detalj slike: KRK Art dizajn

Četvrti deo možete pročitati OVDE 

DETE PRVE LjUBAVI

ROMAN U NASTAVCIMA-5

Posle nekoliko godina

Prošlo je više godina, i Boris i Dunja su završili fakultete, on postao inženjer, a ona Ginekološko-akušerska sestra. Boris se zaposlio u preduzeću koje ga je stipendiralo, a Dunja se vratila u svoj kraj i zaposlila u zdravstvenoj stanici iz koje je i došla na studije. Oboma su se dopali poslovi na kojima su radili. Boris je dobro crtao pa se počeo baviti projektovanjem industrijskih objekata, a Dunja je najviše uživala da radi sa novo-rođenim bebama. Osećala se je da doprinosi uspostavljanju novih života. Bila je vredna, nije joj predstavljalo nikakav problem da radi u noćnim smenama, a bebe su se kao po pravilu najviše rađale noću.

Neposredno pre odbrane diplomskog rada Boris je boravio u Poljskoj, u okviru međunarodne razmene studenata. Poljaci su mu se dopali kao narod, a posebno devojke Poljakinje, koje su volele Jugoslovene. Imao je priliku i dobrim delom proputovao Poljsku i nauči dosta o njihovoj zemlji. U Varšavi je doživeo susret dva brata blizanca, od kojih je jedan odgajen kao Poljak, a drugi kao Nemac, rastavio ih je rat, tako da nijedan od njih nije znao jezik onoga drugoga. Gledali su se, a nisu znali ništa jedan drugome da kažu, sporazumevali su se preko prevodioca, a ličili su jedan na drugoga ''kao jaje na jaje''. Svi u grupi su plakali kada su ih gledali kako su se ćutke grlili.

Borisa su njegovi poslovi iz domena projektovanja ubrzo odveli na svetska putovanja. Nije prošlo mnogo vremena, otputovao je u Englesku, na postdiplomske studije. Tamo je proveo jednu školsku godinu, devet meseci, dosta dobro naučio engleski jezik i obišao nekoliko značajnijih mesta: Oksford, Kembridž, Blenem i druga, a veoma dosta vremena provodio obilazeći galerije i muzeje. U Blenemu je posetio dvorac u kome je rođen Čerčil. Upoznao je dosta sveta iz domena naučno-istraživačkog rada, od kojih će mu neki kasnije pomoći da ode u Kanadu na dalja usavršavanja.

Dunja se po završetku svojih studija odlučila da je najbolje da se vrati kući, iako je imala prilike da nađe posao u Beogradu, pošto se njena struka tražila u svim krajevima Jugoslavije. Znala je da joj je majka ostala sama, pa nije želela da je ostavi čim je završila školovanje. I mama joj se svakako veoma obradovala. Mamin prijatelj Mladen već se bio odomaćio kod Branke, a i Dunja se ubrzo privikla na njegovo prisustvo i nije joj on smetao. A i Mladen je delovao veselo, činilo se da mu Dunja ne smeta, mada mu je ipak bilo prijatnije sa Brankom dok su bili sami.

Dunja je vredno radila i naročito je bila od koristi doktorici Mariji Mitić. Njih dve predstavljale su dobar tim, koji se ubrzo uhodao i svi pacijenti imali su u njih izuzetno poverenje. Kada se jedna od Dunjinih školskih drugarica, Esma, tu porodila i Dunja joj asistirala, Esma ju je uzela za kumu. Ni jednoj od njih nije smetalo što su bile različite vere, njihova generacija nije na to gledala, one su se volele kao dobre prijateljice.

Nešto oko godinu dana od kako je Dunja stupila u stalni radni odnos, dođe u njihovu ambulantu jedan mlad lekar, Slobodan, koji je prvu godinu stažirao, a nakon tog perioda i on bi primljen u stalni radni odnos. Od samog početka on se zagledao u Dunju. Imao je i razloga, ona je bila izvanredno lepa i zgodna, da je takvu trebalo na daleko tražiti. Ona se ponašala uzdržano, od početka je delovala kao da nije zainteresovana, mada ni njene misli nisu bile sasvim odsutne kada su se sretali. Uvek su se jedno drugome prijateljski javljali i upitali za zdravlje i slično, sve dok joj on nije prvi predložio da izađu zajedno. Dunja je shvatila da od Borisa verovatno neće biti ništa, pošto su živeli na razdaljini, svako okupiran svojim poslovima i brigama, a uz to on gotovo stalno na putovanjima po inostranstvu. Boris je čak svetska putovanja istinski zavoleo, dopadalo mu se da putuje i upoznaje zemlje i narode. Uz to od tih putovanja imao je i materijalne koristi, a najviše od svega otvorili su mu se vidici o kojima je nekada samo maštao i dok je putovao počeo je da sakuplja podatke o zemljama koke je posećivao, do kojih je dolazio i to počeo da piše. Dok je putovao sa Dunjom je sve manje i manje održavao kontakte, pa je i ona shvatila da od njihove veze neće biti ništa.

Kako su prestali da održavaju veze, obadvoje i Boris i Dunja, nisu više ni primećivali kako im je vreme suviše brzo prolazilo. Svako od njih radio je svoj posao i živeo svoj život. Borisova svetska putovanja postala su sve učestalija, a neka i dosta dugačka, na primer u Peruu je boravio tri meseca, u Indiji dve nedelje, u Rusiji svaki put po nedelju dana, a u Rusiji je boravio osam puta, i slično. Boris se u međuvremenu oženio, a za Dunju više nije ni znao šta se sa njom dešava. Ni ona nije ništa znala o njemu.

***

Kad je Slobodan pozvao Dunju da izađu zajedno, ona je predlog prihvatila, iako dugo nigde nije izlazila, samo se povremeno sretala i viđala sa ponekim od ranijeg školskog društva. Najpre su prošetali ulicom pored reke, a zatim se popeli na tvrđavu, pričali jedno drugome o nekim pojedinostima iz životne prošlosti, radi ličnih upoznavanja, a zatim se vratili i seli u mali restoran čija terasa je bila iznad same reke Une. Slobodan je naručio večeru i piće, a dok su čekali posluženje uživali su uz zvuke reke koja je šumorila ispod njih. Žalosne vrbe pored terase nadvijale su se nad vodom, a kroz njihove grane nazirali su se talasi koji su se lomili preko kamenja. Žubor vode bio je prijatniji od muzike sa radija, koja se čula u sali restorana.

Prvo zajedničko veče bilo je prijatno oboma, tim pre što je i dan bio prijatan, a oni su se već poznavali sa posla. Kada su pošli kući Slobodan je Dunju otpratio do njene kuće, koja je bila udaljena oko jedan kilometar od njihove radne ustanove. Na tom putu nije bilo drugih prolaznika, pa je Slobodan uzeo Dunju za ruku i ona mu to nije odbila. Na rastanku on ju je poljubio u obraz, na što se ona samo nasmejala. Vraćajući se u svoj stan išao je sam, ali mu to kao muškarcu nije predstavljalo nikakvu smetnju. Sutradan su se sreli na poslu i osećali jedno prema drugome da su bliži, nego što je to bilo dan pre toga. Slobodan, istina, nije zalazio u porođajno odelenje, izuzev kada bi ga oni pozivali, jer on je bio lekar opšte prakse i radio je na prijemu pacijenata svih vrsta obolenja. Kod težih slučajeva Slobodan se za pomoć i savete obraćao doktoru Draganu Mitiću, koji je bio direktor ustanove, sa dobrim iskustvom.

Slobodanu su poneki dani u nedelji bili veoma teški i zamorni. Dolazilo mu je bezbroj pacijenata, pretežno sa sela, a svako od njih tražio je da što pre bude pregledan, kako bi se što pre mogao vratiti kući. Na selu su ih čekali njihovi poslovi. Ni Dunji dani nisu bili lakši, samo se ona kao žensko nije žalila. Navikla je da radi koliko treba i da svaki odrađeni posao bude uredan i sa što boljim rezultatom. Takva je bila od detinjstva, naviknuta prema domaćem vaspitanju. Odrasla bez oce, znala je da sama sebi mora sve uraditi jer nije imala nikoga ko bi je zamenio. Još teže su im oboma padale noćne smene rada, kada je obično bilo još više obaveza. Smene su im se nekada poklapale, a nekada ne. Pa kada im se smene završe, umorni odlazili su svako svome domu da se odmore. U zdravstvu postoje smene rada od po 24 sata neprekidno, iza čega slede dva dana odmora. E kada su im se smene poklapale i imali po dva dana slobodna. tada su se njih dvoje sastajali i provodili vreme zajedno. To su im postali najlepši dani, postali su vremenom jedno drugome bliski, počeli su se istinski zabavljati. Od tada to nisu više ni krili. U ustanovi su to svi zaposleni primetili, i jedni drugima to prenosili, ali su im svi i odobravali. Delovali su kao lep i dobar par. Doktorica Marija reče jedne prilike Dunji:

-Dunja, primetila sam da se Slobodan i Ti češće sastajete, hoće li od toga biti nešto? Meni se čini da od onoga tvoga Borisa neće biti ništa, vreme čini svoje. A šta si bogati uradila sa onim tvojim uzorkom iz Beograda?

Dunja joj odgovori: -Šta će biti sa Slobodanom, još nismo sigurni. Po svemu sudeći iz dosadašnjih kontakata čini mi se da bi on rado da se venčamo, mada mi to još nije predložio. Ja ne želim njega da prisiljavam, pa kako vreme učini. A što se tiče moga uzorka iz Beograda, ja sam ga donela i Vi znate da je on tu. Ne smeta mi, pa neka ga još, kad budem odlučila da ga uništim to će biti najlakše uraditi. Lako ga je baciti u reku, pa neka ga voda nosi dokle god hoće. A ako se baš ukaže prilika za pokušaj primene, tu je, pa kako ispadne.

Sa doktoricom Marijom Dunja se uvek lepo slagala i njih dve su se prilikom svakog rastajanja zagrlile i poljubile.

Bio je poslednji dan aprila kad' su se Slobodan i Dunja dogovorili da se sutradan, prvoga Maja, nađu kod staroga mosta i da zajedno proslave praznik. I našli su se već u jutarnjim satima, kad je sunce obasjalo reku na kojoj su se presijavali talasi, a cveće svih vrsta nabujalo po rečnoj obali. Dan je bio topao, najprijatniji za šetnju u lakoj odeći. Zagrlili su se i poljubili pri susretu, a onda se uzeli za ruke i krenuli duž reke. Iskazali su jedno drugome da se vole i to im je bilo prvi put, iako su oboje to već ranije osećali, ali držali još u tajnosti. Proveli su sve vreme pre podne u prirodi, kloneći se mnogo prisutnoga sveta. Njima je više godilo da su usamljeni, da mogu da se grle i ljube, da uživaju u ljubavi, koja se tek od nedavno ostvarila.

Kada je došlo vreme ručka Slobodan predloži Dunji da idu kod njega u stan, on je već pripremio jelo po sopstvenom izboru. Stan u kome je on stanovao bio je nedaleko od reke, u zgradi u kojoj je stanovalo nekoliko porodica iz njihove zdravstvene ustanove. Stan je dobio od svoje ustanove prilikomprijema na posao po konkursu. Kad' su ušli Dunja se iznenadi kako mu je sve lepo sređeno, čisto, elegantan nameštaj, sa dosta cveća ispred prozora i na stolu za ručavanje. Prvo je Slobodan izneo piće koje su popili, nazdravljajući jedno drugome, poželevši da im bude za zajedničku sreću. Kada su spustili čaše Slobodan zagrliDunju, a i ona mu se obesi oko vrata, pa u stojećem stavu, ljubeći se, ostaše možda desetak minuta. Tada Slobodan poče da spušta svoje ruke sve niže niz njeno telo, a kada je dospeo sasvim do donjeg dela nogu, kleknuo je i rekao:

-Hoćeš li da se udaš za mene Dunja, ja te volim?

Ona iznenađena, držeći ga oko vrata, odgovori:

-Hoću, Volim i ja tebe.

Ostadoše tako zagrljeni još nekoliko trenutaka dok je Slobodan držao zagrljenu oko nogu, a zatim on iz džepa izvadi kutiju sa prstenom, koju otvori i stavi joj prsten na ruku. Podižući se nije je ispuštao iz zagrljaja, i dok ju je ljubio počeo je lagano da joj raskopčava bluzu. Ona mu se nije opirala, shvatila je da je tog trenutka verena. Prešli su u spavaću sobu, skinuli se i legli u krevet, nastavili da se vole. Nisu ustali sve do posle podne.

A negde u poslepodnevnim satima otišli su kod Dunjine mame da joj saopšte radosnu vest. Obadvoje su na licima sijali kada su se pojavili na Brankinim vratima. Dunja je saopštila mami da su se njih dvoje upravo verili i da žele da veridbu proslave sledeće nedelje, na Đurđevdan, kada im je inače njihova krsna slava. Branka ih je obadvoje zagrlila i poljubila, ponudila da sednu i pristavila kafu, a zatim pitala čime da ih počasti. Složila se da u goste pozovu Slobodanove roditelje, brata i sestru, koji svi žive u Sarajevu. Slobodan je bio dosta ćutljiv, prepustio je Branki da se ona raduje, a Branki je ta vest zaista bila velika radost. Dočekala je da će joj se kćerka uskoro udati, što je ona odavno želela. Ostali su sve do kasno uveče da sede sa mamom Brankom, a već negde oko deset sati njih obadvoje otišli su kod Slobodana na spavanje. Od toga dana počela je njihova zajednička sreća.

Naredne subote Slobodanovi roditelji i njihova kćerka, Slobodanova mlađa sestra su doputovali posle podne i smestili se kod Slobodana u stan, a uveče su svi posetili Branku. Slobodanov brat nije doputovao, imao je neodložan sastanak i poručio da će im on doći čim pre. Slobodanovi roditelji ostali su te večeri da spavaju kod Branke, a sestra mu je došla sa njima dvoma, i te večeri spavala u stanu kod brata.

Na Đurđevdan su taman Slobodanovi roditelji dobrodošli Branki da joj pomognu oko spremanja jela za slavlje, a mlađa generacija, Slobodan i Dunja i Slobodanova sestra Jelena, spavali su skoro do podne i pojavili se na slavlju taman za ručak, kako je bilo dogovoreno. Slavlje je za sve bilo izuzetno veselo. Slavili su veridbu više od same krsne slave, mada je još više svima prijalo što se eto to dogodilo baš za krsnu slavu, očekujući da će im brak potrajati u slavlju i veselju. Tog dana dogovorili su se i za dan venčanja, i odredili da to bude za Slobodanov rođendan prvog septembra, kada je on navršavao dvadeset-sedam godina. Dunja je upravo u maju navršila dvadeset-četiri godine. Obadvoje su završili fakultete, imali su obadvoje zaposlenje, a on je već imao i stan, tako da su za početak bili obezbeđeni za život. Kada su posle prvomajskog praznika otišli na posao zvanično su obavestili rukovodstvo ustanove i rezervisali godišnje odmore.

Na venčanje su došli Slobodanovi roditelji, brat i sestra, sa još nekom bližom rodbinom iz Sarajeva, a iz njihove ustanove doktori Marija i Dragan i bliži saradnici Dunje i Slobodana. Sa Dunjine strane, pored mame došla joj je tetka Ivana sa kćerkom Milkicom iz Zemuna. Venčanje je obavljeno u opštinskim prostorijama namenjenim za te svrhe,a ručak u hotelu. Već sutradan njih dvoje otputovali su na more, na ''Medeni mesec'' i godišnji odmor, a rodbina se počela razilaziti, zavisno kako je ko imao prevoz. Njih dvoje su uživali, oboje zaljubljeni jedno u drugo, počinjali su zajednički život u slozi, miru i istinskoj sreći. Roditelji jednog i drugog bili su zadovoljni. Naročito se mami Branki dopadao zet, kao i novi prijatelji. Brankin san se konačno ostvario, udala je kćerku i ona je mogla opušteno da živi sa Mladenom.

I život je tekao ustaljenim tokom. Dunja i Slobodan su radili, Branka se povremeno viđala sa prijateljima, čak je i ona putovala kod njih u Sarajevo. Sve je bilo normalno, kako bi se to narodski reklo, svi su bili srećni. Mama Branka se povremeno počela interesovati kod kćerke kada planiraju ''prinovu'' (bebu), na što je Dunja odgovarala da još imaju vremena.

Prođe tako već nekoliko godina od kako su njih dvoje u braku a bebe još nema. Mama Branka se već počela brinuti da nešto nije u redu. Pita ona kćerku:

-Jesi li ti sigurna da limožeš roditi?

-Koliko je znam o sebi, ja sam OK, odgovori joj Dunja.

-A kako onda stvar stoji sa Slobodanom? -I muškarci mogu biti neplodni kao i žene, mada većina sveta uvek misli samo da je to stvar isključivo problem do žene. –Kako bi bilo da se vas obadvoje proverite, pa ko god da je u pitanju da preduzmete mere dok je još vreme. Znaš kćeri ženama je ograničen vek plodnosti, treba se toga držati. –Proverite se vi dok još imate vremena, a oboje radite u zdravstvu vama je to ipak bliže nego drugima.

Dunja joj ne odgovori na to ništa, ali poče i sama da o tome razmišlja. Misli, ipak treba sve u svoje vreme odraditi. Razgovaraće ona to sa Slobodanom, pa da čuje njegovo mišljenje i reakciju kada mu predloži proveru plodnosti. Muškarci to obično ne vole. Ali pošto je on i sam lekar, o tome je učio više nego Dunja, a radi se o njemu i njoj, pa valjda će imati pozitivan stav o tome.

Kada su nakon nekoliko dana legli u krevet i počeli da vode ljubav, Dunja mu to navede kao usput, a Slobodan pomalo začuđeno upita je: -Zar ti misliš da nam je vreme da imamo decu? –Ja pravo da ti kažem nisam još o tome razmišljao, sa tobom mi je zaista lepo, pa sve mislim da će nam ovako biti dok smo živi. Ali imaš ti pravo, godine prolaze pa treba i decu imati na vreme. Vi žene ste u tom pogledu vremenski ograničene, a mi muškarci sato mislimo da nikad nije kasno. Ti si u pravu. Ti si moj anđeo koji o svemu vodi računa. Privuče je sebi, poljubi je i zadrža u zagrljaju.

Vodili su ljubav sve češće, uzimajući u obzir datume plodnosti žene i razmenjivali misli o tome, ali promene se nisu dešavale. Počeše obadvoje da brinu o tome. Počeli su i više da čitaju stručne knjige i časopise, a Dunja jedne prilike upita i doktoricu Mariju za njeno mišljenje, tek da čuje kako drugi na to gledaju.

Složili su se da se obadvoje testiraju. Dunja je uzela bris, a Slobodan dao spermu na analizu. Kada je došao rezultat nalaz je bio da Slobodan ima ureaplazmu, a to je vrsta bakterija, koje se prenose kod seksualnih odnosa i što ih čovek više ima veće su šanse da se bakterije prenesu. Kada dođe do masovnog razmnožavanja tih bakterija problemi koji nastaju su upala karlice i kod žena gubitak trudnoće i/ili pobačaja. Vremenom mogu dovesti do steriliteta. Ureaplazma obično nema nikakvih simptoma prisustva u organizmu, pa otuda mnogi ljudi na to ne sumnjaju niti se testiraju. Za lečenje od ureaplazme koriste se obično antibiotici eritromicin, fluorokinolon i tetraciklin.

Saznavši šta ga je snašlo Slobodan se podvrgao tretmanu sa antibioticima eritromicinom i tetraciklinom, priznavši Dunji da je imao seksualne odnose sa više žena i da se, kao mlad i neiskusan, nije dovoljno čuvao, misleći da njega nemože ništa snaći. Razgovarajući o tome, ona je njemu priznala da je imala dečka sa kojim je bila u velikoj ljubavi i da je sasvim slučajno sačuvala njegovu spermu. Nije mu želela pričati detalje, niti reći o kome se radi, ali mu je rekla da je to pokupila u epruvetu posle odnosa i zatim isto zamrzla. Njena profesorica na fakultetu preporučila joj je da to može čuvati, pa ako joj se ukaže potreba može da je proba iskoristiti. Da li će to uspeti ili ne niko joj to nije želeo garantovati, ali ona se odlučila da to čuva. Rekla je Slobodanu:

-Ti uostalom znaš da nisam bila nevina kada smo mi imali prvi odnos, a kao što se iz rezultata analize i tvoga priznanja vidi ni ti nisi bio svetica. Da si se više pazio verovatno do ovoga nebi došlo i nebismo sada morali da brinemo hoćemo li moći imati dece ili ne.

-Eto, to nas je sada snašlo, reče Slobodan, pa produži: -Ja ću se podvrći lečenju, pa videćemo hoće li uspeti, a Ti, ukoliko nam to ne uspe, slobodno možeš isprobati svoju ideju kad' si taj uzorak već toliko dugo čuvala. –Ja se neću protiviti ako ostaneš u drugom stanju oplođena tuđom spermom, niko to od naših neće znati i ja ću dete priznati kao svoje. Neka nam to bude sa srećom.

Dunja Slobodanove reči nije komentarisala, samo ih je primila k' znanju, osećajući se slobodnom da se može podvrći veštačkoj oplodnji kada se, i ako se, za to nekada odluči. Posavetovala se sa doktoricom Marijom i nakon nekoliko dana odlučila da postupi po njenom savetu, da ugovore odlazak u VMA, gde su radila dvojica Marijinih profesora. Prema predlogu Marije izračunale su dane koji najpovoljnije odgovaraju za Dunjine dane plodnosti. Dunja i Slobodan su otputovali zajedno i Dunju su smestili u bolnicu VMA, na ispitivanje prva tri dana, a zatim su njen uzorak pripremili i uneli joj u matericu. Slobodan je za to vreme boravio u hotelu, a slobodno vreme provodio po muzejima i bibliotekama. Kada su lekari Dunji saopštili da može ići kući, oni su se spakovali i vratili na redovan posao. U bolnici su za svaki slučaj sačuvali više plodnih ćelija, znajući da često prvi pokušaji ne uspevaju. Tako se desilo i sa Dunjom. Ni njen prvi pokušaj nije bio uspešan, pa su je pozvali na ponavljanje postupka. Ni Dunja nije bila razočarana, znala je da se najčešće veštačke oplodnje ponavljaju po nekoliko puta. I njen je uspeo tek pri trećem usađivanju.

Kada je na trećoj kontroli utvrđeno da je oplodnja uspela, svi su bili zadovoljni, a Dunja je bila najradosnija. Srećan je bio i Slobodan, mada još nisu želeli nikome da saopštavaju vest, posebno nisu želeli još da kažu mami Brabki niti Slobodanovim roditeljima. Po nekom narodnom verovanju čekali su da se to vidi po njenom stomaku, pa da tada ozvaniče situaciju, kao sasvim normalnu. A kada je to postalo vidno najviše se radovala mama Branka. Na poslu su svi prihvatili njeno stanje normalno i samo se čekao dan porođaja, od kada će Dunja dobiti zakonsko otsustvo sa posla. Za to vreme nađena je njena zamena, pošto je bilo neophodno da imaju u ustanovi medicinsku sestru na akušerskom odelenju. Slobodan je svoje dužnosti obavljao normalno, a na Dunju pazio da se ona ne izlaže većim naporima. I ona je bila svesna da se mora više paziti. Od svog šestog meseca uzela je otsustvo i ostala kod kuće, da miruje.

Nakon devet meseci, porođaj je prošao sasvim uspešno, u njenom odelenju gde je i sama radila, a pri porođaju za sve vreme bila je prisutna doktorica Marija. Rođen je sin kome je Dunja odmah dala ime Borislav. Ona to drugima nije želela objašnjavati, ali već ranije je odlučila da će se u tom imenu naći ime njenog dečka od čije je sperme on nastao i reč ''ljubav (lav)'' na engleskom jeziku (love), ''Boris-lav''. Kako je to normalno srpsko ime, svi su ga prihvatili kao lepo ime, bez ikakvih kombinacija. Ni Slobodan nikada nije imao razloga da bilo kada o tome razmišlja. Dete je lepo odgajano i raslo u dobrim uslovima. Bio je okružen roditeljskom ljunavlju, a posebno ga je tretirala njegova baka Branka, kod koga je ona dolazila svaki dan da ga vidi i da mu priča. Čim je Dunja došla kući u posetu su im došli Slobodanovi roditelji, sa sinom i kćerkom. Kada je Borislav bio oko mesec dana Dunja ga je počela redovno izvoziti u šetnje oko reke, gde nije bilo saobraćaja i vazduh je bio čist. Prirodna okolina i šum reke odgovarali su mu da sve vreme spava. Po okolnim bližim ulicama bilo je i nekoliko stabala lipe, koje su u proleće divno mirisale. Dunja se pri tome sećala njenog društva dok su se zabavljali na tvrđavi, uz muziku njenih drugara Amira i Sejde. Slobodan joj se pridruživao u šetnjama u predvečerjima.

***

Od kada se Boris oženio i nakon više godina tokom kojih je ostvario mnogobrojne projekte dokazao se kao stručnjak čije se ime pročulo po celoj zemlji. Stekao je status eksperta Ujedinjenih nacija u svojoj struci. Projekti su ga i dalje sve više vodili na svetska putovanja, što je njemu i odgovaralo, zaista je voleo da putuje. Obišao je gotovo sve zemlje po Evropi, neke i više puta. U Danskoj je službeno boravio bar deset puta, u Rusiji osam puta, po nekoliko puta u Češkoj, Belgiji, Holandiji, Španiji, Švajcarskoj, Austriji i slično. U svim tim zemljama već su znali za njegovo ime. U Švajcarskoj je dobio stručno priznanje, u Danskoj su ga dve čuvene svetske firme prihatile za stručnog saradnika na koga su uvek mogle računati, a u Rusiji ga je naviše pratila njihova tajna služba, mada se on na to nije osvrtao znajući da ne čini ništa na štetu njihove zemlje. Osećao se srećnim i iz svih zemalja je donosio suvenire i poklone supruzi i deci.

Jedne prilike boravio je u Americi sa suprugom, kada su posetili Njujork, San Francisko i Los Anđelos, kao turisti. U Njujorku su obišli mnoge znamenitosti tog svetskog velegrada: Luku Hadson River, Medison Skver Garden, Rokfelerov centar, Metropoliten Operu, Njujork Steit Tieter, Bruklin Strit i Bruklin Bridž, Litle Itali, Čajna Taun, Soho, Grinvič vilidž, Vol Strit, Triniti crkvu, Harlem, Central park, Gugenhajm muzej, Karnegi Hol, zgradu Ujedinjenih Nacija, Empajer Steit Bilding, Tajms Skver i Brodvej, Kolumbija univerzitet, Petu Aveniju, a zadnjeg dana popili čaj kod Tifanija.

U San Francisku su obišli: Golden Geit park i Golden Geit most, Kalifornija Aveniju, Nob Hil, Čajnataun (najveću kinesku četvrt na svetu), Varvarsku četvrt (kraj u kome su živeli kriminalci, lutalice i prostitutke), ulicu Klementine (čuvene prostitutke), Česnat strit i ulicu Kestenova, iz luke Marina ''San Francisko'' posmatrali ozloglašeni zatvor ''Alkatraz'', prošetali čuvenom ulicom Lombard strit (u kojoj se slikaju svi parovi prilikom venčavanja) i na kraju se provozali tramvajem zvanim ''Čežnja''. Vozeći se tim tramvajem kočničar je iz šale upitao putnike da li neko želi da preuzme njegove komande, ne očekujući da će se iko prijaviti. A Boris bez ustručavanja javi se: Hoću ja! I on pođe prema kočničaru, a putnici videći šta će biti u glas povikaše: Molimo vas ne dajte mu! Tada kočničar stade ispred Borisa, izvini mu se i produži vožnju niz strme ulice Los Anđelesa.

Los Anđelos, grad sastavljen od 57 gradova i sela, sa tadašnjih 13 miliona stanovnika, prokrstarili su uzduž i popreko, obilazeći: Tventied Senčeri Foks, ABC Brodkasting Korporejšn, Beverli Hils, Pjer Karden i Kartier kuće, Holivud Centar i Holivud Bulevar, videli kuću Merlin Monro na adresi 637 Doheni Drajv, gde joj je dolazio Džon Kenedi, videli Foks TV Centar i posetili Diznilend, u kome su istinski uživali, i obišli još mnogo, mnogo drugoga.

Boris je takođe radio za Ujedinjene Nacije, tačnije za Industrijsku razvojnu organizaciju UN, sa sedištem u Beču. Njihova delatnost obuhatala je tehnološki razvoj u prehrambenoj industriji. Po službenoj dužnosti više puta je putovao u Beč, što je njemu uvek odgovaralo.

Jedan od značajnijih projekata na kome je radio više godina bio je vezan za firme iz Finske, kod kojih je takođe boravio više puta. Sa finskim proizvođačima opreme dosta se sporio oko tehnologije, jer su oni pokušavali da umanje svoju isporuku, ali je konačno uspeo da im dokaže da je on bio u pravu, što su mu na kraju priznali, i umanjili vrenost ponude za 6 miliona finskih maraka, u korist Borisove firme, koju je on zastupao. Finska ga je oduševila svojim prirodnim lepotama i čistoćom. To je zemlja sa preko 150 hiljada jezera i prekrasnim šumama. Prilikom putovanja u Finsku jedne prilike posetio je i Švedsku, odnosno samo grad Stokholm, koji ga je oduševio po mnogo čemu.

Slapovi reke Une

PODELITE OVAJ TEKST NA: