детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОЖОКРАДИЦА

Управо је завршио круг од соли, на који је, што је боље умео, распоредио пет патрљака воштаних свећа, још увек их не палећи. Оставио је то за касније, у покушају да смири руке једном од последњих преосталих цигарета. На њој је било трагова крви која му се већ скорела на лепљивим прстима.

Био је захвалан што је макар бука утихнула. За то се постарао сâм, онесвестивши жену која је успела да испљуне крпу из уста и заурла као да јој се у грлу настанио хор из пакла. Није на томе могао да јој замери, али га је свеједно ужасавало и у потпуности му реметило оно мало концентрације. Муж и син лежали су јој у другој соби одавно утихнули, па је, сем наговештаја блиске судбине, хистерија оваплоћена у готово животињском урлању била легитимна.

Све је то приписао баксузлуку. Да је било до њега, а не пословично лоше среће, то двоје би и даље било живо. Пратио ју је неколико дана и, пошто је видео да се црни форд мондео, за чијим је воланом седео мушкарац, а на задњем седишту дечак, извезао из дворишта не враћајући се читав дан, с разлогом је закључио да ће је увече затећи саму. Тренутак непажње и физиолошка потреба, спречиле су га да буде сведок њиховог повратака. Свакако, када је у кућу ушао, назад није могао.

Увек се трудио да штету смањи на минимум, иако му то често није полазило за руком. Звао је то баксузлуком, како је и пре овога доживљавао своја животна прегнућа, али било је ту још нечег. Далеко подмуклијег, чему се предао оног тренутка када се одлучио да овако настави егзистенцију. Никада није био човек који се превише заваравао и иза формализма самообмане осећао је да, био баксуз или не, после свега, најподробније репрезентује пословицу о ђаволу и тиквама.

На крају крајева, то је и био основни разлог оволиких промена.

Увукао је дим дубоко у плућа, заставши на последњој констатацији, загледан у мрачни испретурани простор испред себе и згурену прилику на његовом крају.

Да ли би променио оволико кожа, да свакој од њих после неког времена нешто озбиљно није фалило? Рационализација је оружје и најлуђег човека, закључи и осмехну се задрхтавши. Тешко је одговорити на то питање с обзиром на околности. Извесног осећаја уживања је било, али се тешио оним приговорима које је упућивао макар део његове савести. И сада би више волео да тип и клинац нису били код куће.

Било како било, баксузлук или усуд избора пратили су га од почетка. Ако ће поштено ни матори Ковач није прошао боље. Он или… Ватсајана.

Закашљао се у то име и кркљао је добрих десет секунди, зацењујући се, док није дошао до даха. Проклете цигарете. Надао се да после ове вечери више неће имати потребу за њима. Макар на неко време.

Угасио је опушак о под, а мисли му незаустављиво полетеше ка кошчатом седамдесетогодишњаку и њиховој мемљивој ћелији.

Делио ју је са Ковачом три године у Централном затвору и пре тог јутра све је било у реду. Онолико колико било шта у затвору може бити у реду. Матори је служио четрдесет година због убиства жене и таште, али му се излазак смешио за две, будући да су му последњу деценију скинули због доброг владања. Био је стара кајла и неко од кога си могао штошта да набавиш, само ако си имао довољно стрпљења да слушаш његове приче. Нису биле толико досадне, али се често понављао, умишљајући да су препуне мудрости. У суштини, сви су га подносили и поштовали стаж, колики год давеж понекад умео да буде.

Само, то јутро… са горњег кревета у њега је зурио неко други.

Могао се заклети у то и ништа што је касније чуо, ма како уврнуто било, није боље од тог погледа, сведочило о ономе о чему ће потом доста научити. Вероватно је први пут истински схватио изреку о очима као огледалу душе.

Ковач је био сировина, али су га године иза решетака смекшале. Тада када га је упознао и наставио са њим да дели та убога три квадрата, није био ништа више од доброћудног декице. Није се жалио, никога није мрзео и можда га је једино истински плашило да ће га заиста пустити.

Но, тог седамнаестог октобра, који никад неће заборавити, Ковачеве очи сијале су бистрином, хладноћом и, заклео би се, нечим готово нељудским. На тренутак је помислио да се матором прикрала смрт, наивно верујући да би такав посетилац могао човеку да подари одређено просветљење. Није ни слутио колико ће брзо оповргнути ту теорију у пракси и то небројено пута. У смрти нема просветљења, само ужаса.

Није скривао да се уплашио ћутљивог цимера и његовог злођудног погледа и да је цео тај дан осећао нелагодност у његовом присуству, што није могло да компензује ни одсуство Ковачевог непрекидног брбљања.

На крају му се ипак обратио.

Оно што му је рекао било је невероватно али је, пропраћено очигледном променом, изазвало пре језу, неголи подсмех. Посебно неке појединости које су укључивале избор и то између неког другог и њега лично. Да му је дојучерашњи Ковач тако нешто споменуо, најпре би се насмејао, а онда би га послао у болницу поломивши му које ребро реда ради. Робијаши нису чист свет, па би претња, изречена чак и од излапелог маторца, морала да се схвати озбиљно и адекватно награди. Овај пут му је лакнуло што се оно што је говорило кроз старца определило за неког другог.

И тако је све започело.

У оваквим тренуцима више но једном се запитао шта би било да је једноставно пријавио Ковача. Да ли би га његова освета стигла? Да ли би се онај избор дефинитивно свео на њега?

Тело у тами, наспрам њега, промешкољи се и врати га назад из преиспитивања. Истовремено је осетио оштар мирис урина. Није га зачудило, а одавно му се није ни гадило – често се при крају унереде и сем бешике испразне црева.

Па, с говнима или без њих, било је време да се дела.

Са извесним напором устао је са пода, трудећи се да не поремети формирани круг који је описао на паркету пошто је уклонио тепих. Стрпљиво је упалио свих пет свећа. Пришао је жени која се будила из несвести, процењујући да је сада најбољи тренутак да је пребаци у центар њене коначне позорнице. Отимаће се, знао је, али није вредело да то уради док је у несвести, стога сада мора бити најприсебнији и… најсвирепији.

У два корака се нашао над њом и дограбио је за везане ручне зглобове. Зајечала је, а када ју је подигао опет поче да урличе. Повукао јој је главу уназад, чупајући је за косу.

„Унаказићу те, ако још једном писнеш!” зарежа јој поред увета, нашта жена тихо зацвиле.

Муж и дете били су јој мртви, убица јој је сломио нос и спремао се на горе ствари, али је она и даље реаговала на претње, јер је… шта? Веровала да је у противном неће повредити? Људској нади нема краја и када овакав тренутак дође у стању је да се хвата за ваздух, гледајући чак и у њему сламком спаса.

„Мо...молим вас”, промуца док ју је пребацивао унутар круга пречника два метра.

Сигурно је била скоро дупло лакша од њега и када би се умирила не би имао никаквих проблема, овако… Када је покушала да се отме, замало ногом није прекинула траг соли, па је морао још једном да је одалами посред лица. Овај пут мало лакше, да му не одлута у царство снова. Ипак, крв прасну из распукле усне, а он помисли да је испод ње отишао и зуб.

„На колена, кучко”, грубо ју је повукао надоле, саплићући је да би клекла.

Поново је закукала дозивајући мушко име. Као да се после тога сетила, па је једва разумљиво вриснула и друго. Закључио је да је редослед био – муж, па син. Ошамарио ју је снажно, истовремено је придржавши да не падне преко соли и свећа.

Из футроле за леђима извукао је нож.

Кад год би дошао овај тренутак, сетио би се оног дана у затвору.

 

Није био сигуран да је Ковачу у потпуности поверовао до тог дана. Те очи су га заробиле, узеле под своје и вероватно од првог момента, биле одговорне за то што га је слушао, али све до тада мислио је како се ради о обичном баљезгању. Некаквој секташкој глупости које се треба клонити, али не зато што ће се игде, сем на филму, завршити тако како се завршила.

„Слушај ме… ти само треба да га доведеш до радионице. Поподне, кад тамо неће бити других. За остало ћу се постарати ја.”

„Дај, Коваче, који ти је…“

„Не зовем се Ковач, то сам ти већ рекао. Име ми је Ватсајана.”

„Али…”

„Нећу ти то више понављати.”

И није, као што ни он себи више није дозволио да погреши. Било је нечег искривљеног у слици човека у пуној снази који дрхти пред крхкошћу старца, али зачудо, страх је био јачи од осећаја срамоте. И не само да му више није противуречио, већ је урадио баш оно што је Ватсајана тражио од њега.

Довео је тог клинца у радионицу у захтевано време. Рекао му је да је управник наложио да се поспреми и да ће њих двојица то очас посла да среде. Када су дошли, у полумраку просторије треперело је само пет свећа распоређених по кругу од соли.

Није желео с тим да има ишта више, али жеље су биле једно, а стварност нешто друго. Било је немогуће тек тако гурнути момка у собу што је баздила на неумитну катастрофу, камоли у језиви круг, и оставити старцу да се бакће с њим. Знао је то док су улазили, док је гледао пренеражено младићево лице, пре него што је видео старчеву фигуру како се помаља из сенке. Било му је јасно шта мора да чини када је угледао његове очи, које су живо и непријатно светлуцале из оронулог тела.

„Мораш то да урадиш док је у свесном стању, тачно усред круга, изговарајући одређене речи”, подучавао га је. „То је једини начин, то једини пут. Сматрај се привилегованим Шудра, ово знање се не даје свакоме.”

Ватсајана је тврдио како се жртвом може умилостивити Махадева да подари ново обиталиште душе, без проласка кроз двери смрти. Она би се настанила у новом телу попут кукавичијег јајета у туђем гнезду. Изгурала би домаћинову, натеравши је да се повуче у мрачне запећке ума, ослободивши тако простор новој да загосподари. Било је то наклапање лудака, смешно у крајњем случају, само да… само да није било тих чудовишних очију усађених дубоко у изборану Ковачеву лобању.

„Велика богиња не даје ти да бираш, Шудра, али то није битно, јер увек можеш на ново путовање. Изнова и изнова”, кезило му се лице које је некад добро познавао, а од кога се сада плашио. „Ово ће бити мој дар теби, који си изабрао да ми послужиш.”

Било је грозно тај први пут. Клинац се отимао, док су заједно покушавали да га вежу и сместе у центар обредног круга. Сећао се колико се знојио и дрхтао, колику је утрнулост осећао у прстима, како му је било мука и како се исповраћао пре него што је све било готово. Крештав Ковачев глас изговарао је некакав напамет научен напев, који је, претходно исписан ћириличним писмом на цедуљи, почивао у његовом џепу. Пре него што је сасвим ућуткао малог, матори га је убо у стомак два пута, довољно прецизно да не издахне, нити изгуби свест. Само је клонуо, пошто је из њега истекло довољно крви да пошкропи под од линолеума и бели кристални прах. На крају му је, Ковач или Ватсајана, наредио да иступи из обележеног места и без много задршке пререзао дечаку врат. Заклао га је.

Истовремено док се живот гасио у момковим очима, нешто се десило са џелатовим. Јасно као дан, видео је мрену која је препловила преко сивих зеница и беоњача премрежених испуцалим капиларима и из њих занавек однела то страно присуство. Пре него што је дечакова глава ударила о под, у њега је са ножем у руци крвавој до лакта, пренеражено зурио стари добри Ковач.

Недуго потом, стражари су их покупили и обојицу бацили у самицу.

 

И сада, док су му те слике пролазиле кроз главу, схватао је да му заправо никад и није дат избор. Неко у наслеђе добије зечије усне, велики младеж на дупету, широки размак међу зубима или пак равне табане – он је добио злу срећу. Док си клинац, говоре ти да ће се све променити кад одрастеш. Да живот не зависи од срећних и несрећних околности, већ избора и судбине коју њима искујеш. Да си господар свог сутра и да се на нешто попут баксузлука ваде само губитници. Е па, све је то срање, јер постоје они који се рађају као баксузи и њихову судбину не може да промени никакав избор. Њен пут исписан је бесконачним низом баксузлука. Истим оним због којих је избачен са посла, ухваћен у пљачки која је требало да прође глатко, добио адвоката спремног да прими мито, вргнут у Централни затвор и то баш у исту ћелију са маторим усраним Ковачом. Настави низ...

Стари се никад није опоравио. Најпре је полудео, а убрзо и умро. Није знао да ли се то десило од последица запоседања, или напросто није могао да се суочи с оним што је учињено његовим рукама. Искрено, није га било брига, Ковача је замрзео једнако као и ту утвару и није између њих правио разлику. Али када се радило о њему, бег кроз лудост, или смрт, није долазила у обзир. Ако му већ није дата срећа, муда итекако јесу.

Због онога што је учинио управа затвора и суд, олако су му, на заслужене године накалемили доживотну. Уз то, мртвог клинца су волели у мардељу и било је немало кандидата који су се заветовали да ће се психопати, ерго њему, осветити. Речју, пред њим није била весела перспектива. И шта је могао? Је ли имао избора?

Наредних недеља помно је загледао у цедуљу коју му је исписао Ковач, покушавајући да што правилније изговори изразе исписане на њој. Идеја да им прибегне као спасу била је гротескна и одбојна, али како је време одмицало све логичнија. Бранио се он од њене неминовности колико год је могао, покушавајући да оправда сопствену нормалност, али је та битка сваким даном изгледала све јаловије. На крају, како то обично бива, у складу са назначењем које је све радије прихватао, ствари су се одмотале саме од себе. Онако како су једино и могле.

Месец дана по истеку изолације, пуштен је у Отворено и истог дана био је избоден. Уместо на гробље, његово израњављено тело одвежено је у амбуланту на крпљење и да већ није прихватио истину о сопственом усуду, могао би рећи да је имао среће. Наравно, знао је да ништа што му се догађало нема никакве везе са тим феноменом. Преживео је, али само зато да се увери како, изађе ли одатле, други пут неће. Морао је напоље, а једини пут до тамо водио је преко…

Други пут је увек лакше, поготову ако ти од тога зависи живот. Као што је већ рекао, рационализација је алатка без које се не може. Зар тако, на крају, не размишља и војник на фронту, чији живот почива на смрти противничког? Паралела чак није неумесна и ко год није био иза решетака нема право на морализаторско просеравање. Ако је за утеху, тип на суседном кревету био је вишеструки силоватељ и насилник.

Није био сигуран да ће му заиста поћи за руком, али, као што је већ закључио, избора није било.

Оно што се десило било је невероватно и непријатно искуство, које је оскрнавило његов дух и ставило га на стазу са које, знао је, више никад неће сићи. Добио је слободу и живот, али за превискоку цену. Огавну крварину за коју ће, на оном свету (мора да га има, ако је овако нешто могуће) испаштати вечно.

Зашто онда није стао?

Првенствено зато што је полудео и у то нимало није сумњао, јер присуство логике са тим нема никакве везе. Чак ни оно мало савести. Лудост је квар, а он се одавно покварио и не би било поштено да то одриче. Други разлог био је практичне природе и ако ништа друго, барем је одлагао моменат исплаћивања крварине и вечних мука.

Оно говно унутар Ковачевог ума, никада му није рекло једну значајну појединост када је варање смрти у питању. Да, заиста је могао да путује, мења тела и сели се несметано из ума у ум, гњечећи душе на које би наишао и закључавајући их у мрачне лагуме подсвести. Господарио би тим освојеним простором, али… не задуго. У питању су били месеци, можда годину дана највише, колико је у једном телу провео, јер би после тог времена његове нове куће почеле рапидно да пропадају. Ваљда је у питању био тај чувени несклад између тела и душе, шта друго. Медицина то није могла да објасни, психолози само теоретски, будући да у душу нису ни веровали, али чињенице су биле чињенице. После одређеног времена, онај у коме би се обрео, разболео би се и почео да умире без икакве наде на опоравак. Да труне. Тренутно је боловао од карцинома који је захватио оба плућна крила и лекари су му дали свега неколико месеци до краја, чак иако прихвати лечење.

 

Тако, дошао је тренутак за умирање и ново путовање, у још извеснију и мучнију смрт, у излуђујућем и непрекидном циклусу. Он, господар и роб скелетне креатуре са огртачем и косом, његов најбољи шегрт и послодавац, испуниће своју сврху још једном. Смрти, где ти је жалац?

Смрт: „У твојим рукама, где другде.”

Спустио је нож и њиме додирнуо женин образ. Тело поче да јој се тресе, а из њених уста потече бујица неразговетних речи. Држао ју је другом руком чврсто прибијену уз под, али из предострожности коленом належе на њене листове. Осетио је да се предала и да више неће бити борбе, све што је остало биле су несвесне конвулзије. Почео је да изговара речи наглас и оне обременише простор посебним задахом од кога и њему припаде мука. Увек је било тако. Иза стихова, које се никада није потрудио да разуме, пробијали су се њени лелеци, употпуњавајући лудачку литанију. Са сваким новим, желудац му се надимао, осећај блиског доласка смрти пунио му је ноздрве воњем труљења, а сећање на бол путовања пратио је заједљиви осмех проклетства. Увек је осећао његов тријумф, извесност која ће уследити након свих прелазака, након гомиле лешева које оставља и празних љуштура које походи. Желео је да се све што пре заврши. Још овај пут. Још само овај пут.

Притиснуо је бритко сечиво уз њен врат, када је изговорио последњу реч. Она му се кркљаво проби кроз грло које је губило дах од наплава силе веће од њега. Пре него што је утрнулом руком, за коју је дубоко веровао да сада њоме управља та сила, направио трзај, у мраку виде покрет. Сенке су титрале од светлости свећа које су догоревале и не би се зачудио да су изображавале плес демона ту, где им је приређивао гозбу. Ипак, овога пута, нешто се променило. Све више, једна од њих, попримала је чвршћи облик, везивала таму за себе и градила сопствено тело. Кроз сузне очи, пред њим се указа ниска прилика одевена у тамноцрвену, златоткану и дугачку одежду. Шервани, паде му на памет ко зна одакле, док на црномањастом лицу што је извирало из тог свечаног кафтана не назре препреден осмех и очи од којих само што му не стаде срце.

Проклет био, дошао си да посведочиш!

Зурио би у њега још, или можда оставио све да га се дочепа и уместо несретници под њим, њему пререже врат, али га то лице опомену да не сме да оклева. Још једном, као некада давно, оставио га је без избора. Рука му заора пут до слободе, а немушти звуци претворише се у кркљање животиње на умору. Истог трена, моћ демонске богиње шчепа му душу нимало нежно. Мрак прогута собу, њене сенке и ниску приказу која се церила, заглуши стењање и одагна смрад телесних излучевина. Наста бол преласка, предукус вечних мука, ропац проклетства овог и оног света. И тама, краткотрајно блаженство ништавила.

Отворио је очи, а раздирање меса, какво никад до тад није осетио, похрли кроз сва његова чула. Гушио се од крви која му је испунила уста, од исте те крви која је незаустављиво истицала, од нечег чврстог што је роварило дубоко у његовом грлу. Призор је био стравичан. Наиме, био је истоветан претходном. Соба што смрди воском, мокраћом и крвљу, лелујаве сенке по зидовима, круг од соли и догореле свеће из којих се вију танки праменови дима. Ниског Индијца није било нигде.

Пре него што је схватио шта се дешава, нешто ишчупа његов гркљан таквом силином да из њега груну бујица. Он покуша да пусти глас, али уместо њега изађе само мучно шиштање и још крви. Влажни праменови дугачке косе били су му слепљени уз образе и док је покушавао да их отресе са себе попут љигавих влати морске траве, осети тежину дојки под собом. Крвникова рука, држала га је за зглобове везане на леђима, а тешко колено притискало му је утрнуле листове. Убица је отргао нож из његовог врата и стисак је почео да попушта, али је свеједно било касно. Пре него што је издахнуо, заклан попут свиње, зачуо је свој негдашњи глас. Свој последњи глас, како изговара:

,,Шта сам ово учинио?! Шта сам ово учинио, мајко мила?!”

Баксуз, ето шта сам ја. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: