) истргнуо, прецртао, сакрио. Реџинела, чујеш ли ме? Теби певам, о најлепша од свих мрачних сирена! Чујеш ли ме кроз светове? Оно што сам учинио није злочин (страна 7, прецртано), већ највећи доказ љубави. Богови знају да је тако. Таласи ударају све јаче у обалу. Дрхтим. Гладан сам. Уморан сам. Старо пашче цвили поред мене. Заједно гледамо у звезде. Заједно завијамо и режимо. Молимо Нептуна за милост.

15. јануар-Морем већ данима бесни (страница 9, исцртано)  ужасна олуја. Чујем из ње гласове који ме дозивају. Чујем Реџинелин смех, који се претвара у врисак. Чујем и Де Грата. Он није с овог света (страница 8, истргнуто), он је нека веза између...а чујем и тебе, чујем те кроз овај зид од воде и ветра, препознајем ти глас, тако сличан мом, јер ти и јеси ја, а ја јесам ти...не  разумеш (страна 9, изгребано)-разумећеш, веруј ми...ја сам све оно чега се грозиш и шта желиш бити.

17. јануар-Размишљао сам да закољем пса, али не бих могао да га поједем. Чини ми се да бих онда престао да постојим. И овако сам несталан, нестајем и рађам се попут морске пене. Знам да постојиш, и желим да ме чујеш. Одаћу ти једну тајну (страница 9, поцепано) , ускоро...

21. јануар-Већ кад сам изгубио сваку наду, стигао је мали рибарски брод. Брзо сам отрчао да им осветлим пут. Драги Боже, како ли су уопште преживели ову олују! Тако сам био срећан. Да коначно попричам с неким, да поразговарам са људским бићем...А Орндорф? Шта се десило с њим? Страна 6-8 (детаљно описано, све прецртано густим, тешким мастилом)...зашто не могу да се сетим? Можда је пао са врха куле светионика? Рибари су стигли. Срдачно их поздрављам.Тројица су. Двојица млада, високи, стамени, риђи Ирци. Трећи је био већ времешних година...згадих се, шта с њим... можда псу? (страна 9). Понудих им вино, једино што сачувах од залиха. Видно се обрадоваше. Имали су и нешто уловљене рибе са собом, обедовасмо, нисам пуно појео. Чувао сам се (нејасно) за главни десерт.

22. јануар-Поспали су тек изјутра, вражији морнарски синови. Под светлом месеца и Нептуна, испунио сам своју сврху. Измаглице нестаде, несталности нестаде, поново сам био свој (страна 10, изгубљено?) , мојим жилама текла је снажна и здрава крв. Глад је престала, душа је била сита, као и тело. Обезбедио сам себи хране (нејасно) за минимум месец дана. Младци су врло укусни, јаких мишица, снажне и здраве коже, деца мора, деца ветра, најбољи могући обед за трпезу. Старог сам дао псу. Превише воња, смрди на јефтине брље, лучке курве и дуван... не могу (избрисано) с њим, али пас се неће бунити. Видео сам му у очима захвалност.

25. јануар- Не могу да се сетим шта сам урадио са Орндорфом. Можда сам га ипак појео. Можда. Нећу ти рећи. Али ти већ знаш, зар не? Знаш сваку моју мисао и сваку моју глад. Но, (страна 23, истргнуто) једно ипак не знаш. Али рећићу ти. Рећићу ти пре него што коначно одем! Буди сигуран.

27. јануар-Олуја је коначно престала. Осећам да (нејасно) долази. Пас је узбуђен, једнако као и ја. Блештава светлост игра око светионика, њени зраци прже сваку од његових 180 стопа, и ја осећам (зашто?) да сам близу испуњења своје сврхе. Глад је престала, чекају нови (непознато?) светови...Де Грат има кључ...кључ за светове. Све док слушам, све док једем, пребациваће ме, и ја сад-долазим. Бојиш ли се? Дрхтиш ли?

Или једва чекаш да се сретнемо?

30. јануар-Плима је повољна. Месец је  (неке астрономске ознаке), где треба да буде,  Нептун ме води изнад утихлог океана, а Светионик блешти, блешти последњим јарким светлом, док на крају не остане на хоризонту усамљен као искра, док (непознато) не потонем у таму, удахнем воду, испружим руке да додирнем небо, али неба изнад мене више нема, нема, нема, и сад ми остаје само да кроз Тритонове дворе прођем у неки други свет, али пре него што коначно нестанем, упамти и прочитај ово :

На самом дну светионичке куле, ковчег је у који сам оставио оно што те занима. Страницу из дневника за 29. јануар. Када се вода повуче, моћи ћеш да је (нејасно, нечитљиво) преузмеш.

Збогом, ја.

   4. фебруар- ,,Шта мислите инспекторе Волас?'',  проговори полицијски службеник. ,,У животу нисам прочитао ништа луђе. Ипак, остаци људи несумњиво постоје у светионику. Он јесте појео оне рибаре.’’

,,Можда је то ипак био пас.’’, промрмља Волас. Нашли су то сирото старо псето како се гости људским остацима, и нашли су те лудачке дневнике, али оно што инспектор није рекао сарадницима, а што га је гризло, нагризало му разум...

  ,,Ово није могуће’’, помисли Волас. Ово је нека грозоморна, чудесна ноћна мора. Било је готово немогуће да је тако савршено, без грешке, до танчина, непознати канибал имитирао његов рукопис. Скоро немогуће, помисли Волас. Ипак, као човек од науке, од хладне аналитике, чињеница и рација, увек је тражио разумно објашњење. Скоро да је одахнуо, и сам себи честитао, када је схватио да објашњење ипак постоји. Можда је убица некада, негде, дошао у посед неке његове писане изјаве. Вешт фалсификатор би могао да верно скине нечији рукопис, и са малог узорка. Да, сигурно је то,помисли. Шта би друго могло бити?

  ,,Иди кући, Робе’’, рече помоћнику. ,,Доста си радио за данас. Ја ћу још мало остати.’’ Након што се поздравио с Робом, напунио је лулу дуваном и испружио ноге на стол.  Нервоза није нестала. Покушавао је да се смири. Чак и да открију сличност, не сличност, ИСТОВЕТНОСТ са његовим рукописом, нико не би могао низашта да га осуди. Ово је сулудо, помисли. Месецима је већ у Лондону, радио је на другим случајевима, десетине полицајаца виђале су га сваки дан.Није могао да (он нали мало вискија)  истовремено недељама буде у Лондону и на стотинама километара удаљеном светионику. Тргнуо је пиће. Можда се некада замерио том криминалцу, том лудаку који једе људско месо. Замерио се многима у својој каријери. Не би тај био први који би желео да му се за нешто освети. Могао је да објасни рукопис, и све друго, али како је могао знати за...

  Реџинелу?

  Нико није знао за Реџинелу. Ни његова породица, пријатељи,сарадници. Била је његова слатка, грешна и страшна тајна из младости.  Упознао jу је на лучким доковима, док је још био млад и (релативно) безначајан полицајац. Била је млада и прелепа. Заљубио се у њу, иако је била продавачица љубави. Виђали су се у тајности, годинама. Добро је пазио. Био је сигуран. Када је напредовао у друштвеном статусу, понудио јој је своју руку. Био је сигуран да ће пристати. Неко са дна друштва морао би бити пресрећан што му је он понудио пажњу. Још му је у ушима звонио њен смех. Њен подругљиви смех. Ругала му се. Назвала га подругљивим именом, које њена сорта користи за службенике закона. Волас с напором склопи очи, да не призива ту слику у сећање. Али дошла је. Сећао се како јој је замро смех на уснама, а кикот нагло престао, када јој је дебели, оштри нож сјурио прво у стомак, потом право у срце. Тако окрвављену, гурнуо је у канал. Никада је нису пронашли. Никада. Вероватно су њене остатке појеле рибе, ситне зверчице, можда и скитнице.

   Како је онда скот могао да зна за Реџинелу? Можда је била нека друга, истог имена? Не... (рукопис, Реџинела)  превише је то случајности, превише. Попио је још вискија.Глава му се клатила, клатила, клатила, дошли су снови, у сновима је...

  Ходио светиоником.

  Мртва тишина цео дан. Пред вече, море највише личи на стакло. Види се неко морско растиње, али осим њега апсолутно ништа цео дан – чак ни најмањи траг облака... занимам се истраживањем светионика... врло је простран – колико сам приметио приликом пењања бескрајним степеницама – могло би се рећи више од 160 стопа. Од нивоа воде во врха фењера. Ипак, од дна унутрашности куле даљина је бар 180 стопа – јер под је 20 стопа испод површине мора, чак и при најнижој плими... Изгледа ми да је унутрашњост на дну изграђена солидном зидаријом. Без сумње се тако сматрало пуно сигурније: - али мислим се , зашто? Структура, налик овој је безбедна у свим околностима. Ја се осећам безбедно (страна 4) у њој и у најжешћим ураганима који бесне - чак сам чуо од неких морнара да причају, да ветар са југозапада, зна подићи море овде више него било где изузев у Западном пролазу Магелановог мореуза. Само море, мислим, не може учинити било шта са овим армираним зидовима – који су, 50 стопа изнад највише водене ознаке, дебели су четири стопе, можда неки инч више... Основа на којој се налази грађевина личи ми на кречњак...

      Пробудио се вриштећи. Чије то мисли му долазе у сан? Чијим то језиком говори?  Чијом то руком пише? Страница из дневника...зашто...како зна напамет њен садржај? Рука му полете у џеп, извуче из њега згужвани папир који је цео дан држао непогледан, готово је заборавио на њега, прочита својим рукописом написано 29-јануар, и онда последњи пут крикну, ужасно, стравично, хитајући у таму, и док му се вода пела до грла, а светионик осветљавао стравичну ноћ која се надносила над њим, стиже да прочита речи са странице:

    ,,ПОЈЕО сам је, знаш. Појео сам љубљену Реџинелу. Гостио сам се њеним младим месом, њеним гипким удовима, њеним сочним облинама. Нису је изјеле скитнице, ја сам/ти си је појео. Ја сада долазим. Ти долазиш. Јер ја сам ти, ти си Де Грат, чаробњак, мноштво, Један, Легија, Анђео Смрти, Белзебуб, Црв вечности. ’’

  На напуштени светионик пристигао је усамљени рибарски бродић. Изгледало је да на светионику одавно никог није било. Рибари су знали да је на злом гласу. Наводно се ту догодило људождерство. Нису марили. Било их је шесторица, снажних и одлучних. Требао им је одмор, предах, заштита камених зидова. Сан их је на крају, уморне и исцрпљене, ипак савладао, али поставили су два стражара. Стражари су били будни и марљиви, нису куњали, нису зевали у помрчину и звезде, помно су претраживали очима сваки кутак просторије.

  Али чак ни они нису успели да опазе сеновито, а гладно присуство које им се нечујно приближавало бескрајним степеницама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: