детаљ слике: КРК Арт дизајн

Четврти део можете прочитати ОВДЕ 

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН У НАСТАВЦИМА-5

После неколико година

Прошло је више година, и Борис и Дуња су завршили факултете, он постао инжењер, а она Гинеколошко-акушерска сестра. Борис се запослио у предузећу које га је стипендирало, а Дуња се вратила у свој крај и запослила у здравственој станици из које је и дошла на студије. Обома су се допали послови на којима су радили. Борис је добро цртао па се почео бавити пројектовањем индустријских објеката, а Дуња је највише уживала да ради са ново-рођеним бебама. Осећала се је да доприноси успостављању нових живота. Била је вредна, није јој представљало никакав проблем да ради у ноћним сменама, а бебе су се као по правилу највише рађале ноћу.

Непосредно пре одбране дипломског рада Борис је боравио у Пољској, у оквиру међународне размене студената. Пољаци су му се допали као народ, а посебно девојке Пољакиње, које су волеле Југословене. Имао је прилику и добрим делом пропутовао Пољску и научи доста о њиховој земљи. У Варшави је доживео сусрет два брата близанца, од којих је један одгајен као Пољак, а други као Немац, раставио их је рат, тако да ниједан од њих није знао језик онога другога. Гледали су се, а нису знали ништа један другоме да кажу, споразумевали су се преко преводиоца, а личили су један на другога ''као јаје на јаје''. Сви у групи су плакали када су их гледали како су се ћутке грлили.

Бориса су његови послови из домена пројектовања убрзо одвели на светска путовања. Није прошло много времена, отпутовао је у Енглеску, на постдипломске студије. Тамо је провео једну школску годину, девет месеци, доста добро научио енглески језик и обишао неколико значајнијих места: Оксфорд, Кембриџ, Бленем и друга, а веома доста времена проводио обилазећи галерије и музеје. У Бленему је посетио дворац у коме је рођен Черчил. Упознао је доста света из домена научно-истраживачког рада, од којих ће му неки касније помоћи да оде у Канаду на даља усавршавања.

Дуња се по завршетку својих студија одлучила да је најбоље да се врати кући, иако је имала прилике да нађе посао у Београду, пошто се њена струка тражила у свим крајевима Југославије. Знала је да јој је мајка остала сама, па није желела да је остави чим је завршила школовање. И мама јој се свакако веома обрадовала. Мамин пријатељ Младен већ се био одомаћио код Бранке, а и Дуња се убрзо привикла на његово присуство и није јој он сметао. А и Младен је деловао весело, чинило се да му Дуња не смета, мада му је ипак било пријатније са Бранком док су били сами.

Дуња је вредно радила и нарочито је била од користи докторици Марији Митић. Њих две представљале су добар тим, који се убрзо уходао и сви пацијенти имали су у њих изузетно поверење. Када се једна од Дуњиних школских другарица, Есма, ту породила и Дуња јој асистирала, Есма ју је узела за куму. Ни једној од њих није сметало што су биле различите вере, њихова генерација није на то гледала, оне су се волеле као добре пријатељице.

Нешто око годину дана од како је Дуња ступила у стални радни однос, дође у њихову амбуланту један млад лекар, Слободан, који је прву годину стажирао, а након тог периода и он би примљен у стални радни однос. Од самог почетка он се загледао у Дуњу. Имао је и разлога, она је била изванредно лепа и згодна, да је такву требало на далеко тражити. Она се понашала уздржано, од почетка је деловала као да није заинтересована, мада ни њене мисли нису биле сасвим одсутне када су се сретали. Увек су се једно другоме пријатељски јављали и упитали за здравље и слично, све док јој он није први предложио да изађу заједно. Дуња је схватила да од Бориса вероватно неће бити ништа, пошто су живели на раздаљини, свако окупиран својим пословима и бригама, а уз то он готово стално на путовањима по иностранству. Борис је чак светска путовања истински заволео, допадало му се да путује и упознаје земље и народе. Уз то од тих путовања имао је и материјалне користи, а највише од свега отворили су му се видици о којима је некада само маштао и док је путовао почео је да сакупља податке о земљама коке је посећивао, до којих је долазио и то почео да пише. Док је путовао са Дуњом је све мање и мање одржавао контакте, па је и она схватила да од њихове везе неће бити ништа.

Како су престали да одржавају везе, обадвоје и Борис и Дуња, нису више ни примећивали како им је време сувише брзо пролазило. Свако од њих радио је свој посао и живео свој живот. Борисова светска путовања постала су све учесталија, а нека и доста дугачка, на пример у Перуу је боравио три месеца, у Индији две недеље, у Русији сваки пут по недељу дана, а у Русији је боравио осам пута, и слично. Борис се у међувремену оженио, а за Дуњу више није ни знао шта се са њом дешава. Ни она није ништа знала о њему.

***

Кад је Слободан позвао Дуњу да изађу заједно, она је предлог прихватила, иако дуго нигде није излазила, само се повремено сретала и виђала са понеким од ранијег школског друштва. Најпре су прошетали улицом поред реке, а затим се попели на тврђаву, причали једно другоме о неким појединостима из животне прошлости, ради личних упознавања, а затим се вратили и сели у мали ресторан чија тераса је била изнад саме реке Уне. Слободан је наручио вечеру и пиће, а док су чекали послужење уживали су уз звуке реке која је шуморила испод њих. Жалосне врбе поред терасе надвијале су се над водом, а кроз њихове гране назирали су се таласи који су се ломили преко камења. Жубор воде био је пријатнији од музике са радија, која се чула у сали ресторана.

Прво заједничко вече било је пријатно обома, тим пре што је и дан био пријатан, а они су се већ познавали са посла. Када су пошли кући Слободан је Дуњу отпратио до њене куће, која је била удаљена око један километар од њихове радне установе. На том путу није било других пролазника, па је Слободан узео Дуњу за руку и она му то није одбила. На растанку он ју је пољубио у образ, на што се она само насмејала. Враћајући се у свој стан ишао је сам, али му то као мушкарцу није представљало никакву сметњу. Сутрадан су се срели на послу и осећали једно према другоме да су ближи, него што је то било дан пре тога. Слободан, истина, није залазио у порођајно оделење, изузев када би га они позивали, јер он је био лекар опште праксе и радио је на пријему пацијената свих врста оболења. Код тежих случајева Слободан се за помоћ и савете обраћао доктору Драгану Митићу, који је био директор установе, са добрим искуством.

Слободану су понеки дани у недељи били веома тешки и заморни. Долазило му је безброј пацијената, претежно са села, а свако од њих тражио је да што пре буде прегледан, како би се што пре могао вратити кући. На селу су их чекали њихови послови. Ни Дуњи дани нису били лакши, само се она као женско није жалила. Навикла је да ради колико треба и да сваки одрађени посао буде уредан и са што бољим резултатом. Таква је била од детињства, навикнута према домаћем васпитању. Одрасла без оце, знала је да сама себи мора све урадити јер није имала никога ко би је заменио. Још теже су им обома падале ноћне смене рада, када је обично било још више обавеза. Смене су им се некада поклапале, а некада не. Па када им се смене заврше, уморни одлазили су свако своме дому да се одморе. У здравству постоје смене рада од по 24 сата непрекидно, иза чега следе два дана одмора. Е када су им се смене поклапале и имали по два дана слободна. тада су се њих двоје састајали и проводили време заједно. То су им постали најлепши дани, постали су временом једно другоме блиски, почели су се истински забављати. Од тада то нису више ни крили. У установи су то сви запослени приметили, и једни другима то преносили, али су им сви и одобравали. Деловали су као леп и добар пар. Докторица Марија рече једне прилике Дуњи:

-Дуња, приметила сам да се Слободан и Ти чешће састајете, хоће ли од тога бити нешто? Мени се чини да од онога твога Бориса неће бити ништа, време чини своје. А шта си богати урадила са оним твојим узорком из Београда?

Дуња јој одговори: -Шта ће бити са Слободаном, још нисмо сигурни. По свему судећи из досадашњих контаката чини ми се да би он радо да се венчамо, мада ми то још није предложио. Ја не желим њега да присиљавам, па како време учини. А што се тиче мога узорка из Београда, ја сам га донела и Ви знате да је он ту. Не смета ми, па нека га још, кад будем одлучила да га уништим то ће бити најлакше урадити. Лако га је бацити у реку, па нека га вода носи докле год хоће. А ако се баш укаже прилика за покушај примене, ту је, па како испадне.

Са докторицом Маријом Дуња се увек лепо слагала и њих две су се приликом сваког растајања загрлиле и пољубиле.

Био је последњи дан априла кад' су се Слободан и Дуња договорили да се сутрадан, првога Маја, нађу код старога моста и да заједно прославе празник. И нашли су се већ у јутарњим сатима, кад је сунце обасјало реку на којој су се пресијавали таласи, а цвеће свих врста набујало по речној обали. Дан је био топао, најпријатнији за шетњу у лакој одећи. Загрлили су се и пољубили при сусрету, а онда се узели за руке и кренули дуж реке. Исказали су једно другоме да се воле и то им је било први пут, иако су обоје то већ раније осећали, али држали још у тајности. Провели су све време пре подне у природи, клонећи се много присутнога света. Њима је више годило да су усамљени, да могу да се грле и љубе, да уживају у љубави, која сe тек од недавно остварила.

Када је дошло време ручка Слободан предложи Дуњи да иду код њега у стан, он је већ припремио јело по сопственом избору. Стан у коме је он становао био је недалеко од реке, у згради у којој је становало неколико породица из њихове здравствене установе. Стан је добио од своје установе приликомпријема на посао по конкурсу. Кад' су ушли Дуња се изненади како му је све лепо сређено, чисто, елегантан намештај, са доста цвећа испред прозора и на столу за ручавање. Прво је Слободан изнео пиће које су попили, наздрављајући једно другоме, пожелевши да им буде за заједничку срећу. Када су спустили чаше Слободан загрлиДуњу, а и она му се обеси око врата, па у стојећем ставу, љубећи се, осташе можда десетак минута. Тада Слободан поче да спушта своје руке све ниже низ њено тело, а када је доспео сасвим до доњег дела ногу, клекнуо је и рекао:

-Хоћеш ли да се удаш за мене Дуња, ја те волим?

Она изненађена, држећи га око врата, одговори:

-Хоћу, Волим и ја тебе.

Остадоше тако загрљени још неколико тренутака док је Слободан држао загрљену око ногу, а затим он из џепа извади кутију са прстеном, коју отвори и стави јој прстен на руку. Подижући се није је испуштао из загрљаја, и док ју је љубио почео је лагано да јој раскопчава блузу. Она му се није опирала, схватила је да је тог тренутка верена. Прешли су у спаваћу собу, скинули се и легли у кревет, наставили да се воле. Нису устали све до после подне.

А негде у послеподневним сатима отишли су код Дуњине маме да јој саопште радосну вест. Обадвоје су на лицима сијали када су се појавили на Бранкиним вратима. Дуња је саопштила мами да су се њих двоје управо верили и да желе да веридбу прославе следеће недеље, на Ђурђевдан, када им је иначе њихова крсна слава. Бранка их је обадвоје загрлила и пољубила, понудила да седну и приставила кафу, а затим питала чиме да их почасти. Сложила се да у госте позову Слободанове родитеље, брата и сестру, који сви живе у Сарајеву. Слободан је био доста ћутљив, препустио је Бранки да се она радује, а Бранки је та вест заиста била велика радост. Дочекала је да ће јој се кћерка ускоро удати, што је она одавно желела. Остали су све до касно увече да седе са мамом Бранком, а већ негде око десет сати њих обадвоје отишли су код Слободана на спавање. Од тога дана почела је њихова заједничка срећа.

Наредне суботе Слободанови родитељи и њихова кћерка, Слободанова млађа сестра су допутовали после подне и сместили се код Слободана у стан, а увече су сви посетили Бранку. Слободанов брат није допутовао, имао је неодложан састанак и поручио да ће им он доћи чим пре. Слободанови родитељи остали су те вечери да спавају код Бранке, а сестра му је дошла са њима двома, и те вечери спавала у стану код брата.

На Ђурђевдан су таман Слободанови родитељи добродошли Бранки да јој помогну око спремања јела за славље, а млађа генерација, Слободан и Дуња и Слободанова сестра Јелена, спавали су скоро до подне и појавили се на слављу таман за ручак, како је било договорено. Славље је за све било изузетно весело. Славили су веридбу више од саме крсне славе, мада је још више свима пријало што се ето то догодило баш за крсну славу, очекујући да ће им брак потрајати у слављу и весељу. Тог дана договорили су се и за дан венчања, и одредили да то буде за Слободанов рођендан првог септембра, када је он навршавао двадесет-седам година. Дуња је управо у мају навршила двадесет-четири године. Обадвоје су завршили факултете, имали су обадвоје запослење, а он је већ имао и стан, тако да су за почетак били обезбеђени за живот. Када су после првомајског празника отишли на посао званично су обавестили руководство установе и резервисали годишње одморе.

На венчање су дошли Слободанови родитељи, брат и сестра, са још неком ближом родбином из Сарајева, а из њихове установе доктори Марија и Драган и ближи сарадници Дуње и Слободана. Са Дуњине стране, поред маме дошла јој је тетка Ивана са кћерком Милкицом из Земуна. Венчање је обављено у општинским просторијама намењеним за те сврхе,а ручак у хотелу. Већ сутрадан њих двоје отпутовали су на море, на ''Медени месец'' и годишњи одмор, а родбина се почела разилазити, зависно како је ко имао превоз. Њих двоје су уживали, обоје заљубљени једно у друго, почињали су заједнички живот у слози, миру и истинској срећи. Родитељи једног и другог били су задовољни. Нарочито се мами Бранки допадао зет, као и нови пријатељи. Бранкин сан се коначно остварио, удала је кћерку и она је могла опуштено да живи са Младеном.

И живот је текао устаљеним током. Дуња и Слободан су радили, Бранка се повремено виђала са пријатељима, чак је и она путовала код њих у Сарајево. Све је било нормално, како би се то народски рекло, сви су били срећни. Мама Бранка се повремено почела интересовати код кћерке када планирају ''принову'' (бебу), на што је Дуња одговарала да још имају времена.

Прође тако већ неколико година од како су њих двоје у браку а бебе још нема. Мама Бранка се већ почела бринути да нешто није у реду. Пита она кћерку:

-Јеси ли ти сигурна да лиможеш родити?

-Колико је знам о себи, ја сам ОК, одговори јој Дуња.

-А како онда ствар стоји са Слободаном? -И мушкарци могу бити неплодни као и жене, мада већина света увек мисли само да је то ствар искључиво проблем до жене. –Како би било да се вас обадвоје проверите, па ко год да је у питању да предузмете мере док је још време. Знаш кћери женама је ограничен век плодности, треба се тога држати. –Проверите се ви док још имате времена, а обоје радите у здравству вама је то ипак ближе него другима.

Дуња јој не одговори на то ништа, али поче и сама да о томе размишља. Мисли, ипак треба све у своје време одрадити. Разговараће она то са Слободаном, па да чује његово мишљење и реакцију када му предложи проверу плодности. Мушкарци то обично не воле. Али пошто је он и сам лекар, о томе је учио више него Дуња, а ради се о њему и њој, па ваљда ће имати позитиван став о томе.

Када су након неколико дана легли у кревет и почели да воде љубав, Дуња му то наведе као успут, а Слободан помало зачуђено упита је: -Зар ти мислиш да нам је време да имамо децу? –Ја право да ти кажем нисам још о томе размишљао, са тобом ми је заиста лепо, па све мислим да ће нам овако бити док смо живи. Али имаш ти право, године пролазе па треба и децу имати на време. Ви жене сте у том погледу временски ограничене, а ми мушкарци сато мислимо да никад није касно. Ти си у праву. Ти си мој анђео који о свему води рачуна. Привуче је себи, пољуби је и задржа у загрљају.

Водили су љубав све чешће, узимајући у обзир датуме плодности жене и размењивали мисли о томе, али промене се нису дешавале. Почеше обадвоје да брину о томе. Почели су и више да читају стручне књиге и часописе, а Дуња једне прилике упита и докторицу Марију за њено мишљење, тек да чује како други на то гледају.

Сложили су се да се обадвоје тестирају. Дуња је узела брис, а Слободан дао сперму на анализу. Када је дошао резултат налаз је био да Слободан има уреаплазму, а то је врста бактерија, које се преносе код сексуалних односа и што их човек више има веће су шансе да се бактерије пренесу. Када дође до масовног размножавања тих бактерија проблеми који настају су упала карлице и код жена губитак трудноће и/или побачаја. Временом могу довести до стерилитета. Уреаплазма обично нема никаквих симптома присуства у организму, па отуда многи људи на то не сумњају нити се тестирају. За лечење од уреаплазме користе се обично антибиотици еритромицин, флуорокинолон и тетрациклин.

Сазнавши шта га је снашло Слободан се подвргао третману са антибиотицима еритромицином и тетрациклином, признавши Дуњи да је имао сексуалне односе са више жена и да се, као млад и неискусан, није довољно чувао, мислећи да њега неможе ништа снаћи. Разговарајући о томе, она је њему признала да је имала дечка са којим је била у великој љубави и да је сасвим случајно сачувала његову сперму. Није му желела причати детаље, нити рећи о коме се ради, али му је рекла да је то покупила у епрувету после односа и затим исто замрзла. Њена професорица на факултету препоручила јој је да то може чувати, па ако јој се укаже потреба може да је проба искористити. Да ли ће то успети или не нико јој то није желео гарантовати, али она се одлучила да то чува. Рекла је Слободану:

-Ти уосталом знаш да нисам била невина када смо ми имали први однос, а као што се из резултата анализе и твога признања види ни ти ниси био светица. Да си се више пазио вероватно до овога неби дошло и небисмо сада морали да бринемо хоћемо ли моћи имати деце или не.

-Ето, то нас је сада снашло, рече Слободан, па продужи: -Ја ћу се подврћи лечењу, па видећемо хоће ли успети, а Ти, уколико нам то не успе, слободно можеш испробати своју идеју кад' си тај узорак већ толико дуго чувала. –Ја се нећу противити ако останеш у другом стању оплођена туђом спермом, нико то од наших неће знати и ја ћу дете признати као своје. Нека нам то буде са срећом.

Дуња Слободанове речи није коментарисала, само их је примила к' знању, осећајући се слободном да се може подврћи вештачкој оплодњи када се, и ако се, за то некада одлучи. Посаветовала се са докторицом Маријом и након неколико дана одлучила да поступи по њеном савету, да уговоре одлазак у ВМА, где су радила двојица Маријиних професора. Према предлогу Марије израчунале су дане који најповољније одговарају за Дуњине дане плодности. Дуња и Слободан су отпутовали заједно и Дуњу су сместили у болницу ВМА, на испитивање прва три дана, а затим су њен узорак припремили и унели јој у материцу. Слободан је за то време боравио у хотелу, а слободно време проводио по музејима и библиотекама. Када су лекари Дуњи саопштили да може ићи кући, они су се спаковали и вратили на редован посао. У болници су за сваки случај сачували више плодних ћелија, знајући да често први покушаји не успевају. Тако се десило и са Дуњом. Ни њен први покушај није био успешан, па су је позвали на понављање поступка. Ни Дуња није била разочарана, знала је да се најчешће вештачке оплодње понављају по неколико пута. И њен је успео тек при трећем усађивању.

Када је на трећој контроли утврђено да је оплодња успела, сви су били задовољни, а Дуња је била најрадоснија. Срећан је био и Слободан, мада још нису желели никоме да саопштавају вест, посебно нису желели још да кажу мами Брабки нити Слободановим родитељима. По неком народном веровању чекали су да се то види по њеном стомаку, па да тада озваниче ситуацију, као сасвим нормалну. А када је то постало видно највише се радовала мама Бранка. На послу су сви прихватили њено стање нормално и само се чекао дан порођаја, од када ће Дуња добити законско отсуство са посла. За то време нађена је њена замена, пошто је било неопходно да имају у установи медицинску сестру на акушерском оделењу. Слободан је своје дужности обављао нормално, а на Дуњу пазио да се она не излаже већим напорима. И она је била свесна да се мора више пазити. Од свог шестог месеца узела је отсуство и остала код куће, да мирује.

Након девет месеци, порођај је прошао сасвим успешно, у њеном оделењу где је и сама радила, а при порођају за све време била је присутна докторица Марија. Рођен је син коме је Дуња одмах дала име Борислав. Она то другима није желела објашњавати, али већ раније је одлучила да ће се у том имену наћи име њеног дечка од чије је сперме он настао и реч ''љубав (лав)'' на енглеском језику (love), ''Борис-лав''. Како је то нормално српско име, сви су га прихватили као лепо име, без икаквих комбинација. Ни Слободан никада није имао разлога да било када о томе размишља. Дете је лепо одгајано и расло у добрим условима. Био је окружен родитељском љунављу, а посебно га је третирала његова бака Бранка, код кога је она долазила сваки дан да га види и да му прича. Чим је Дуња дошла кући у посету су им дошли Слободанови родитељи, са сином и кћерком. Када је Борислав био око месец дана Дуња га је почела редовно извозити у шетње око реке, где није било саобраћаја и ваздух је био чист. Природна околина и шум реке одговарали су му да све време спава. По околним ближим улицама било је и неколико стабала липе, које су у пролеће дивно мирисале. Дуња се при томе сећала њеног друштва док су се забављали на тврђави, уз музику њених другара Амира и Сејде. Слободан јој се придруживао у шетњама у предвечерјима.

***

Од када се Борис оженио и након више година током којих је остварио многобројне пројекте доказао се као стручњак чије се име прочуло по целој земљи. Стекао је статус експерта Уједињених нација у својој струци. Пројекти су га и даље све више водили на светска путовања, што је њему и одговарало, заиста је волео да путује. Обишао је готово све земље по Европи, неке и више пута. У Данској је службено боравио бар десет пута, у Русији осам пута, по неколико пута у Чешкој, Белгији, Холандији, Шпанији, Швајцарској, Аустрији и слично. У свим тим земљама већ су знали за његово име. У Швајцарској је добио стручно признање, у Данској су га две чувене светске фирме прихатиле за стручног сарадника на кога су увек могле рачунати, а у Русији га је навише пратила њихова тајна служба, мада се он на то није освртао знајући да не чини ништа на штету њихове земље. Осећао се срећним и из свих земаља је доносио сувенире и поклоне супрузи и деци.

Једне прилике боравио је у Америци са супругом, када су посетили Њујорк, Сан Франциско и Лос Анђелос, као туристи. У Њујорку су обишли многе знаменитости тог светског велеграда: Луку Хадсон Ривер, Медисон Сквер Гарден, Рокфелеров центар, Метрополитен Оперу, Њујорк Стеит Тиетер, Бруклин Стрит и Бруклин Бриџ, Литле Итали, Чајна Таун, Сохо, Гринвич вилиџ, Вол Стрит, Тринити цркву, Харлем, Централ парк, Гугенхајм музеј, Карнеги Хол, зграду Уједињених Нација, Емпајер Стеит Билдинг, Тајмс Сквер и Бродвеј, Колумбија универзитет, Пету Авенију, а задњег дана попили чај код Тифанија.

У Сан Франциску су обишли: Голден Геит парк и Голден Геит мост, Калифорнија Авенију, Ноб Хил, Чајнатаун (највећу кинеску четврт на свету), Варварску четврт (крај у коме су живели криминалци, луталице и проститутке), улицу Клементине (чувене проститутке), Чеснат стрит и улицу Кестенова, из луке Марина ''Сан Франциско'' посматрали озлоглашени затвор ''Алкатраз'', прошетали чувеном улицом Ломбард стрит (у којој се сликају сви парови приликом венчавања) и на крају се провозали трамвајем званим ''Чежња''. Возећи се тим трамвајем кочничар је из шале упитао путнике да ли неко жели да преузме његове команде, не очекујући да ће се ико пријавити. А Борис без устручавања јави се: Хоћу ја! И он пође према кочничару, а путници видећи шта ће бити у глас повикаше: Молимо вас не дајте му! Тада кочничар стаде испред Бориса, извини му се и продужи вожњу низ стрме улице Лос Анђелеса.

Лос Анђелос, град састављен од 57 градова и села, са тадашњих 13 милиона становника, прокрстарили су уздуж и попреко, обилазећи: Твентиед Сенчери Фокс, АБЦ Бродкастинг Корпорејшн, Беверли Хилс, Пјер Карден и Картиер куће, Холивуд Центар и Холивуд Булевар, видели кућу Мерлин Монро на адреси 637 Дохени Драјв, где јој је долазио Џон Кенеди, видели Фокс ТВ Центар и посетили Дизниленд, у коме су истински уживали, и обишли још много, много другога.

Борис је такође радио за Уједињене Нације, тачније за Индустријску развојну организацију УН, са седиштем у Бечу. Њихова делатност обухатала је технолошки развој у прехрамбеној индустрији. По службеној дужности више пута је путовао у Беч, што је њему увек одговарало.

Један од значајнијих пројеката на коме је радио више година био је везан за фирме из Финске, код којих је такође боравио више пута. Са финским произвођачима опреме доста се спорио око технологије, јер су они покушавали да умање своју испоруку, али је коначно успео да им докаже да је он био у праву, што су му на крају признали, и умањили вреност понуде за 6 милиона финских марака, у корист Борисове фирме, коју је он заступао. Финска га је одушевила својим природним лепотама и чистоћом. То је земља са преко 150 хиљада језера и прекрасним шумама. Приликом путовања у Финску једне прилике посетио је и Шведску, односно само град Стокхолм, који га је одушевио по много чему.

Слапови реке Уне

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: