detalj slike: KRK Art dizajn

DETE PRVE LjUBAVI

ROMAN U NASTAVCIMA 6

Priprema raspada Jugoslavije

Godine su prolazile, u Jugoslaviji se dobro živelo, a onda Amerika i Nemačka odlučiše da zemlju kao takvu razore, što dovede di potpunog rasula. Po uobičajenom i isprobanom postupku svađe među narodima započeše preko političara koje su uglavnom oni doveli na vlast. Rukovodioce i u Hrvatskoj i u Srbiji Amerikanci su pre toga pripremili kod sebe, pa kada su situaciju u zemlji doveli do usijanja, ti njihovi puleni počeše, ko bajagi, da svako brani interese svojih ''torova'' i zemlju uvedoše u rat.

Istorijski i kulturno jugoslovenski narodi su oduvek bili enigmatični i privlačni za Zapad. Teško ih je ukratko opisati, ali ih je dobro uspela opisati Rebeka Vest u svojoj knjizi “Black Lamb and Grey Falcon”. 

Srbiju i pre svega Bosnu okupiralo je Otomansko carstvo i Austro-Ugarska, a zatim Nemačka. Među Srbima, Hrvatima i Muslimanima oduvek su postojala neslaganja i mržnje. Zapadni kolonizatori su u svim prilikama gledali samo svoje ekonomske interese. Za vreme Jugoslavije, svi njeni narodi: Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci i Muslimani uživali su slobode kakve do tada nisu uživali ni jedni drugi narodi. Za vreme vladavine Josipa Broza Tita Jugoslavija je imala najbolji sistem obrazovanja i zdravstva, kakav nisu imale ni jedna zemlja u svetu. Jugoslavija je imala jedan od najbržih sistema razvoja sa najvećom produktivnošću i prosperitetom, boljim od mnogih kapitalističkih zemalja Zapada. U Jugoslaviji je svako imao posao, sa pristojnim primanjima, imao je stan i zagarantovanu penziju. Beskućnika u Jugoslaviji nije bilo, niti je bilo kriminala. Istina je da se mnogi stanovi i kuće nisu zaključavali. Za veće kriminale, ubistva i silovanja narod je saznavao samo putujući u veće američke gradove. Jugoslavija je važila kao zemlja raja, a taj raj preobražen je 1991-1992. godine dovođenjem američkih i nemačkih trupa u Sloveniju. Nemačka je prva priznala Hrvatsku, a zatim Bosnu i Hercegovinu, kao nezavisne i samostalne države. Time su Berlin i Vašington prekršili međunarodno pravo i Povelju Ujedinjenih Nacija. 

Amerika i Nemačka učinile su to pravdajući se da to čine u cilju odbrane od komunizma u Istočnoj Evropi, na vratima Sovjetskog Saveza. Jugoslavija je do tada igrala balansirajuću ulogu između Istoka i Zapada, za vreme Hladnog rata. Amerika i Nemačka nisu želele Socijalizam u Evropi, niti ruski uticaj na Balkanu. Sjedinjene Države i Evropska Unija praktično su kolonizirale Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Sistemi obrazovanja i zdravstva u ovim zemljama totalno su uništeni, a nekada prosperitetna ekonomija pretvorena je u ruine, mnogobrojni stanovnici postali su beskućnici, nezaposlenost je porasla do enormnih razmera, a penzije svedene na apsolutne minimume, organizovani kriminal i droga uzeli su ogromne razmere i bili su u stalnom su porastu.

Mnoge fabrike prodane su Zapadnjacima ili zatvorene. Mnogi prirodni resursi dati su u ruke Zapadnjaka, a zaposleni su pretvoreni u jeftinu radnu snagu Amerikancima, Englezima, Nemcima i Italijanima. Jugoslovensko tržište preplavljeno je proizvodima sa Zapada, a jugoslovenska poljoprivreda dovedena na ''Prosjački štap'', Jugoslovenskim proizvodima onemogućen je pristup na zapadno tržište po ekonomskim cenama, naturaju im se i modifikovani ameriki proizvodi. To je sada kolonijalizam 21-og veka nametnut iz Vašingtona i Brisela. Plate zaposlenih su katastrofalno snižene, stanovništvu se ukidaju gas i struja kada nisu u stanju da plate račune, pa su stanovnici, uključujući decu i stare, izloženi smrtnim opasnostima smrzavanja. Amerikanci su zemlju zatrovali sa osiromašenim uranijumom za sve vekove unapred, 40% muškaraca postalo je sterilno. 

Mlada generacija školovanih kadrova masovno odlazi u zapadne zemlje, koje ih dobijaju bez dolara uloženog u njihovo školovanje. A srpska vlada ne preduzima nikakve korake da ih zadrži u zemlji. 

NATO je Srbiji nasilno oduzeo provinciju Kosovo i Metohiju. Takav čin nasilja do sada nije viđen u svetskoj istoriji, i tamo su izgradili najveću vojnu bazu na svetu, kojom su se približili Rusiji. Na Kosovu i Metohiji postoji oko 120 do 150 srpskih crkava i manastira, od kojih su mnogi ruinirani ili razoreni. Kosovskim kriminalcima data je vlast u ruke, omogućena im je trgovina oružjem, drogom, pa čak i ljudskim organima, kao i omasovljen kriminal i prostitucija svih vrsta. A srpskim narodnim herojima iz Srbije i Bosne i Hercegovine sudio je takozvani međunarodni (čitaj američki) sud.

Šta je sve Amerika učinila Srbiji u prošlosti. Zvanično joj se predstavlja kao prijatelj, a dosada joj je učinila sledeće: Nikada Amerika Srbiji nije ništa izgradila, samo je uništavala, otela i zagadila. Masovno bombardovanje 1999. godine cinično su nazvali ''Milosrdni anđeo''. Sjedinjene Države i Britanija su 1943. i 1944. godine jedanaest puta bombardovale Beograd: tri puta u aprilu, dva puta u maju, jedan put u junu, jedan put u julu i četiri puta u septembru. Drugog dana Uskrsa 1944. godine bombardovali su glavne železničke stanice u Topčideru i Rakovici, palatu Albaniju, Poštu  broj dva, Fabriku štofova, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom, Srpsko Narodno pozorište, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Ortopedski zavod, Domove za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne, Dečiju bolnicu i dispanzer i Bioskop na Terazijama.

A kako je počelo?

Evo nekih događaja, hronološki prikazani, koji su doveli do rata u Jugoslaviji i njenog raspada:

8 Jula 1989. godine u Kistanjama je održana Osnivačka skupština SDK ''Zora''. 09 jula u Dalmatinskom Kosovu obeležena 600-godišnjica Kosovske bitke. Hrvatske vlasti zabranile su kulturno-umetnički program i uhapsile 20 Srba, a 11 jula uhapšen Jovo Opačić, predsednik SDK-a ''Zora''.

Tokom 1990. godine događanja su išla ovim redom: 22 januara hrvatska i slovenačka delegacija napustile su 14. Vanredni kongres SKJ. 22 aprila u Hrvatskoj su održani višestranački izbori. Pobedila je HDZ sa 83%. 25 jula u Srbu održan Veliki srpski Sabor, govorio Jovan Rašković, usvojena Deklaracija o suverenosti i autonomiji srpskog naroda. 17 avgusta MUP Hrvatske poslao policajce u više opština Severne Dalmacije i Like da oduzmu oružje rezervnom sastavu milicije. 24 avgusta za člana Predsedništva SFRJ iz Hrvatske izabran Stipe Mesić, umesto Stipe Šuvara. 22 decembra Hrvatski sabor usvojio Ustav kojim se srpski narod u Hrvatskoj stavlja u poziciju nacionalnih manjina. 26 decembra Skupština Slovenije proglasila samostalnost republike. 23 januara 1991. godine Franjo Tuđman izjavio da će Hrvatska suspendovati sve savezne propise. 25 januara prikazan film o ilegalnom uvozu oružja u Hrvatsku, pod rukovodstvom Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske. Sutradan u naselju Borovo  pronađen ubijen krunski svedok o uvozu oružja Zvonko Ostojić. 10 februara Vatikan objavio da će dati Hrvatskoj 4 milijarde dolara za rasturanje Jugoslavije. 02 marta u Pakracu sukob policije i srpskog naroda. Sutradan, na Ušću u Beogradu održan miting za mir. 14 marta Predsedništvo SFRJ nije usvojilo Predlog Štaba vrhovne komande JNA o podizanju borbene gotovosti, pošto su protiv glasali: Janez Drnovšek (Slovenija), Vasil Tupurkovski (Makedonija), Stipe Mesić (Hrvatska) i Bogić Bogićević (BiH), većina. Time je Jugoslavija gurnuta u haos međunarodnog i verskog rata. 06 aprila u Pakracu pukla prva puška. 05 maja Franjo Tuđman u Trogiru pozvao na pobunu protiv JNA. 19 maja u Hrvatskoj održan referendum o otcepljenju Hrvatske od Jugoslavije. Hrvatska proglasila nezavisnost 25 juna 1991. godine. 01 jula Predsedništvo SFRJ, pod pritiskom Evropske zajednice, izabralo Stipeta Mesića za predsednika. 01 avgusta Franjo Tuđman pozvao Hrvate da budu spremni za opšti rat. Borbe su otpočele u Dalju, Erdutu, Osijeku, Dardi, Vukovaru i Kruševu.

A kako su se stvari odvijale u Bosni?

Alija Izetbegović je, po privatnim vezama, sa islamskim svetom stvorio armiju mudžahedina, koji su došli u Bosnu da se bore za stvaranje prve muslimanske države u Evropi. Lično je putovao po svetu objašnjavajući da je reč o agresiji Srbije na nezavisnu državu. Njegovu propagandu Zapad je prihvatio, pa su mu slali oružje, hranu i lekove. Tražio je i sankcije protiv Srbije. Muslimanski svet dodeljivao mu je nagrade: Nagrada kralja Fejsala za službu islamu 1993. godine, Nagrada ''Mislilac godine'' fondacija Ali Osmana Hafiza iz Medine 1996. godine, Državni orden Turske 1997. godine, Počasni doktorat Univerziteta u Rijadu 1997. godine, Orden države Katar 1998. godine i nagrada Islamske Ličnosti godine Ujedinjenih Arapskih Emirata 2001. godine. 

Jula meseca Alija je lično pisao Bilu Klintonu o Srebrenici, da je tamo počinjen masovni genocid nad 8000 muslimanskih stanovnika, što je Zapad prihvatio kao ''Epitet'' i otpočela je ''Satanizacija Srba''. Grupa muslimana na čelu sa Šabanom Šabanovićem srušila je spomenik nobelovca Ive Andrića u Višegradu. Priče o genocidu su izmišljane i preuveličavane. 

Rat u Bosni trajao je od 1 marta 1992. godine do 14 decembra 1995. godine. Kao  glavni uzrok rata navodi se zahtev MMF za plaćanjem kredita iz osamdesetih godina, kao i interes Austrije i Vatikana, a kasnije i Nemačke, Mađarske i Italije. Smatra se da je Vatikan igrao glavnu ulogu u raspadu Jugoslavije, u želji za prodorom katolicizma na istok. Vatikan je inače prvi priznao nezavisnost Slovenije i Hrvatske 13 juna 1992. godine. Iako su Ujedinjene nacije uvele embargo isporuka oružja u SFRJ, Čile, Argentina, Francuska, Mađarska i Nemačka su isporučivale oružje Hrvatskoj, a Iran i Turska Bosni. Vojne intervencije NATO pakta protiv Republike Srpske izvršene su 1994-1995. godine i protiv SR Jugoslavije 1999. godine. NATO je time prekršio norme međunarodnog prava, kao i svoga statuta, a bombardovanjem osiromašenim uranom prekršio je norme ratnog i humanitarnog prava. Tokom rata u Jugoslaviji je poginulo 130.000 ljudi, od toga 95.000 u BiH, u Hrvatskoj oko 21.000, na Kosovu i Metohiji oko 13.000, a broj izbeglica i raseljenih lica je 3,725.300 ili 15,83% od ukupnog stanovništva SFRJ 1991. godine. 

Bežeći ispred krvoločnih, do zuba naoružanih mudžahedina, srpsko stanovništvo je u paničnom strahu napuštalo kućne pragove. Mudžahedini su ih maltretirali i nad narodom se izživljavali, dok su svi oni koji su ostali da brane sela izginuli. Iz gradova su kolone izbeglica hrlile ka planinama i u zabačenija mesta, u nastojanju da spašavaju žive glave. Među izbeglicama najviše je bilo nejake dece i iznemoglih i bolesnih staraca. Svi su bili izmučeni i gladni, neki su se vozili u zaprežnim kolima, neki u traktorima, a velika većina kretala se pešice. Oni koji su usput umirali sahranjivani su bez ikakvih verskih običaja, formalno tek da ne ostaju izloženi divljim životinjama. Neme kolone kretale su se glavnim i sporednim putevima, a noću zanoćivali ispod drveća i/ili po napuštenim štalama. Putovanja su ih vodila kroz bespuća, u neizvesnost. U usputnim prihvatilištima dobijali su ponešto od hrane, šta se gde nalazilo, a lekovi koje su uspevali dobiti najčešće su bili sa iteklim datumima upotrebe. To im je dostavljao Crveni krst Amerike, kao humanitarnu pomoć. 

Dunja i Boris tokom ratnih godina

Slobodan i Dunja, sa njenom majkom Brankom i Branislavom, našli su se u situaciji kao i svi ostali da su se morali sklanjati bilo gde. Brankinu kuću muslimani su ubrzo zapalili, u Sarajevo se nije moglo, ono je bilo pod opsadom. Slobodan nije mogao da dobije informaciju o svojim roditeljima. Za brata je pretpostavljao da je angažovan u vojsku, a za sestru nije imao pojma gde se ona mogla nalaziti.  Njih dvoje, Slobodan i Dunja, kao zdravstveni radnici bili su neophodni narodu i nastojali su da spašavaju koga god su mogli. Branku su vukli sa sobom, jer nisu imali gde da je ostave. Ona se tek jadno osećala. Pristigle je godine i prilično je onemoćala, počela da oboljeva, a ratno stanje da nemože biti gore. Molila se Bogu da umre prirodnom smrću, ali ni Bog u Bosni nije bio od pomoći.

Dunja je preko nekih rođačkih veza čula da je Boris otselio u Kanadu, gde su izbegli svi oni koji su imali nekih veza i mogućnosti, ali Boris nije imao nikakvog saznanja o Dunji. Nije znao ni da se udala, niti da imaju sina. Obadvoje su živeli svoje živote, razdvojeni i udaljeni jedno od drugoga, ne misleći da će se bilo kada u životu sresti. Obadvoje su se povremeno sećali njihove prve ljubavi, koju ni jedno nije zaboravljalo, ali svoja sećanja čuvali su samo za sebe u lepim mislima, kao uspomene.

***

Doselivši se u Kanadu Boris je počeo da se snalazi kao što to rade svi doseljenici. Njemu je bilo u izvesnom smislu lakše jer već više puta boravio u Kanadi, iako mu se poznanici nisu odazivali na ostavljene poruke. U tuđim zemljama život se mora uvek početi iz početka, ''od nule'' ili ''sa ulice''. Deca su pošla u škole, a on i supruga prihvatili su se prvih poslova kakve su uspeli da dobiju. On je i dalje bio opsednut željom za putovanjima. Tek tada u novoj sredini koju je trebalo i želeo što bolje da upozna. Svoj prvi godišnji odmor iskoristio je za jedno putovanje na zapad, da upozna još neki grad u kome do tada nije boravio. Bio je to grad Saskatun, uključujući i par mesta u bližoj okolini. Među prvima je posetio Vanuskevin, staru postojbinu lokalnih Indijanskih plemena. A potom je usledila poseta indijanskom rezervatu i dvodnevni boravak na jezeru u nepreglednim šumama, u kojima još uvek žive Indijanci. Ubrzo je on stekao simpatije prema Indijancima, možda na osnovu priča koje je čitao još u svom detinjstvu. O životu Indijanaca i kasnije će čitati mnogo i u više navrata putovati u mesta gde oni i dan-danas žive. Jednostavno, zavoleo je Indijance.

Sledećih godina godišnje odmore koristili su oboje da putuju, prvo u Kubu koja im je odgovarala po cenama, a još više po toploti mora. U Kubi su se osećali sasvim bezbedno i opušteno, a rado su pravili i jednodnevne izlete u Havanu i druga mesta. Kubanci su im ostavljali utisak prijatnog sveta i prijali su im tamošnji boravci. Zato su u Kubu putovali više puta.

Jedne godine svoj godišnji odmor proveli su u Venecueli, na ostrvu Margarita. Interesantno je to da su to dva ostrva, međusobno spojena, povezana peščanim sprudom dužine ne više od stotinak metara, a ta dva ostrva imaju različitu klimu. Istočno ostrvo Margarita je plodno, a zapadno Makanao je pustinjsko. Tamo postoji zapis da na svetu nema lepšeg zalaska sunce nego što je na ostrvu Makanao. U tom delu mora rastu najlepši korali, gde je stalna temperatura vode 24 stepena, a u šumama žive papagaji koji najbolje imitiraju ljudske glasove. Ta vrsta papagaja ugrožena je time što im turisti kradu jaja iz gnezda. 

Jedno leto Boris je sam provodio godišnji odmor u Kubi, kojom prilikom se sprijateljio sa mladom Kubankom koja ga je učila španski. Evo kako je to išlo:

''Hola'' (Ola), Zdravo, reče mu ona pri prvom susretu.

''Hola'', odpozdravi joj Boris.

''Como esta usted” (Kako ste?), pita ona.

“Soy casado bueno, Como esta usted”, Dobro sam, Kako ste Vi?

“Habla usted Espanol”, Govorite li Španski?

         “No, Solo hablo un poco de Espanol”, Ne, ja slabo govorim španski, odgovori joj Boris.

“Es usted Americano”, Jeste li Vi Amerikanac?

“No, Soy Canadiano”, Ne, ja sam Kanađanin.

“Como se llama”, Kako se zovete, upita Boris nju.

“Me llama Daisy”, Zovem se Deisi, odgovori ona i nastavi da priča o sebi, što Boris nije bio u stanju da prati jer je njegovo znanje španskog ipak bilo oskudno. Na to ona produži sa pitanjima:

“Es usted casado”, Jeste li oženjeni?

“Si, Soy casado. Soy tango dos hijas. Soy vivo en Toronto”, Da, oženjen sam i imam dve kćerke, živimo u Torontu. Dejsi je nastavila opet svoju priču, spomenula je da živi u komšiluku sa čuvenim bokserom, svetskim prvakom teške kategorije Stivensonom Teofilo, koga je Boris pamtio sa svetskog prvenstva i olimpijada. Na rastanku mu Dejsi mahnu i dodade: “Adios.... Te quero”, a Boris mahnu njoj i odgovori: “Adio Daisy”. Deisi ga je malo namučila, ali i testirala njegovo znanje španskog jezika, koji je Boris učio samoinicijativno pre polaska u Kubu.

U Aljasku su brodom ''Volendam'' putovali Boris i njegova supruga, sa polaskom iz Vankuvera, posećujući usput Treisi Arms, Juno (Glavni grad Aljaske), Glecier Gardens, glečer Mendelhol, gradić Skagvej, Karkros i jezero Emerald, a u povratku preko Klondajk doline i vozom na liniji Jukon Rut spustili se od Vait Pas, iznad doline Mrtvih konja, do Skagveja. Vraćajući se za Vankuver posetili su još Kečiken i Misti Fjords. Vrativši se u Kalgari išli su u posetu jezerima Luis i Morein i neko vreme proveli u prekrasnom planinskom gradiću Benf, čuvenom turističkom centru.

Jedne prilike privatno su proveli nedelju dana, kod prijatelja, u Jelonaifu, glavnom gradu Nord vestern teritorije, gradu koga zovu ''Dijamant severa'', sa puno okolnih jezera, gde pretežno žive Indijanci plemena ''Den''. Na krajnjem severu Kanade, u okolini grada Inuvik i severnije, sunce ne zalazi od 24 maja do 24 jula, punih 57 dana, a od 5 decembra do 5 januara uopšte ne izčazi.

Bilo je tu još mnogo kraćih i dužih putovanja, posećujući države u Americi: Njujork, Nju Džersi, Pensilvaniju, Džordžiju, Severnu i Južnu Karolinu, Delaver, Floridu, gradove Vašington, Prinston, Filadelfiju i još mnogo drugih.

Jedno od svakako nezaboravnih njihovih putovanja preko Severnog pola i Sibira do Beidžinga, je tronedeljni boravak u Kini, koju zaista vredi videti. Nezaboraan je obilazak ''Zabranjenog grada'', Kineski zid, Grobnica Terakota ratnika u blizini grada Šien (Xien), te gradova Handžo (Hangzhou), Šangaj i posebno Guilin i Gandžo (Guangzhou). Nastavljajući putovanje obišli su državu i grad Makao i na kraju boravili u Hong Kongu.

Boris je sa svih svojih putovanja donosio sakupljene podatke o gradovima, državama, narodima i svoje utiske zapisivao gde god se nalazio, pa u slobodno vreme pisao i povremeno objavljivao. Tako je tokom više godina objavio veoma veliki broj radova, a pisao je i romane i pesme, što je takođe objavljivano.

PODELITE OVAJ TEKST NA: