детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЦЕ ОД СЛАМЕ

 

Стојим насред поља, окружен сунцокретима.

Ништа друго не могу сем да гледам даљине. Таласају се, нарочито у сутон. Тад мало подигнем десну руку и наслоним се на један штап који вири из земље. Ослушнем ветар. Његови мирисни праменови мешају се са мојом плавом косом. Ћутим.

Већ дуго сам овде. Добро памтим тај дан кад сам посађен међу овим њивама, затечен тишином која избија из далеких брда. Уистину, овде је ретко кад бучно, сем кад дођу људи. Углавном је мирно, чак толико да ми је понекад жао да се огласим... испустим крик. Ћутимо... ветар, планине и ја. Ћутимо, поклопљени небом које нам увече дарује прекрасан поглед на оно што нас је створило. На планете, бесмртне звезде које нам  сваким својим зраком урањају дубоко у кожу, или макар оно што личи на њу. Комешају се, преливају, израњају из мрака попут белутка из мутне воде. Обасјавају овај немир што трепери у мом пожутелом срцу.

Моје прво јутро овде провео сам покушавајући да се отргнем. Из све снаге, рукама, ногама, опирао сам се и запомагао. Касније су ми сунцокрети дошапнули да је бекство готово немогуће, сем уколико желим да изгорим.

''Једино те ватра може спасити, али размисли о томе'', посаветовали су ме.

Тако сам се умирио, као земља пода мном... као грумен црнице поред које су ме укопали.

Временом сам открио да могу сасвим успешно да се разумем са птицама. Слетале су на моје искривљено раме, па сам често због њих био потпуно савијен а глава ми је дотицала колена. Тада би оне одлетеле покушавајући да ме врате у исправљен положај, кљуновима ми намештале зарозани црни шешир који је вероватно скинут са главе неког угледног професора који није одступао од углађености и лепих манира. Знао сам да у њему изгледам смешно, али када су ми сунцокрети рекли да свакако изгледам смешно, престао сам да дајем значај свом изгледу.

Једном је пала јака киша. Олуја је сломила пар околних храстова, зрело класје се спустило до земље а сунцокрети су повили своје раскошне главе. Око мене се ниоткуд створило право мало језеро па сам јасно могао да се огледам у тој води.

''Тужне очи имаш'', узвикнуо је гавран, сместивши се на моје раме.

Доиста су то биле неке тужне очи насред велике главе направљене од старог џака у коме је неко чувао јабуке.

Зато све време осећам мирис јабука, помислио сам. Зато не могу да се померим, искорачим, јер је ово тромо тело напуњено сламом и везано за колац који изиграва моју кичму. Могли су бар неко лепше одело да ми обуку. Подерано, изгужвано, ово на мени је више него смешно. Срећом, језеро око мене је врло брзо пресушило па више нисам морао да се огледам у њему. Повремено би ми вране подигле који спали рукав, покупиле нешто сламе испале из мог стомака, али ја више не знам како изгледам.

Стојим насред поља, обасјан месечином.

Ја и месец, свако у свом бескрају и заточеништву. Обоје везани за земљу. Он бар путује око ње, ја од моје не могу да се одвојим.

''Твој претходник није дуго издржао, да знаш'', једном ми је рекла врана. ''Раставили су га, згужвали и бацили. Ено тамо'', кљуном је показивала на напуштени бунар. ''А и не знам како су они то замислили, да ви некога плашите'', насмејала се крештавим тоном и стала на моје опуштене руке.

''Зар ја треба некога да плашим?'', збуњено сам је упитао.

''Да... да плашиш! И то замисли кога... мене!'', поскочила је. ''Они, људи, умислили су да ти можеш некога да уплашиш само зато што носиш ружну и поцепану одећу, савијаш се до земље, не можеш да се помериш и имаш главу која мирише на труле јабуке. 0ни не знају, они не знају'', поновила је, ''да у твом срцу од сламе има више љубави према свету него у свим њиховим стварима, покретима и речима. Ти си напуњен том сламом, они су напуњени мржњом... мржњом!'', узвикнула је врана и почела да лети око мене.

Затворио сам своје ружне очи, али неопрезно, тако да ми је једно око испало и откотрљало се на земљу. Сада сам видео само пола поља, пола брда, пола неба и пола овог страшног света који ми се наједном немилосрдно открио... цео.

''Ја не желим да те плашим. Зашто бих? Ја сам овде странац, ја сам овде посађен. Ово поље је твоје поље, ти овде живиш'', тихо сам проговорио, тек толико да ми се чује глас.

''Ја живим само када нема људи, чим се они појаве природа више није иста'', пролетела је поред моје главе. ''Довуку неке своје машине, јако су бучне па се ветар, киша и птице не чују. Све упропасте, посеку дрвеће и однесу са собом. Кад оду, тек кад оду, овде може да се живи.''

''Зато су овде оставили мене'', спустио сам главу. ''Да те подсећам на њих.''

''Тако је'', најзад си схватио, ''али ти не подсећаш на њих, нимало. Ни твој претходник није. У свима вама се јако брзо усади љубав према нама, према природи. Ви ослушкујете ноћ, небо, дошаптавате се са ветром и месецом... схватите језик природе. Зато ти саветујем...'', врана је опет слетела на моје раме и погледала ме у оно једно око које се напунило неком чудном водом'' ,... чим почне олуја, одлети. Просто иди одавде или ће и тебе бацити у бунар. Помоћи ћемо ти. Нађи неко лепо место за живот и држи се што даље од људи.''

Врана је одлетела а ја сам целе те ноћи размишљао о томе што ми је рекла.

Да одем... нађем неко лепо место...

Наредне недеље почела је страшна олуја. Никада до тада нисам осетио такву снагу ветра. Однео ми је онај зарозани црни шешир, али сам истог тренутка осетио олакшање. Убрзо ми је откинуо једну руку и потпуно искривио обе ноге. Срећом, остало ми је оно једно око па сам јасно могао да видим како ми се јато црних врана полако приближава.

''Издржи!'', узвикивале су у сав глас.

Залуд, јер за тили час, моје тело су покидали удружени ветрови. Као да их је неко послао да ме спрече у мојој намери да се ослободим. Када су птице коначно стигле пронашле су само разбацану сламу и колац који је изигравао моју кичму.

Стојим насред поља, бестелесан, слободан.

Видим цело поље, цело брдо, цело небо и цео свет. Чини ми се да чујем лепет својих крила па у неверици покушавам да се макнем са места на коме сам се распао.

Или то само птице одлећу.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: