detalj slike: KRK Art dizajn

PORODIČNI GREH

U SUDNICI

                U velikoj sudnici Haškog suda, okrivljeni Kolašinac, Radak Balović, koji je kao rezervni oficir učestvovao u ratu na Kosovu i Metohiji, iznosio je svoju odbranu. Dobro pripremljen, odlučno je branio istinu i čast svog srpskog naroda. Prijatelji suda snabdeli su ga mnogim dokumentima i dokaznim materijalom. Oni su bili raspoređeni u fascikle različitih boja, obeležene brojevima i nazivima  dokumenata. Uzimao je jednu po jednu fasciklu, vadio iz njih ono što je bilo predmet rasprave, i razložno se obraćao sudijama Sudskog veća.

            Najzad je otvorio i žutu fasciklu, na kojoj je velikim slovima bilo napisano ŽUTA KUĆA.

            –   Evo, časni sude – pogledao je u pravcu Sudskog veća – ova fascikla je puna dokaznog materijala. – Vi sudite žrtvama, a treba da sudite zločincima. Tiodor nije bio ni u kakvoj vojnoj formaciji – bio je miran i pošten čovek.

            Iz fascikle je najpre izvadio njegove slike. Samo je na fotografiji sa redovnog odsluženja vojnog roka, daleko pre rata, bio u uniformi. Na svim drugim, od detinjstva pa do početka sukoba, bio je u civilnoj odeći. Na snimcima iz tog doba, bio je u radnoj odeći, u pogonu tamošnje centrale.

            –   Tiodor nije bio učesnik u ratu – nastavio je Kolašinac. – Sve vreme radio je u centrali. Posle svake smene, umesto kući, odlazio je na obližnje groblje, u južnom delu varoši, na kojem mu je bio sahranjen sin. Boljka, od koje mu je sin bolovao, napala ga je još u detinjstvu i nije joj bilo leka. I Tiodor je kao mlad imao neku opaku bolest, ali su ga spasli ondašnji lekari iz Peći. Među lekarima bilo je i Šiptara, pa ih je zato i poštovao. I ni sa kim se nije zamerao. Jednako dobri prijatelji, bili su mu Srbi i Šiptari… Posedeo bi neko vreme na sinovljevom grobu, ispušio cigaretu, i tek posle je odlazio na Brdo, svojoj kući.

            Otrevši nadlanicom znojem orošeno čelo, Kolašinac je nastavio:

            –   Posle povlačenja naše vojske i dolaska okupatorskih snaga, Tiodor sa porodicom nije napustio kućni prag. Nastavio je da radi u centrali, i kao pre sukoba, posle rada, svraćao je na grob svog sina. Rodbina i meštani su ga odvraćali od toga, a on im je govorio:

            „U ovoj varoši svi me dobro znaju i nemam čega da se plašim. Nikom ništa nažao nisam učinio. Među Šiptarima imam prijatelja. Mnogima sam u kuće odlazio, uvodio struju, popravljao kućne i druge aparate... Verujem da to nisu zaboravili.“

Tiodor je nastavio da živi kako je navikao, verujući da nikakvi sukobi ne mogu da potru prijateljstva, koja je decenijama gradio. Ali, prevario se. Jednom su ga na groblju zatekli Šiptari u maskirnim uniformama. Prepoznavši nekolicinu mlađih, krenuo je k njima da se pozdravi. Oni su okretali glave i sklanjali se iza grupe koja ga je okruživala. Najzad mu je prišao Bislim, kojeg je poznavao iz fabrike, i osorno mu se obratio:

„Uhapšen si, Tiodor!“

Vezali su ga i ubacili u transporter sa američkim oznakama, i s još nekolicinom

uhapšenih, krenuli putem prema Metohiji. Prenoćili su u napuštenoj srpskoj školi u Peći, i sutradan, u zoru, preko Dečana i Đakovice, odvezli su ih u pravcu Albanije.

I, evo, časni sude, ovo su dokumenta iz Burela, iz  Žute kuće, kako su zvali improvizovanu bolnicu na periferiji tog grada. Ta bolnica, piše u ovim dokumentima, nije služila za lečenje ljudi, već za vađenje organa mladih uhapšenih Srba, koje su, potom, prodavali po svetu. Dakle, oni koji su bombardovali moju Zemlju, bavili su se trgovinom organima.

Ova dokumenta su autentična, pribavili su ih humanitarci sa Zapada. Svi koji su dovedeni u Burel, završili su kao i Tiodor.  

            Iz te žute fascikle, Kolašinac je vadio jedan po jedan dokument, i pokazivao ga Sudskom veću, gledajući u pravcu kamera koje su snimale ceo tok suđenja. Kamermani su zumirali potpise lekara na dokumentima, i puteve isporuka organa. Lepo se videlo: Tiodorovo srce isporučeno je u Nemačku, bubrezi u Englesku, jetra u Ameriku…

−        Novcima koje su dobijali iz ove trgovine, bogatili su se pojedinci a finansiranje i rat protiv nedužnog srpskog naroda, koji je u ovom sukobu branio svoj kućni prag i svoje pravo na život– završio je Kolašinac.

            Brđani su do kasno u noć gledali prenos iz sudnice.  Sutradan su među sobom

govorili:

−                    Tiodora je stigao porodični greh.

−                    Njegova majka, Vlatka, ogrešila se o svekrvu Stanojlu.

−                    I Tiodor je znao da je ona zlostavljala, ali nije smeo da joj se suprotstavi.

−                    I sad mi se kad-kad učini da čujem njene krike iz podruma kuće – krsteći se, govorila je njihova komšinica.

Tiodorovi najbliži, gledali su proces sa suzama u očima. Oni njegovu nesreću nisu videli kao posledicu porodičnog greha, već kao ličnu sudbinu. 

NEVESTA

            Vraćajući se jednom iz varoši, Sretko je udario preko Metalica, i kod Korita zastao da se odmori. Pustio je konja da pase, a on se prućio na travu, podmetnuo ruke pod glavu, i zagledao se u plavetno nebo. Ptice su veselo čavrljale. Utom se ozdo, od pridvorčanskih koliba, začula pesma. Pridigao se i oslušnuo:

                        ...Svu noć Neda presiđela,

                        Šest vretena dok naprela,

                        I sedmo je započela…

            Glas je bio zvonak. A kad se iza krivine pojavila mlada i stasita devojka, sa testijom u ruci, umalo nije viknuo od iznenađenja. Bila je lepša od svih devojaka koje je dotad viđao u okolnim selima i na saborima.

            Ugledavši momka, ona se ne uplaši, već slobodno krete prema izvoru.

−                    Pomaže Bog – reče, ne pogledavši ga.

−                    Bog ti pomogao, lepotice – odgovori Sretko, pa naglo ustade, i pruži ruku

da se pozdrave.

            Ona prihvati njegovu ruku, i pogleda ga pravo u oči. On se tek tada odvaži i upitaje:

−                    Otkud ti u ovoj zabiti?

−                    Nije ovo nikakva zabit.Tu, podno ovog izvora, nalaze se naše bačije. Ovde

dolazimo za vodu, a sa ovog izvora polivamo i bašte – objasni ona.

            Potom priđe izvoru, napuni testiju, i utabanim puteljkom ode prema bačijama.

            Dugo je Sretko gledao za njom. Opet je čuo pesmu, ali joj nije razabirao reči.

            Posle tog susreta, često je, iako dužim, u varoš odlazio tim putem. Zastajao je na Koritima, očekivao je, ali nje nije bilo. Ponovo su se sreli tek  na saboru u Dubokom Potoku. Lepotom i stasom izdvajala se od ostalih devojaka, koje su tog saborskog dana, iz celog kolašinskog kraja, pristigle u crkvenu portu.

            Sretko je više puta prolazio pored sofre njene porodice. Ona ga nije primećivala, a kad je pošla prema kolu, obazrivo je krenuo za njom, i uhvatio se da igra do nje. Ona se osvrnula i, nasmešivši se, prisno mu stegla ruku. Njega je to okuražilo. Kad je kolo stalo, poveo je u stranu i uzbuđeno rekao:

−                    Udaj se za mene!

Ona ga je začuđeno pogledala.

−                    Kako to odjednom?  Pa ti ništa ne znaš o meni!  

−                    Znam – odgovorio je. – Posle onog susreta kod Korita, raspitivao sam se o

tebi. I sve sam saznao: čija si, gde ti je kuća, i da se zoveš Stanojla...

            Oborivši pogled, ali ne ispuštajući njegovu ruku, ona je poćutala trenutak-dva, a onda je jedva čujno prošaputala:

            – I ja sam često razmišljala o tebi.

            Sretku je uzlupalo srce.

−                    Kad je već tako– rekao je–hajde da odemo kod mojih, da vide kako im je lepa

snajka.

Ona mu je još čvršće stegla ruku i pošla sa njim.

Veridbu su, ubrzo, obavili u njenoj kući, a po Mitrovdanu, svatovi su došli i

odveli je u novi dom na Rogozni.

            Pričalo se da lepša nevesta nije došla u taj kraj.

            Stanojla je, pored lepote, imala i gospodsko držanje. U velikoj Sretkovoj familiji stariji su je poštovali, a mlađima je bila uzor u svemu.

            I Sretko je bio srećan. Pred Prvi balkanski rat, rodilamu je dva sina. U zatišju između Prvog i Drugog balkanskog, njihovu porodicu obradovalaje i kćer. A kad je u Velikom ratu, sa srpskom vojskom Sretko otišao preko Prokletija, Stanojla se zabrinula: „Da li će da se vrati?“  Svašta se pričalo – da vojska strada od zime i od arnautskih zuluma.

            Na sreću, nedelju dana posle oslobođenja, Sretko je stigao u svoje selo na Rogozni. Svi su mu se obradovali, Stanojla ponajviše. Deca su ga, isprva, gledala s podozrenjem. Najstariji, Živojin, često je zapitkivao majku:

−                    Ko je ovaj čika, koji stalno boravi u našoj kući?

Stanojla bi ga pomilovala po glavi, i odgovarala:

−                    To je vaš otac. Bio je u ratu, da oslobađa Otadžbinu.

Posle rata, Stanojla i Sretko dobili su blizance.

–Da nas gledaju u starosti – govorila je Stanojla. 

Dali su im imena: Ratimiri Radmilo.

            Dok je Sretko ratovao, o kućevnim poslovima i o deci, brinula je Stanojla. Nadničila je da ne bi gladovali. A kad su deca odrasla, davala ih je u škole. Živojina, najstarijeg sina, dala je u dubokopotočku školu, a Arsenija, u tek otvorenu školu u Rujištu. Naviknuta da o svemu sama odlučuje, tako je nastavila i kad joj se muž vratio iz rata. On se, doduše, tome nije protivio. Zdravlje mu je već uveliko bilo narušeno. Ubrzo se i upokojio.

Pred onaj Drugi rat, nije bilo lako da se izađe na kraj sa nemaštinom. Stanojla je

morala da vrati decu iz škole, da bi s više ruku obrađivala poveliko imanje. Kasnije, kako je koji stasavao za ženidbu, nalazila im je devojke iz dobrih i čestitih kuća, ženila ih i učila da postanu pravi domaćini. O porodičnoj slavi, oženjenom sinu davala je deo slavskog kolača i blagoslovila novo samostalno domaćinstvo.

            A kuće im je pravila da budu dovoljno blizu, da bi brat bratu pomagao u svakoj prilici.

Tako im je i imanje delila. Da se zna šta je čije, a da sve to obrađuju i rade

zajedno.

Ona ih je držala u zajedništvu. Na sabore su zajedno odlazili. Tamo im je i sofra bila zajednička. A o slavama, svako je slavio sa svojim gostima. U neko doba, svi bi se okupili u kući najstarijeg brata, gde je u čelo slavske trpeze, srećna i vesela, sedela Stanojla.

Svi njeni sinovi ženili su se iz domaćinskih kuća. Samo je najmlađi sin, Radmilo, posle onog Drugog rata, doveo mladu iz kolašinske komunističke porodice. Zvala se Vlatka. Kad je majci rekao iz čije je kuće, ona ga je odvraćala, ali uzalud.

Vlatku je doveo pred slavu, bez svatova. I te godine porodičnu svetiteljku nisu proslavili kao ranije. U crkvu kolač nisu nosili. Nije dala da se kandilo upali niti da se okadi kuća.

−                    Ovo je novo doba, nećemo ga kandilima osvetljavati – obrecnula sena

Stanojlu, kad joj pomenula Svetu Petku.  

Posle kraćeg vremena, odlučno je zatražila da se i zvanično odvoje. Uvidevši njenu narav, ni Stanojla, ni njeni stariji sinovi, nisu se tome protivili. Vlatka se nadala da će u kući da živi samo sa svojim mužem. Nije znala običaje rogožnjanske – da stari roditelji uvek ostaju u porodici najmlađeg sina. Njoj to nije bilo po volji.

−                    Tako je bilo vazda u našim krajevima – objašnjavala joj je Stanojla.

−                    Ako je nekad bilo, ne mora tako i da ostane – bunila se Vlatka.

−                    Pa kako misliš, snajo, da je bolje? – pomirljivo je upitala svekrva.

−                    Kod svakog pomalo. Nisam ja dužna da te sama hranim i u starosti i

bolesti negujem – žestila se ona.

            Stanojla se zabrinula. Bilo bi joj teško da se seljaka od sina do sina. I svet bi se čudio zašto se nije svila uz najmlađeg, kako je i običaj nalagao.

                        ZLOSTAVLjANjE

            Stanojlapo selu nije ogovarala najmlađu snahu. O njihovim nesuglasicama i ličnom nezadovoljstvu je ćutala. Poverila bi se, ponekad, svom najmlađem bratu, koji je imao razumevanja za nju, i koji je lepim rečima znao da je uteši i oraspoloži.

−                    Pritrpi se, sejo – govorio je blago. – Kad vidiš da je ljuta, ukloni joj se s

očiju, proćiće je.

            Od brata se vraćala spokojnija. Trpelaje koliko je mogla, a kad bi snaha prekardašila, smireno bi je opomenula:

−                    Bog sve vidi i sve čuje.

Vlatku je to još više ljutilo. Jednom je doviknula za njom:

−                    Kučko, matora!

Stanojla se nije okrenula. Pravila se da je nije čula. A zabolele su je te

opake reči. Ali se sinu nije požalila. Bojala se da će, ako mu kaže, zametnuti svađu u kući, a sebi ništa dobro neće doneti. Zato je i ćutala. I pitala se: Šta tu ženu stalno podstiče na nezadovoljstvo i pizmu prema njoj?

            Kad je Vlatka ostala u blagoslovenom stanju, svekrva je trčkarala oko nje, odmenjivala je u teškim poslovima, nutkala je svakojakim đakonijama, nadajući se da će se ona promeniti. Sve joj je bilo uzalud. Posle porođaja, bila je još gora. Nije dozvoljavala svekrvi da priđe novorođenčetu. Ljutila bi se i kad bi je videla da prolazi blizu kolevke.

            Jednom se obrecnula na nju:

−                    Ukloni se od mog Tiodora, da mu ne preneseš neku trpiju!

Uvećavala se njina porodica.  Kuća je bila puna vesele i razdragane dece... I

Stanojline tuge.

            Jedne večeri, kad su se svi okupili za sofrom, Radmilo je sačekivao majku da dođe i bude s njima.

−                    Jedi, šta čekaš? – opomenula ga je Vlatka.

−                    Šta je s majkom? – upitao je on.

−                    Njoj sam postavila u kući, pored ognjišta, da mi se deca ne gade dok jedu

  – odgovorila je ona osorno.– Tamo će odsad da obeduje.

            Radmilo se zagrcnuo, ali ništa nije rekao. Prećutno je prihvatio da njegova majka ubuduće ne sedi s njima za istom trpezom. A usamljenoj Stanojli zalogaji su bili gorki i zastajali su joj u grlu.

            Vlatka se u to posleratno vreme bila aktivirala u Partiji. Ostavljala je decu i sve poslove u kući, kad bi je pozivali na kružoke i konferencije. Radmilo se ljutio ali ga ona nije slušala.

−                    To je za naše dobro – govorila je.

            Sa sekretarom je bila bliska. Ostavši jednom sa njim nasamo, zamolila ga je da njenom mužu obezbedi neki posao u varoši.

−                    Ne mogu više da živim u ovoj selendri – rekla je.

Ona mu se sviđala. Pomislio jeda je to dobra prilika –kad joj muž bude na

 poslu, da on bude sa njom. I obećao je.

            I Vlatka se poradovala. Računala je da će odlaskom u varoš da se otarasi svekrve.

A kad su se preselili u varoš, sa njima je pošla i Stanojla. Nije želela da

prekida porodičnu tradiciju i običaje. U varošicu najpre stanovali privatno, a potom su se preselili u novu kuću, koju je Radmilo, sa svojim rođacima, sagradio. Kuća je bila prostrana, sa podrumima i spratom, komotna za celu njihovu porodicu.

            Ali, i u tako velikoj kući, za Stanojlu nije bilo mesta.Vlatka joj je odredila mesto u podrumu. U sobičak, koji nije bio popunjen zimnicom, drvima i ugljem, postavila je furunicu i drveni krevet, a nasred sobice stočić za ručavanje.

Isprva joj je donosila ostatke hrane, posle njihovog obroka. A kad se zaposlila,

kao servirka, u varoškoj bolnici, donosila joj je ostatke bolesničke hrane. Stanojli to nije smetalo, ali ju je boleo neljudski odnos prema njoj. Živela je, tako, izolovana od porodice i od sveta.

            Umorena samoćom, ponekad je glasno negodovala. Lupala bi na vratai dozivala sina Radmila.A on, zabavljen svojim poslom, i bespogovorno slušajući ženu, na majku nije obraćao pažnju.

Ni deca se nisu mešala u odnos između Vlatke i Stanojle.

            Ali Vlatki nije bilo dovoljno što je svekrvu zatvorila u podrum, već je razmišljala kako da je se zauvek otarasi.

            Za pomoć se obratila lekaru, sa kojim se bila spanđala, i tražila da joj izda potvrdu– da joj je svekrva mentalno obolela.S tom potvrdom bi pokušala da je smesti na psihijatrijsko odeljenje. Računajući na veze u bolnici, smatrala je da će joj to poći za rukom.

            Čuvši da mu sestra živi u teškim uslovima, najmlađi Stanojlin brat je došao da je vidi. Kad su je izveli iz podruma, ona ga nije poznala. On je zaplakao, i istog časa  otišao kod načelnika psihijatrije, koji je bio iz pridvoračke porodice Božovića, kome su se obraćali svi koji su dolazili u bolnicu, i zamolio ga da pođe s njim i pregleda njegovu sestru. Pregledavši Stanojlu, načelnik je ustvrdio da  nije mentalno obolela, i tako je sprečio njen odlazak u ludnicu.

            Posle nekoliko dana bolničkog oporavka, Stanojlu su vratili u njenu porodicu. Vlatka se beše maloprimirila.I deca su bila pažljivija prema babi. Ali, dotadašnje zlostavljanje i nebriga, ostavili su traga na zdravlje uboge starice, i ona je ubrzo umrla.

            Ko zna da li je Stanojla, u vreme zlostavljanja, išta loše pomislila svojoj bezdušnoj snahi? Tek, Vlatkin Tiodor je doživeo tragičnu sudbinu. Najpre mu je umro sin jedinac, a potom je i on skončao u mukama, u Žutoj kući u Albaniji.

            Ako je za utehu, možda negde u svetu neko živi sa njegovim organima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: