detalj slike: KRK Art dizajn

SRCE OD SLAME

 

Stojim nasred polja, okružen suncokretima.

Ništa drugo ne mogu sem da gledam daljine. Talasaju se, naročito u suton. Tad malo podignem desnu ruku i naslonim se na jedan štap koji viri iz zemlje. Oslušnem vetar. Njegovi mirisni pramenovi mešaju se sa mojom plavom kosom. Ćutim.

Već dugo sam ovde. Dobro pamtim taj dan kad sam posađen među ovim njivama, zatečen tišinom koja izbija iz dalekih brda. Uistinu, ovde je retko kad bučno, sem kad dođu ljudi. Uglavnom je mirno, čak toliko da mi je ponekad žao da se oglasim... ispustim krik. Ćutimo... vetar, planine i ja. Ćutimo, poklopljeni nebom koje nam uveče daruje prekrasan pogled na ono što nas je stvorilo. Na planete, besmrtne zvezde koje nam  svakim svojim zrakom uranjaju duboko u kožu, ili makar ono što liči na nju. Komešaju se, prelivaju, izranjaju iz mraka poput belutka iz mutne vode. Obasjavaju ovaj nemir što treperi u mom požutelom srcu.

Moje prvo jutro ovde proveo sam pokušavajući da se otrgnem. Iz sve snage, rukama, nogama, opirao sam se i zapomagao. Kasnije su mi suncokreti došapnuli da je bekstvo gotovo nemoguće, sem ukoliko želim da izgorim.

''Jedino te vatra može spasiti, ali razmisli o tome'', posavetovali su me.

Tako sam se umirio, kao zemlja poda mnom... kao grumen crnice pored koje su me ukopali.

Vremenom sam otkrio da mogu sasvim uspešno da se razumem sa pticama. Sletale su na moje iskrivljeno rame, pa sam često zbog njih bio potpuno savijen a glava mi je doticala kolena. Tada bi one odletele pokušavajući da me vrate u ispravljen položaj, kljunovima mi nameštale zarozani crni šešir koji je verovatno skinut sa glave nekog uglednog profesora koji nije odstupao od uglađenosti i lepih manira. Znao sam da u njemu izgledam smešno, ali kada su mi suncokreti rekli da svakako izgledam smešno, prestao sam da dajem značaj svom izgledu.

Jednom je pala jaka kiša. Oluja je slomila par okolnih hrastova, zrelo klasje se spustilo do zemlje a suncokreti su povili svoje raskošne glave. Oko mene se niotkud stvorilo pravo malo jezero pa sam jasno mogao da se ogledam u toj vodi.

''Tužne oči imaš'', uzviknuo je gavran, smestivši se na moje rame.

Doista su to bile neke tužne oči nasred velike glave napravljene od starog džaka u kome je neko čuvao jabuke.

Zato sve vreme osećam miris jabuka, pomislio sam. Zato ne mogu da se pomerim, iskoračim, jer je ovo tromo telo napunjeno slamom i vezano za kolac koji izigrava moju kičmu. Mogli su bar neko lepše odelo da mi obuku. Poderano, izgužvano, ovo na meni je više nego smešno. Srećom, jezero oko mene je vrlo brzo presušilo pa više nisam morao da se ogledam u njemu. Povremeno bi mi vrane podigle koji spali rukav, pokupile nešto slame ispale iz mog stomaka, ali ja više ne znam kako izgledam.

Stojim nasred polja, obasjan mesečinom.

Ja i mesec, svako u svom beskraju i zatočeništvu. Oboje vezani za zemlju. On bar putuje oko nje, ja od moje ne mogu da se odvojim.

''Tvoj prethodnik nije dugo izdržao, da znaš'', jednom mi je rekla vrana. ''Rastavili su ga, zgužvali i bacili. Eno tamo'', kljunom je pokazivala na napušteni bunar. ''A i ne znam kako su oni to zamislili, da vi nekoga plašite'', nasmejala se kreštavim tonom i stala na moje opuštene ruke.

''Zar ja treba nekoga da plašim?'', zbunjeno sam je upitao.

''Da... da plašiš! I to zamisli koga... mene!'', poskočila je. ''Oni, ljudi, umislili su da ti možeš nekoga da uplašiš samo zato što nosiš ružnu i pocepanu odeću, savijaš se do zemlje, ne možeš da se pomeriš i imaš glavu koja miriše na trule jabuke. 0ni ne znaju, oni ne znaju'', ponovila je, ''da u tvom srcu od slame ima više ljubavi prema svetu nego u svim njihovim stvarima, pokretima i rečima. Ti si napunjen tom slamom, oni su napunjeni mržnjom... mržnjom!'', uzviknula je vrana i počela da leti oko mene.

Zatvorio sam svoje ružne oči, ali neoprezno, tako da mi je jedno oko ispalo i otkotrljalo se na zemlju. Sada sam video samo pola polja, pola brda, pola neba i pola ovog strašnog sveta koji mi se najednom nemilosrdno otkrio... ceo.

''Ja ne želim da te plašim. Zašto bih? Ja sam ovde stranac, ja sam ovde posađen. Ovo polje je tvoje polje, ti ovde živiš'', tiho sam progovorio, tek toliko da mi se čuje glas.

''Ja živim samo kada nema ljudi, čim se oni pojave priroda više nije ista'', proletela je pored moje glave. ''Dovuku neke svoje mašine, jako su bučne pa se vetar, kiša i ptice ne čuju. Sve upropaste, poseku drveće i odnesu sa sobom. Kad odu, tek kad odu, ovde može da se živi.''

''Zato su ovde ostavili mene'', spustio sam glavu. ''Da te podsećam na njih.''

''Tako je'', najzad si shvatio, ''ali ti ne podsećaš na njih, nimalo. Ni tvoj prethodnik nije. U svima vama se jako brzo usadi ljubav prema nama, prema prirodi. Vi osluškujete noć, nebo, došaptavate se sa vetrom i mesecom... shvatite jezik prirode. Zato ti savetujem...'', vrana je opet sletela na moje rame i pogledala me u ono jedno oko koje se napunilo nekom čudnom vodom'' ,... čim počne oluja, odleti. Prosto idi odavde ili će i tebe baciti u bunar. Pomoći ćemo ti. Nađi neko lepo mesto za život i drži se što dalje od ljudi.''

Vrana je odletela a ja sam cele te noći razmišljao o tome što mi je rekla.

Da odem... nađem neko lepo mesto...

Naredne nedelje počela je strašna oluja. Nikada do tada nisam osetio takvu snagu vetra. Odneo mi je onaj zarozani crni šešir, ali sam istog trenutka osetio olakšanje. Ubrzo mi je otkinuo jednu ruku i potpuno iskrivio obe noge. Srećom, ostalo mi je ono jedno oko pa sam jasno mogao da vidim kako mi se jato crnih vrana polako približava.

''Izdrži!'', uzvikivale su u sav glas.

Zalud, jer za tili čas, moje telo su pokidali udruženi vetrovi. Kao da ih je neko poslao da me spreče u mojoj nameri da se oslobodim. Kada su ptice konačno stigle pronašle su samo razbacanu slamu i kolac koji je izigravao moju kičmu.

Stojim nasred polja, bestelesan, slobodan.

Vidim celo polje, celo brdo, celo nebo i ceo svet. Čini mi se da čujem lepet svojih krila pa u neverici pokušavam da se maknem sa mesta na kome sam se raspao.

Ili to samo ptice odleću.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: