detalj slike: KRK Art dizajn

KOŽOKRADICA

Upravo je završio krug od soli, na koji je, što je bolje umeo, rasporedio pet patrljaka voštanih sveća, još uvek ih ne paleći. Ostavio je to za kasnije, u pokušaju da smiri ruke jednom od poslednjih preostalih cigareta. Na njoj je bilo tragova krvi koja mu se već skorela na lepljivim prstima.

Bio je zahvalan što je makar buka utihnula. Za to se postarao sâm, onesvestivši ženu koja je uspela da ispljune krpu iz usta i zaurla kao da joj se u grlu nastanio hor iz pakla. Nije na tome mogao da joj zameri, ali ga je svejedno užasavalo i u potpunosti mu remetilo ono malo koncentracije. Muž i sin ležali su joj u drugoj sobi odavno utihnuli, pa je, sem nagoveštaja bliske sudbine, histerija ovaploćena u gotovo životinjskom urlanju bila legitimna.

Sve je to pripisao baksuzluku. Da je bilo do njega, a ne poslovično loše sreće, to dvoje bi i dalje bilo živo. Pratio ju je nekoliko dana i, pošto je video da se crni ford mondeo, za čijim je volanom sedeo muškarac, a na zadnjem sedištu dečak, izvezao iz dvorišta ne vraćajući se čitav dan, s razlogom je zaključio da će je uveče zateći samu. Trenutak nepažnje i fiziološka potreba, sprečile su ga da bude svedok njihovog povrataka. Svakako, kada je u kuću ušao, nazad nije mogao.

Uvek se trudio da štetu smanji na minimum, iako mu to često nije polazilo za rukom. Zvao je to baksuzlukom, kako je i pre ovoga doživljavao svoja životna pregnuća, ali bilo je tu još nečeg. Daleko podmuklijeg, čemu se predao onog trenutka kada se odlučio da ovako nastavi egzistenciju. Nikada nije bio čovek koji se previše zavaravao i iza formalizma samoobmane osećao je da, bio baksuz ili ne, posle svega, najpodrobnije reprezentuje poslovicu o đavolu i tikvama.

Na kraju krajeva, to je i bio osnovni razlog ovolikih promena.

Uvukao je dim duboko u pluća, zastavši na poslednjoj konstataciji, zagledan u mračni ispreturani prostor ispred sebe i zgurenu priliku na njegovom kraju.

Da li bi promenio ovoliko koža, da svakoj od njih posle nekog vremena nešto ozbiljno nije falilo? Racionalizacija je oružje i najluđeg čoveka, zaključi i osmehnu se zadrhtavši. Teško je odgovoriti na to pitanje s obzirom na okolnosti. Izvesnog osećaja uživanja je bilo, ali se tešio onim prigovorima koje je upućivao makar deo njegove savesti. I sada bi više voleo da tip i klinac nisu bili kod kuće.

Bilo kako bilo, baksuzluk ili usud izbora pratili su ga od početka. Ako će pošteno ni matori Kovač nije prošao bolje. On ili… Vatsajana.

Zakašljao se u to ime i krkljao je dobrih deset sekundi, zacenjujući se, dok nije došao do daha. Proklete cigarete. Nadao se da posle ove večeri više neće imati potrebu za njima. Makar na neko vreme.

Ugasio je opušak o pod, a misli mu nezaustavljivo poleteše ka koščatom sedamdesetogodišnjaku i njihovoj memljivoj ćeliji.

Delio ju je sa Kovačom tri godine u Centralnom zatvoru i pre tog jutra sve je bilo u redu. Onoliko koliko bilo šta u zatvoru može biti u redu. Matori je služio četrdeset godina zbog ubistva žene i tašte, ali mu se izlazak smešio za dve, budući da su mu poslednju deceniju skinuli zbog dobrog vladanja. Bio je stara kajla i neko od koga si mogao štošta da nabaviš, samo ako si imao dovoljno strpljenja da slušaš njegove priče. Nisu bile toliko dosadne, ali se često ponavljao, umišljajući da su prepune mudrosti. U suštini, svi su ga podnosili i poštovali staž, koliki god davež ponekad umeo da bude.

Samo, to jutro… sa gornjeg kreveta u njega je zurio neko drugi.

Mogao se zakleti u to i ništa što je kasnije čuo, ma kako uvrnuto bilo, nije bolje od tog pogleda, svedočilo o onome o čemu će potom dosta naučiti. Verovatno je prvi put istinski shvatio izreku o očima kao ogledalu duše.

Kovač je bio sirovina, ali su ga godine iza rešetaka smekšale. Tada kada ga je upoznao i nastavio sa njim da deli ta uboga tri kvadrata, nije bio ništa više od dobroćudnog dekice. Nije se žalio, nikoga nije mrzeo i možda ga je jedino istinski plašilo da će ga zaista pustiti.

No, tog sedamnaestog oktobra, koji nikad neće zaboraviti, Kovačeve oči sijale su bistrinom, hladnoćom i, zakleo bi se, nečim gotovo neljudskim. Na trenutak je pomislio da se matorom prikrala smrt, naivno verujući da bi takav posetilac mogao čoveku da podari određeno prosvetljenje. Nije ni slutio koliko će brzo opovrgnuti tu teoriju u praksi i to nebrojeno puta. U smrti nema prosvetljenja, samo užasa.

Nije skrivao da se uplašio ćutljivog cimera i njegovog zlođudnog pogleda i da je ceo taj dan osećao nelagodnost u njegovom prisustvu, što nije moglo da kompenzuje ni odsustvo Kovačevog neprekidnog brbljanja.

Na kraju mu se ipak obratio.

Ono što mu je rekao bilo je neverovatno ali je, propraćeno očiglednom promenom, izazvalo pre jezu, negoli podsmeh. Posebno neke pojedinosti koje su uključivale izbor i to između nekog drugog i njega lično. Da mu je dojučerašnji Kovač tako nešto spomenuo, najpre bi se nasmejao, a onda bi ga poslao u bolnicu polomivši mu koje rebro reda radi. Robijaši nisu čist svet, pa bi pretnja, izrečena čak i od izlapelog matorca, morala da se shvati ozbiljno i adekvatno nagradi. Ovaj put mu je laknulo što se ono što je govorilo kroz starca opredelilo za nekog drugog.

I tako je sve započelo.

U ovakvim trenucima više no jednom se zapitao šta bi bilo da je jednostavno prijavio Kovača. Da li bi ga njegova osveta stigla? Da li bi se onaj izbor definitivno sveo na njega?

Telo u tami, naspram njega, promeškolji se i vrati ga nazad iz preispitivanja. Istovremeno je osetio oštar miris urina. Nije ga začudilo, a odavno mu se nije ni gadilo – često se pri kraju unerede i sem bešike isprazne creva.

Pa, s govnima ili bez njih, bilo je vreme da se dela.

Sa izvesnim naporom ustao je sa poda, trudeći se da ne poremeti formirani krug koji je opisao na parketu pošto je uklonio tepih. Strpljivo je upalio svih pet sveća. Prišao je ženi koja se budila iz nesvesti, procenjujući da je sada najbolji trenutak da je prebaci u centar njene konačne pozornice. Otimaće se, znao je, ali nije vredelo da to uradi dok je u nesvesti, stoga sada mora biti najprisebniji i… najsvirepiji.

U dva koraka se našao nad njom i dograbio je za vezane ručne zglobove. Zaječala je, a kada ju je podigao opet poče da urliče. Povukao joj je glavu unazad, čupajući je za kosu.

„Unakaziću te, ako još jednom pisneš!” zareža joj pored uveta, našta žena tiho zacvile.

Muž i dete bili su joj mrtvi, ubica joj je slomio nos i spremao se na gore stvari, ali je ona i dalje reagovala na pretnje, jer je… šta? Verovala da je u protivnom neće povrediti? Ljudskoj nadi nema kraja i kada ovakav trenutak dođe u stanju je da se hvata za vazduh, gledajući čak i u njemu slamkom spasa.

„Mo...molim vas”, promuca dok ju je prebacivao unutar kruga prečnika dva metra.

Sigurno je bila skoro duplo lakša od njega i kada bi se umirila ne bi imao nikakvih problema, ovako… Kada je pokušala da se otme, zamalo nogom nije prekinula trag soli, pa je morao još jednom da je odalami posred lica. Ovaj put malo lakše, da mu ne odluta u carstvo snova. Ipak, krv prasnu iz raspukle usne, a on pomisli da je ispod nje otišao i zub.

„Na kolena, kučko”, grubo ju je povukao nadole, saplićući je da bi klekla.

Ponovo je zakukala dozivajući muško ime. Kao da se posle toga setila, pa je jedva razumljivo vrisnula i drugo. Zaključio je da je redosled bio – muž, pa sin. Ošamario ju je snažno, istovremeno je pridržavši da ne padne preko soli i sveća.

Iz futrole za leđima izvukao je nož.

Kad god bi došao ovaj trenutak, setio bi se onog dana u zatvoru.

 

Nije bio siguran da je Kovaču u potpunosti poverovao do tog dana. Te oči su ga zarobile, uzele pod svoje i verovatno od prvog momenta, bile odgovorne za to što ga je slušao, ali sve do tada mislio je kako se radi o običnom baljezganju. Nekakvoj sektaškoj gluposti koje se treba kloniti, ali ne zato što će se igde, sem na filmu, završiti tako kako se završila.

„Slušaj me… ti samo treba da ga dovedeš do radionice. Popodne, kad tamo neće biti drugih. Za ostalo ću se postarati ja.”

„Daj, Kovače, koji ti je…“

„Ne zovem se Kovač, to sam ti već rekao. Ime mi je Vatsajana.”

„Ali…”

„Neću ti to više ponavljati.”

I nije, kao što ni on sebi više nije dozvolio da pogreši. Bilo je nečeg iskrivljenog u slici čoveka u punoj snazi koji drhti pred krhkošću starca, ali začudo, strah je bio jači od osećaja sramote. I ne samo da mu više nije protivurečio, već je uradio baš ono što je Vatsajana tražio od njega.

Doveo je tog klinca u radionicu u zahtevano vreme. Rekao mu je da je upravnik naložio da se pospremi i da će njih dvojica to očas posla da srede. Kada su došli, u polumraku prostorije treperelo je samo pet sveća raspoređenih po krugu od soli.

Nije želeo s tim da ima išta više, ali želje su bile jedno, a stvarnost nešto drugo. Bilo je nemoguće tek tako gurnuti momka u sobu što je bazdila na neumitnu katastrofu, kamoli u jezivi krug, i ostaviti starcu da se bakće s njim. Znao je to dok su ulazili, dok je gledao preneraženo mladićevo lice, pre nego što je video starčevu figuru kako se pomalja iz senke. Bilo mu je jasno šta mora da čini kada je ugledao njegove oči, koje su živo i neprijatno svetlucale iz oronulog tela.

„Moraš to da uradiš dok je u svesnom stanju, tačno usred kruga, izgovarajući određene reči”, podučavao ga je. „To je jedini način, to jedini put. Smatraj se privilegovanim Šudra, ovo znanje se ne daje svakome.”

Vatsajana je tvrdio kako se žrtvom može umilostiviti Mahadeva da podari novo obitalište duše, bez prolaska kroz dveri smrti. Ona bi se nastanila u novom telu poput kukavičijeg jajeta u tuđem gnezdu. Izgurala bi domaćinovu, nateravši je da se povuče u mračne zapećke uma, oslobodivši tako prostor novoj da zagospodari. Bilo je to naklapanje ludaka, smešno u krajnjem slučaju, samo da… samo da nije bilo tih čudovišnih očiju usađenih duboko u izboranu Kovačevu lobanju.

„Velika boginja ne daje ti da biraš, Šudra, ali to nije bitno, jer uvek možeš na novo putovanje. Iznova i iznova”, kezilo mu se lice koje je nekad dobro poznavao, a od koga se sada plašio. „Ovo će biti moj dar tebi, koji si izabrao da mi poslužiš.”

Bilo je grozno taj prvi put. Klinac se otimao, dok su zajedno pokušavali da ga vežu i smeste u centar obrednog kruga. Sećao se koliko se znojio i drhtao, koliku je utrnulost osećao u prstima, kako mu je bilo muka i kako se ispovraćao pre nego što je sve bilo gotovo. Kreštav Kovačev glas izgovarao je nekakav napamet naučen napev, koji je, prethodno ispisan ćiriličnim pismom na cedulji, počivao u njegovom džepu. Pre nego što je sasvim ućutkao malog, matori ga je ubo u stomak dva puta, dovoljno precizno da ne izdahne, niti izgubi svest. Samo je klonuo, pošto je iz njega isteklo dovoljno krvi da poškropi pod od linoleuma i beli kristalni prah. Na kraju mu je, Kovač ili Vatsajana, naredio da istupi iz obeleženog mesta i bez mnogo zadrške prerezao dečaku vrat. Zaklao ga je.

Istovremeno dok se život gasio u momkovim očima, nešto se desilo sa dželatovim. Jasno kao dan, video je mrenu koja je preplovila preko sivih zenica i beonjača premreženih ispucalim kapilarima i iz njih zanavek odnela to strano prisustvo. Pre nego što je dečakova glava udarila o pod, u njega je sa nožem u ruci krvavoj do lakta, preneraženo zurio stari dobri Kovač.

Nedugo potom, stražari su ih pokupili i obojicu bacili u samicu.

 

I sada, dok su mu te slike prolazile kroz glavu, shvatao je da mu zapravo nikad i nije dat izbor. Neko u nasleđe dobije zečije usne, veliki mladež na dupetu, široki razmak među zubima ili pak ravne tabane – on je dobio zlu sreću. Dok si klinac, govore ti da će se sve promeniti kad odrasteš. Da život ne zavisi od srećnih i nesrećnih okolnosti, već izbora i sudbine koju njima iskuješ. Da si gospodar svog sutra i da se na nešto poput baksuzluka vade samo gubitnici. E pa, sve je to sranje, jer postoje oni koji se rađaju kao baksuzi i njihovu sudbinu ne može da promeni nikakav izbor. Njen put ispisan je beskonačnim nizom baksuzluka. Istim onim zbog kojih je izbačen sa posla, uhvaćen u pljački koja je trebalo da prođe glatko, dobio advokata spremnog da primi mito, vrgnut u Centralni zatvor i to baš u istu ćeliju sa matorim usranim Kovačom. Nastavi niz...

Stari se nikad nije oporavio. Najpre je poludeo, a ubrzo i umro. Nije znao da li se to desilo od posledica zaposedanja, ili naprosto nije mogao da se suoči s onim što je učinjeno njegovim rukama. Iskreno, nije ga bilo briga, Kovača je zamrzeo jednako kao i tu utvaru i nije između njih pravio razliku. Ali kada se radilo o njemu, beg kroz ludost, ili smrt, nije dolazila u obzir. Ako mu već nije data sreća, muda itekako jesu.

Zbog onoga što je učinio uprava zatvora i sud, olako su mu, na zaslužene godine nakalemili doživotnu. Uz to, mrtvog klinca su voleli u mardelju i bilo je nemalo kandidata koji su se zavetovali da će se psihopati, ergo njemu, osvetiti. Rečju, pred njim nije bila vesela perspektiva. I šta je mogao? Je li imao izbora?

Narednih nedelja pomno je zagledao u cedulju koju mu je ispisao Kovač, pokušavajući da što pravilnije izgovori izraze ispisane na njoj. Ideja da im pribegne kao spasu bila je groteskna i odbojna, ali kako je vreme odmicalo sve logičnija. Branio se on od njene neminovnosti koliko god je mogao, pokušavajući da opravda sopstvenu normalnost, ali je ta bitka svakim danom izgledala sve jalovije. Na kraju, kako to obično biva, u skladu sa naznačenjem koje je sve radije prihvatao, stvari su se odmotale same od sebe. Onako kako su jedino i mogle.

Mesec dana po isteku izolacije, pušten je u Otvoreno i istog dana bio je izboden. Umesto na groblje, njegovo izranjavljeno telo odveženo je u ambulantu na krpljenje i da već nije prihvatio istinu o sopstvenom usudu, mogao bi reći da je imao sreće. Naravno, znao je da ništa što mu se događalo nema nikakve veze sa tim fenomenom. Preživeo je, ali samo zato da se uveri kako, izađe li odatle, drugi put neće. Morao je napolje, a jedini put do tamo vodio je preko…

Drugi put je uvek lakše, pogotovu ako ti od toga zavisi život. Kao što je već rekao, racionalizacija je alatka bez koje se ne može. Zar tako, na kraju, ne razmišlja i vojnik na frontu, čiji život počiva na smrti protivničkog? Paralela čak nije neumesna i ko god nije bio iza rešetaka nema pravo na moralizatorsko proseravanje. Ako je za utehu, tip na susednom krevetu bio je višestruki silovatelj i nasilnik.

Nije bio siguran da će mu zaista poći za rukom, ali, kao što je već zaključio, izbora nije bilo.

Ono što se desilo bilo je neverovatno i neprijatno iskustvo, koje je oskrnavilo njegov duh i stavilo ga na stazu sa koje, znao je, više nikad neće sići. Dobio je slobodu i život, ali za previskoku cenu. Ogavnu krvarinu za koju će, na onom svetu (mora da ga ima, ako je ovako nešto moguće) ispaštati večno.

Zašto onda nije stao?

Prvenstveno zato što je poludeo i u to nimalo nije sumnjao, jer prisustvo logike sa tim nema nikakve veze. Čak ni ono malo savesti. Ludost je kvar, a on se odavno pokvario i ne bi bilo pošteno da to odriče. Drugi razlog bio je praktične prirode i ako ništa drugo, barem je odlagao momenat isplaćivanja krvarine i večnih muka.

Ono govno unutar Kovačevog uma, nikada mu nije reklo jednu značajnu pojedinost kada je varanje smrti u pitanju. Da, zaista je mogao da putuje, menja tela i seli se nesmetano iz uma u um, gnječeći duše na koje bi naišao i zaključavajući ih u mračne lagume podsvesti. Gospodario bi tim osvojenim prostorom, ali… ne zadugo. U pitanju su bili meseci, možda godinu dana najviše, koliko je u jednom telu proveo, jer bi posle tog vremena njegove nove kuće počele rapidno da propadaju. Valjda je u pitanju bio taj čuveni nesklad između tela i duše, šta drugo. Medicina to nije mogla da objasni, psiholozi samo teoretski, budući da u dušu nisu ni verovali, ali činjenice su bile činjenice. Posle određenog vremena, onaj u kome bi se obreo, razboleo bi se i počeo da umire bez ikakve nade na oporavak. Da trune. Trenutno je bolovao od karcinoma koji je zahvatio oba plućna krila i lekari su mu dali svega nekoliko meseci do kraja, čak iako prihvati lečenje.

 

Tako, došao je trenutak za umiranje i novo putovanje, u još izvesniju i mučniju smrt, u izluđujućem i neprekidnom ciklusu. On, gospodar i rob skeletne kreature sa ogrtačem i kosom, njegov najbolji šegrt i poslodavac, ispuniće svoju svrhu još jednom. Smrti, gde ti je žalac?

Smrt: „U tvojim rukama, gde drugde.”

Spustio je nož i njime dodirnuo ženin obraz. Telo poče da joj se trese, a iz njenih usta poteče bujica nerazgovetnih reči. Držao ju je drugom rukom čvrsto pribijenu uz pod, ali iz predostrožnosti kolenom naleže na njene listove. Osetio je da se predala i da više neće biti borbe, sve što je ostalo bile su nesvesne konvulzije. Počeo je da izgovara reči naglas i one obremeniše prostor posebnim zadahom od koga i njemu pripade muka. Uvek je bilo tako. Iza stihova, koje se nikada nije potrudio da razume, probijali su se njeni leleci, upotpunjavajući ludačku litaniju. Sa svakim novim, želudac mu se nadimao, osećaj bliskog dolaska smrti punio mu je nozdrve vonjem truljenja, a sećanje na bol putovanja pratio je zajedljivi osmeh prokletstva. Uvek je osećao njegov trijumf, izvesnost koja će uslediti nakon svih prelazaka, nakon gomile leševa koje ostavlja i praznih ljuštura koje pohodi. Želeo je da se sve što pre završi. Još ovaj put. Još samo ovaj put.

Pritisnuo je britko sečivo uz njen vrat, kada je izgovorio poslednju reč. Ona mu se krkljavo probi kroz grlo koje je gubilo dah od naplava sile veće od njega. Pre nego što je utrnulom rukom, za koju je duboko verovao da sada njome upravlja ta sila, napravio trzaj, u mraku vide pokret. Senke su titrale od svetlosti sveća koje su dogorevale i ne bi se začudio da su izobražavale ples demona tu, gde im je priređivao gozbu. Ipak, ovoga puta, nešto se promenilo. Sve više, jedna od njih, poprimala je čvršći oblik, vezivala tamu za sebe i gradila sopstveno telo. Kroz suzne oči, pred njim se ukaza niska prilika odevena u tamnocrvenu, zlatotkanu i dugačku odeždu. Šervani, pade mu na pamet ko zna odakle, dok na crnomanjastom licu što je izviralo iz tog svečanog kaftana ne nazre prepreden osmeh i oči od kojih samo što mu ne stade srce.

Proklet bio, došao si da posvedočiš!

Zurio bi u njega još, ili možda ostavio sve da ga se dočepa i umesto nesretnici pod njim, njemu prereže vrat, ali ga to lice opomenu da ne sme da okleva. Još jednom, kao nekada davno, ostavio ga je bez izbora. Ruka mu zaora put do slobode, a nemušti zvuci pretvoriše se u krkljanje životinje na umoru. Istog trena, moć demonske boginje ščepa mu dušu nimalo nežno. Mrak proguta sobu, njene senke i nisku prikazu koja se cerila, zagluši stenjanje i odagna smrad telesnih izlučevina. Nasta bol prelaska, predukus večnih muka, ropac prokletstva ovog i onog sveta. I tama, kratkotrajno blaženstvo ništavila.

Otvorio je oči, a razdiranje mesa, kakvo nikad do tad nije osetio, pohrli kroz sva njegova čula. Gušio se od krvi koja mu je ispunila usta, od iste te krvi koja je nezaustavljivo isticala, od nečeg čvrstog što je rovarilo duboko u njegovom grlu. Prizor je bio stravičan. Naime, bio je istovetan prethodnom. Soba što smrdi voskom, mokraćom i krvlju, lelujave senke po zidovima, krug od soli i dogorele sveće iz kojih se viju tanki pramenovi dima. Niskog Indijca nije bilo nigde.

Pre nego što je shvatio šta se dešava, nešto iščupa njegov grkljan takvom silinom da iz njega grunu bujica. On pokuša da pusti glas, ali umesto njega izađe samo mučno šištanje i još krvi. Vlažni pramenovi dugačke kose bili su mu slepljeni uz obraze i dok je pokušavao da ih otrese sa sebe poput ljigavih vlati morske trave, oseti težinu dojki pod sobom. Krvnikova ruka, držala ga je za zglobove vezane na leđima, a teško koleno pritiskalo mu je utrnule listove. Ubica je otrgao nož iz njegovog vrata i stisak je počeo da popušta, ali je svejedno bilo kasno. Pre nego što je izdahnuo, zaklan poput svinje, začuo je svoj negdašnji glas. Svoj poslednji glas, kako izgovara:

,,Šta sam ovo učinio?! Šta sam ovo učinio, majko mila?!”

Baksuz, eto šta sam ja. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: