детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН У НАСТАВЦИМА 6

Припрема распада Југославије

Године су пролазиле, у Југославији се добро живело, а онда Америка и Немачка одлучише да земљу као такву разоре, што доведе ди потпуног расула. По уобичајеном и испробаном поступку свађе међу народима започеше преко политичара које су углавном они довели на власт. Руководиоце и у Хрватској и у Србији Американци су пре тога припремили код себе, па када су ситуацију у земљи довели до усијања, ти њихови пулени почеше, ко бајаги, да свако брани интересе својих ''торова'' и земљу уведоше у рат.

Историјски и културно југословенски народи су одувек били енигматични и привлачни за Запад. Тешко их је укратко описати, али их је добро успела описати Ребека Вест у својој књизи “Black Lamb and Grey Falcon”. 

Србију и пре свега Босну окупирало је Отоманско царство и Аустро-Угарска, а затим Немачка. Међу Србима, Хрватима и Муслиманима одувек су постојала неслагања и мржње. Западни колонизатори су у свим приликама гледали само своје економске интересе. За време Југославије, сви њени народи: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Црногорци и Муслимани уживали су слободе какве до тада нису уживали ни једни други народи. За време владавине Јосипа Броза Тита Југославија је имала најбољи систем образовања и здравства, какав нису имале ни једна земља у свету. Југославија је имала један од најбржих система развоја са највећом продуктивношћу и просперитетом, бољим од многих капиталистичких земаља Запада. У Југославији је свако имао посао, са пристојним примањима, имао је стан и загарантовану пензију. Бескућника у Југославији није било, нити је било криминала. Истина је да се многи станови и куће нису закључавали. За веће криминале, убиства и силовања народ је сазнавао само путујући у веће америчке градове. Југославија је важила као земља раја, а тај рај преображен је 1991-1992. године довођењем америчких и немачких трупа у Словенију. Немачка је прва признала Хрватску, а затим Босну и Херцеговину, као независне и самосталне државе. Тиме су Берлин и Вашингтон прекршили међународно право и Повељу Уједињених Нација. 

Америка и Немачка учиниле су то правдајући се да то чине у циљу одбране од комунизма у Источној Европи, на вратима Совјетског Савеза. Југославија је до тада играла балансирајућу улогу између Истока и Запада, за време Хладног рата. Америка и Немачка нису желеле Социјализам у Европи, нити руски утицај на Балкану. Сједињене Државе и Европска Унија практично су колонизирале Србију, Хрватску, Словенију, Македонију, Црну Гору и Босну и Херцеговину. Системи образовања и здравства у овим земљама тотално су уништени, а некада просперитетна економија претворена је у руине, многобројни становници постали су бескућници, незапосленост је порасла до енормних размера, а пензије сведене на апсолутне минимуме, организовани криминал и дрога узели су огромне размере и били су у сталном су порасту.

Многе фабрике продане су Западњацима или затворене. Многи природни ресурси дати су у руке Западњака, а запослени су претворени у јефтину радну снагу Американцима, Енглезима, Немцима и Италијанима. Југословенско тржиште преплављено је производима са Запада, а југословенска пољопривреда доведена на ''Просјачки штап'', Југословенским производима онемогућен је приступ на западно тржиште по економским ценама, натурају им се и модификовани америки производи. То је сада колонијализам 21-ог века наметнут из Вашингтона и Брисела. Плате запослених су катастрофално снижене, становништву се укидају гас и струја када нису у стању да плате рачуне, па су становници, укључујући децу и старе, изложени смртним опасностима смрзавања. Американци су земљу затровали са осиромашеним уранијумом за све векове унапред, 40% мушкараца постало је стерилно. 

Млада генерација школованих кадрова масовно одлази у западне земље, које их добијају без долара уложеног у њихово школовање. А српска влада не предузима никакве кораке да их задржи у земљи. 

НАТО је Србији насилно одузео провинцију Косово и Метохију. Такав чин насиља до сада није виђен у светској историји, и тамо су изградили највећу војну базу на свету, којом су се приближили Русији. На Косову и Метохији постоји око 120 до 150 српских цркава и манастира, од којих су многи руинирани или разорени. Косовским криминалцима дата је власт у руке, омогућена им је трговина оружјем, дрогом, па чак и људским органима, као и омасовљен криминал и проституција свих врста. А српским народним херојима из Србије и Босне и Херцеговине судио је такозвани међународни (читај амерички) суд.

Шта је све Америка учинила Србији у прошлости. Званично јој се представља као пријатељ, а досада јој је учинила следеће: Никада Америка Србији није ништа изградила, само је уништавала, отела и загадила. Масовно бомбардовање 1999. године цинично су назвали ''Милосрдни анђео''. Сједињене Државе и Британија су 1943. и 1944. године једанаест пута бомбардовале Београд: три пута у априлу, два пута у мају, један пут у јуну, један пут у јулу и четири пута у септембру. Другог дана Ускрса 1944. године бомбардовали су главне железничке станице у Топчидеру и Раковици, палату Албанију, Пошту  број два, Фабрику штофова, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом, Српско Народно позориште, Болницу за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Домове за децу српских избеглица из Хрватске и Босне, Дечију болницу и диспанзер и Биоскоп на Теразијама.

А како је почело?

Ево неких догађаја, хронолошки приказани, који су довели до рата у Југославији и њеног распада:

8 Јула 1989. године у Кистањама је одржана Оснивачка скупштина СДК ''Зора''. 09 јула у Далматинском Косову обележена 600-годишњица Косовске битке. Хрватске власти забраниле су културно-уметнички програм и ухапсиле 20 Срба, а 11 јула ухапшен Јово Опачић, председник СДК-а ''Зора''.

Током 1990. године догађања су ишла овим редом: 22 јануара хрватска и словеначка делегација напустиле су 14. Ванредни конгрес СКЈ. 22 априла у Хрватској су одржани вишестраначки избори. Победила је ХДЗ са 83%. 25 јула у Србу одржан Велики српски Сабор, говорио Јован Рашковић, усвојена Декларација о суверености и аутономији српског народа. 17 августа МУП Хрватске послао полицајце у више општина Северне Далмације и Лике да одузму оружје резервном саставу милиције. 24 августа за члана Председништва СФРЈ из Хрватске изабран Стипе Месић, уместо Стипе Шувара. 22 децембра Хрватски сабор усвојио Устав којим се српски народ у Хрватској ставља у позицију националних мањина. 26 децембра Скупштина Словеније прогласила самосталност републике. 23 јануара 1991. године Фрањо Туђман изјавио да ће Хрватска суспендовати све савезне прописе. 25 јануара приказан филм о илегалном увозу оружја у Хрватску, под руководством Мартина Шпегеља, министра одбране Хрватске. Сутрадан у насељу Борово  пронађен убијен крунски сведок о увозу оружја Звонко Остојић. 10 фебруара Ватикан објавио да ће дати Хрватској 4 милијарде долара за растурање Југославије. 02 марта у Пакрацу сукоб полиције и српског народа. Сутрадан, на Ушћу у Београду одржан митинг за мир. 14 марта Председништво СФРЈ није усвојило Предлог Штаба врховне команде ЈНА о подизању борбене готовости, пошто су против гласали: Јанез Дрновшек (Словенија), Васил Тупурковски (Македонија), Стипе Месић (Хрватска) и Богић Богићевић (БиХ), већина. Тиме је Југославија гурнута у хаос међународног и верског рата. 06 априла у Пакрацу пукла прва пушка. 05 маја Фрањо Туђман у Трогиру позвао на побуну против ЈНА. 19 маја у Хрватској одржан референдум о отцепљењу Хрватске од Југославије. Хрватска прогласила независност 25 јуна 1991. године. 01 јула Председништво СФРЈ, под притиском Европске заједнице, изабрало Стипета Месића за председника. 01 августа Фрањо Туђман позвао Хрвате да буду спремни за општи рат. Борбе су отпочеле у Даљу, Ердуту, Осијеку, Дарди, Вуковару и Крушеву.

А како су се ствари одвијале у Босни?

Алија Изетбеговић је, по приватним везама, са исламским светом створио армију муџахедина, који су дошли у Босну да се боре за стварање прве муслиманске државе у Европи. Лично је путовао по свету објашњавајући да је реч о агресији Србије на независну државу. Његову пропаганду Запад је прихватио, па су му слали оружје, храну и лекове. Тражио је и санкције против Србије. Муслимански свет додељивао му је награде: Награда краља Фејсала за службу исламу 1993. године, Награда ''Мислилац године'' фондација Али Османа Хафиза из Медине 1996. године, Државни орден Турске 1997. године, Почасни докторат Универзитета у Ријаду 1997. године, Орден државе Катар 1998. године и награда Исламске Личности године Уједињених Арапских Емирата 2001. године. 

Јула месеца Алија је лично писао Билу Клинтону о Сребреници, да је тамо почињен масовни геноцид над 8000 муслиманских становника, што је Запад прихватио као ''Епитет'' и отпочела је ''Сатанизација Срба''. Група муслимана на челу са Шабаном Шабановићем срушила је споменик нобеловца Иве Андрића у Вишеграду. Приче о геноциду су измишљане и преувеличаване. 

Рат у Босни трајао је од 1 марта 1992. године до 14 децембра 1995. године. Као  главни узрок рата наводи се захтев ММФ за плаћањем кредита из осамдесетих година, као и интерес Аустрије и Ватикана, а касније и Немачке, Мађарске и Италије. Сматра се да је Ватикан играо главну улогу у распаду Југославије, у жељи за продором католицизма на исток. Ватикан је иначе први признао независност Словеније и Хрватске 13 јуна 1992. године. Иако су Уједињене нације увеле ембарго испорука оружја у СФРЈ, Чиле, Аргентина, Француска, Мађарска и Немачка су испоручивале оружје Хрватској, а Иран и Турска Босни. Војне интервенције НАТО пакта против Републике Српске извршене су 1994-1995. године и против СР Југославије 1999. године. НАТО је тиме прекршио норме међународног права, као и свога статута, а бомбардовањем осиромашеним ураном прекршио је норме ратног и хуманитарног права. Током рата у Југославији је погинуло 130.000 људи, од тога 95.000 у БиХ, у Хрватској око 21.000, на Косову и Метохији око 13.000, а број избеглица и расељених лица је 3,725.300 или 15,83% од укупног становништва СФРЈ 1991. године. 

Бежећи испред крволочних, до зуба наоружаних муџахедина, српско становништво је у паничном страху напуштало кућне прагове. Муџахедини су их малтретирали и над народом се изживљавали, док су сви они који су остали да бране села изгинули. Из градова су колоне избеглица хрлиле ка планинама и у забаченија места, у настојању да спашавају живе главе. Међу избеглицама највише је било нејаке деце и изнемоглих и болесних стараца. Сви су били измучени и гладни, неки су се возили у запрежним колима, неки у тракторима, а велика већина кретала се пешице. Они који су успут умирали сахрањивани су без икаквих верских обичаја, формално тек да не остају изложени дивљим животињама. Неме колоне кретале су се главним и споредним путевима, а ноћу заноћивали испод дрвећа и/или по напуштеним шталама. Путовања су их водила кроз беспућа, у неизвесност. У успутним прихватилиштима добијали су понешто од хране, шта се где налазило, а лекови које су успевали добити најчешће су били са итеклим датумима употребе. То им је достављао Црвени крст Америке, као хуманитарну помоћ. 

Дуња и Борис током ратних година

Слободан и Дуња, са њеном мајком Бранком и Браниславом, нашли су се у ситуацији као и сви остали да су се морали склањати било где. Бранкину кућу муслимани су убрзо запалили, у Сарајево се није могло, оно је било под опсадом. Слободан није могао да добије информацију о својим родитељима. За брата је претпостављао да је ангажован у војску, а за сестру није имао појма где се она могла налазити.  Њих двоје, Слободан и Дуња, као здравствени радници били су неопходни народу и настојали су да спашавају кога год су могли. Бранку су вукли са собом, јер нису имали где да је оставе. Она се тек јадно осећала. Пристигле је године и прилично је онемоћала, почела да обољева, а ратно стање да неможе бити горе. Молила се Богу да умре природном смрћу, али ни Бог у Босни није био од помоћи.

Дуња је преко неких рођачких веза чула да је Борис отселио у Канаду, где су избегли сви они који су имали неких веза и могућности, али Борис није имао никаквог сазнања о Дуњи. Није знао ни да се удала, нити да имају сина. Обадвоје су живели своје животе, раздвојени и удаљени једно од другога, не мислећи да ће се било када у животу срести. Обадвоје су се повремено сећали њихове прве љубави, коју ни једно није заборављало, али своја сећања чували су само за себе у лепим мислима, као успомене.

***

Доселивши се у Канаду Борис је почео да се сналази као што то раде сви досељеници. Њему је било у извесном смислу лакше јер већ више пута боравио у Канади, иако му се познаници нису одазивали на остављене поруке. У туђим земљама живот се мора увек почети из почетка, ''од нуле'' или ''са улице''. Деца су пошла у школе, а он и супруга прихватили су се првих послова какве су успели да добију. Он је и даље био опседнут жељом за путовањима. Тек тада у новој средини коју је требало и желео што боље да упозна. Свој први годишњи одмор искористио је за једно путовање на запад, да упозна још неки град у коме до тада није боравио. Био је то град Саскатун, укључујући и пар места у ближој околини. Међу првима је посетио Ванускевин, стару постојбину локалних Индијанских племена. А потом је уследила посета индијанском резервату и дводневни боравак на језеру у непрегледним шумама, у којима још увек живе Индијанци. Убрзо је он стекао симпатије према Индијанцима, можда на основу прича које је читао још у свом детињству. О животу Индијанаца и касније ће читати много и у више наврата путовати у места где они и дан-данас живе. Једноставно, заволео је Индијанце.

Следећих година годишње одморе користили су обоје да путују, прво у Кубу која им је одговарала по ценама, а још више по топлоти мора. У Куби су се осећали сасвим безбедно и опуштено, а радо су правили и једнодневне излете у Хавану и друга места. Кубанци су им остављали утисак пријатног света и пријали су им тамошњи боравци. Зато су у Кубу путовали више пута.

Једне године свој годишњи одмор провели су у Венецуели, на острву Маргарита. Интересантно је то да су то два острва, међусобно спојена, повезана пешчаним спрудом дужине не више од стотинак метара, а та два острва имају различиту климу. Источно острво Маргарита је плодно, а западно Маканао је пустињско. Тамо постоји запис да на свету нема лепшег заласка сунце него што је на острву Маканао. У том делу мора расту најлепши корали, где је стална температура воде 24 степена, а у шумама живе папагаји који најбоље имитирају људске гласове. Та врста папагаја угрожена је тиме што им туристи краду јаја из гнезда. 

Једно лето Борис је сам проводио годишњи одмор у Куби, којом приликом се спријатељио са младом Кубанком која га је учила шпански. Ево како је то ишло:

''Hola'' (Ола), Здраво, рече му она при првом сусрету.

''Hola'', одпоздрави јој Борис.

''Como esta usted” (Како сте?), пита она.

“Soy casado bueno, Como esta usted”, Добро сам, Како сте Ви?

“Habla usted Espanol”, Говорите ли Шпански?

         “No, Solo hablo un poco de Espanol”, Не, ја слабо говорим шпански, одговори јој Борис.

“Es usted Americano”, Јесте ли Ви Американац?

“No, Soy Canadiano”, Не, ја сам Канађанин.

“Como se llama”, Како се зовете, упита Борис њу.

“Me llama Daisy”, Зовем се Деиси, одговори она и настави да прича о себи, што Борис није био у стању да прати јер је његово знање шпанског ипак било оскудно. На то она продужи са питањима:

“Es usted casado”, Јесте ли ожењени?

“Si, Soy casado. Soy tango dos hijas. Soy vivo en Toronto”, Да, ожењен сам и имам две кћерке, живимо у Торонту. Дејси је наставила опет своју причу, споменула је да живи у комшилуку са чувеним боксером, светским прваком тешке категорије Стивенсоном Теофило, кога је Борис памтио са светског првенства и олимпијада. На растанку му Дејси махну и додаде: “Adios.... Te quero”, а Борис махну њој и одговори: “Adio Daisy”. Деиси га је мало намучила, али и тестирала његово знање шпанског језика, који је Борис учио самоиницијативно пре поласка у Кубу.

У Аљаску су бродом ''Волендам'' путовали Борис и његова супруга, са поласком из Ванкувера, посећујући успут Треиси Армс, Јуно (Главни град Аљаске), Глециер Гарденс, глечер Менделхол, градић Скагвеј, Каркрос и језеро Емералд, а у повратку преко Клондајк долине и возом на линији Јукон Рут спустили се од Ваит Пас, изнад долине Мртвих коња, до Скагвеја. Враћајући се за Ванкувер посетили су још Кечикен и Мисти Фјордс. Вративши се у Калгари ишли су у посету језерима Луис и Мореин и неко време провели у прекрасном планинском градићу Бенф, чувеном туристичком центру.

Једне прилике приватно су провели недељу дана, код пријатеља, у Јелонаифу, главном граду Норд вестерн територије, граду кога зову ''Дијамант севера'', са пуно околних језера, где претежно живе Индијанци племена ''Ден''. На крајњем северу Канаде, у околини града Инувик и северније, сунце не залази од 24 маја до 24 јула, пуних 57 дана, а од 5 децембра до 5 јануара уопште не изчази.

Било је ту још много краћих и дужих путовања, посећујући државе у Америци: Њујорк, Њу Џерси, Пенсилванију, Џорџију, Северну и Јужну Каролину, Делавер, Флориду, градове Вашингтон, Принстон, Филаделфију и још много других.

Једно од свакако незаборавних њихових путовања преко Северног пола и Сибира до Беиџинга, је тронедељни боравак у Кини, коју заиста вреди видети. Незабораан је обилазак ''Забрањеног града'', Кинески зид, Гробница Теракота ратника у близини града Шиен (Xien), те градова Ханџо (Hangzhou), Шангај и посебно Гуилин и Ганџо (Guangzhou). Настављајући путовање обишли су државу и град Макао и на крају боравили у Хонг Конгу.

Борис је са свих својих путовања доносио сакупљене податке о градовима, државама, народима и своје утиске записивао где год се налазио, па у слободно време писао и повремено објављивао. Тако је током више година објавио веома велики број радова, а писао је и романе и песме, што је такође објављивано.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: