детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОРОДИЧНИ ГРЕХ

У СУДНИЦИ

                У великој судници Хашког суда, окривљени Колашинац, Радак Баловић, који је као резервни официр учествовао у рату на Косову и Метохији, износио је своју одбрану. Добро припремљен, одлучно је бранио истину и част свог српског народа. Пријатељи суда снабдели су га многим документима и доказним материјалом. Они су били распоређени у фасцикле различитих боја, обележене бројевима и називима  докумената. Узимао је једну по једну фасциклу, вадио из њих оно што је било предмет расправе, и разложно се обраћао судијама Судског већа.

            Најзад је отворио и жуту фасциклу, на којој је великим словима било написано ЖУТА КУЋА.

            –   Ево, часни суде – погледао је у правцу Судског већа – ова фасцикла је пуна доказног материјала. – Ви судите жртвама, а треба да судите злочинцима. Тиодор није био ни у каквој војној формацији – био је миран и поштен човек.

            Из фасцикле је најпре извадио његове слике. Само је на фотографији са редовног одслужења војног рока, далеко пре рата, био у униформи. На свим другим, од детињства па до почетка сукоба, био је у цивилној одећи. На снимцима из тог доба, био је у радној одећи, у погону тамошње централе.

            –   Тиодор није био учесник у рату – наставио је Колашинац. – Све време радио је у централи. После сваке смене, уместо кући, одлазио је на оближње гробље, у јужном делу вароши, на којем му је био сахрањен син. Бољка, од које му је син боловао, напала га је још у детињству и није јој било лека. И Тиодор је као млад имао неку опаку болест, али су га спасли ондашњи лекари из Пећи. Међу лекарима било је и Шиптара, па их је зато и поштовао. И ни са ким се није замерао. Једнако добри пријатељи, били су му Срби и Шиптари… Поседео би неко време на синовљевом гробу, испушио цигарету, и тек после je одлазио на Брдо, својој кући.

            Отревши надланицом знојем орошено чело, Колашинац је наставио:

            –   После повлачења наше војске и доласка окупаторских снага, Тиодор са породицом није напустио кућни праг. Наставио је да ради у централи, и као пре сукоба, после рада, свраћао је на гроб свог сина. Родбина и мештани су га одвраћали од тога, а он им је говорио:

            „У овој вароши сви ме добро знају и немам чега да се плашим. Ником ништа нажао нисам учинио. Међу Шиптарима имам пријатеља. Многима сам у куће одлазио, уводио струју, поправљао кућне и друге апарате... Верујем да то нису заборавили.“

Тиодор је наставио да живи како је навикао, верујући да никакви сукоби не могу да потру пријатељства, која је деценијама градио. Али, преварио се. Једном су га на гробљу затекли Шиптари у маскирним униформама. Препознавши неколицину млађих, кренуо је к њима да се поздрави. Они су окретали главе и склањали се иза групе која га је окруживала. Најзад му је пришао Бислим, којег је познавао из фабрике, и осорно му се обратио:

„Ухапшен си, Тиодор!“

Везали су га и убацили у транспортер са америчким ознакама, и с још неколицином

ухапшених, кренули путем према Метохији. Преноћили су у напуштеној српској школи у Пећи, и сутрадан, у зору, преко Дечана и Ђаковице, одвезли су их у правцу Албаније.

И, ево, часни суде, ово су документа из Бурела, из  Жуте куће, како су звали импровизовану болницу на периферији тог града. Та болница, пише у овим документима, није служила за лечење људи, већ за вађење органа младих ухапшених Срба, које су, потом, продавали по свету. Дакле, они који су бомбардовали моју Земљу, бавили су се трговином органима.

Ова документа су аутентична, прибавили су их хуманитарци са Запада. Сви који су доведени у Бурел, завршили су као и Тиодор.  

            Из те жуте фасцикле, Колашинац је вадио један по један документ, и показивао га Судском већу, гледајући у правцу камера које су снимале цео ток суђења. Камермани су зумирали потписе лекара на документима, и путеве испорука органа. Лепо се видело: Тиодорово срце испоручено је у Немачку, бубрези у Енглеску, јетра у Америку…

−        Новцима које су добијали из ове трговине, богатили су се појединци а финансирање и рат против недужног српског народа, који је у овом сукобу бранио свој кућни праг и своје право на живот– завршио је Колашинац.

            Брђани су до касно у ноћ гледали пренос из суднице.  Сутрадан су међу собом

говорили:

−                    Тиодора је стигао породични грех.

−                    Његова мајка, Влатка, огрешила се о свекрву Станојлу.

−                    И Тиодор је знао да је она злостављала, али није смео да јој се супротстави.

−                    И сад ми се кад-кад учини да чујем њене крике из подрума куће – крстећи се, говорила је њихова комшиница.

Тиодорови најближи, гледали су процес са сузама у очима. Они његову несрећу нису видели као последицу породичног греха, већ као личну судбину. 

НЕВЕСТА

            Враћајући се једном из вароши, Сретко је ударио преко Металица, и код Корита застао да се одмори. Пустио је коња да пасе, а он се прућио на траву, подметнуо руке под главу, и загледао се у плаветно небо. Птице су весело чаврљале. Утом се оздо, од придворчанских колиба, зачула песма. Придигао се и ослушнуо:

                        ...Сву ноћ Неда пресиђела,

                        Шест вретена док напрела,

                        И седмо је започела…

            Глас је био звонак. А кад се иза кривине појавила млада и стасита девојка, са тестијом у руци, умало није викнуо од изненађења. Била је лепша од свих девојака које је дотад виђао у околним селима и на саборима.

            Угледавши момка, она се не уплаши, већ слободно крете према извору.

−                    Помаже Бог – рече, не погледавши га.

−                    Бог ти помогао, лепотице – одговори Сретко, па нагло устаде, и пружи руку

да се поздраве.

            Она прихвати његову руку, и погледа га право у очи. Он се тек тада одважи и упитаје:

−                    Откуд ти у овој забити?

−                    Није ово никаква забит.Ту, подно овог извора, налазе се наше бачије. Овде

долазимо за воду, а са овог извора поливамо и баште – објасни она.

            Потом приђе извору, напуни тестију, и утабаним путељком оде према бачијама.

            Дуго је Сретко гледао за њом. Опет је чуо песму, али јој није разабирао речи.

            После тог сусрета, често је, иако дужим, у варош одлазио тим путем. Застајао је на Коритима, очекивао је, али ње није било. Поново су се срели тек  на сабору у Дубоком Потоку. Лепотом и стасом издвајала се од осталих девојака, које су тог саборског дана, из целог колашинског краја, пристигле у црквену порту.

            Сретко је више пута пролазио поред софре њене породице. Она га није примећивала, а кад је пошла према колу, обазриво је кренуо за њом, и ухватио се да игра до ње. Она се осврнула и, насмешивши се, присно му стегла руку. Њега је то окуражило. Кад је коло стало, повео је у страну и узбуђено рекао:

−                    Удај се за мене!

Она га је зачуђено погледала.

−                    Како то одједном?  Па ти ништа не знаш о мени!  

−                    Знам – одговорио је. – После оног сусрета код Корита, распитивао сам се о

теби. И све сам сазнао: чија си, где ти је кућа, и да се зовеш Станојла...

            Оборивши поглед, али не испуштајући његову руку, она је поћутала тренутак-два, а онда је једва чујно прошапутала:

            – И ја сам често размишљала о теби.

            Сретку је узлупало срце.

−                    Кад је већ тако– рекао је–хајде да одемо код мојих, да виде како им је лепа

снајка.

Она му је још чвршће стегла руку и пошла са њим.

Веридбу су, убрзо, обавили у њеној кући, а по Митровдану, сватови су дошли и

одвели је у нови дом на Рогозни.

            Причало се да лепша невеста није дошла у тај крај.

            Станојла је, поред лепоте, имала и господско држање. У великој Сретковој фамилији старији су је поштовали, а млађима је била узор у свему.

            И Сретко је био срећан. Пред Први балкански рат, родиламу је два сина. У затишју између Првог и Другог балканског, њихову породицу обрадовалаје и кћер. А кад је у Великом рату, са српском војском Сретко отишао преко Проклетија, Станојла се забринула: „Да ли ће да се врати?“  Свашта се причало – да војска страда од зиме и од арнаутских зулума.

            На срећу, недељу дана после ослобођења, Сретко је стигао у своје село на Рогозни. Сви су му се обрадовали, Станојла понајвише. Деца су га, испрва, гледала с подозрењем. Најстарији, Живојин, често је запиткивао мајку:

−                    Ко је овај чика, који стално борави у нашој кући?

Станојла би га помиловала по глави, и одговарала:

−                    То је ваш отац. Био је у рату, да ослобађа Отаџбину.

После рата, Станојла и Сретко добили су близанце.

–Да нас гледају у старости – говорила је Станојла. 

Дали су им имена: Ратимири Радмило.

            Док је Сретко ратовао, о кућевним пословима и о деци, бринула је Станојла. Надничила је да не би гладовали. А кад су деца одрасла, давала их је у школе. Живојина, најстаријег сина, дала је у дубокопоточку школу, а Арсенија, у тек отворену школу у Рујишту. Навикнута да о свему сама одлучује, тако је наставила и кад јој се муж вратио из рата. Он се, додуше, томе није противио. Здравље му је већ увелико било нарушено. Убрзо се и упокојио.

Пред онај Други рат, није било лако да се изађе на крај са немаштином. Станојла је

морала да врати децу из школе, да би с више руку обрађивала повелико имање. Касније, како је који стасавао за женидбу, налазила им је девојке из добрих и честитих кућа, женила их и учила да постану прави домаћини. О породичној слави, ожењеном сину давала је део славског колача и благословила ново самостално домаћинство.

            А куће им је правила да буду довољно близу, да би брат брату помагао у свакој прилици.

Тако им је и имање делила. Да се зна шта је чије, а да све то обрађују и раде

заједно.

Она их је држала у заједништву. На саборе су заједно одлазили. Тамо им је и софра била заједничка. А о славама, свако је славио са својим гостима. У неко доба, сви би се окупили у кући најстаријег брата, где је у чело славске трпезе, срећна и весела, седела Станојла.

Сви њени синови женили су се из домаћинских кућа. Само је најмлађи син, Радмило, после оног Другог рата, довео младу из колашинске комунистичке породице. Звала се Влатка. Кад је мајци рекао из чије је куће, она га је одвраћала, али узалуд.

Влатку је довео пред славу, без сватова. И те године породичну светитељку нису прославили као раније. У цркву колач нису носили. Није дала да се кандило упали нити да се окади кућа.

−                    Ово је ново доба, нећемо га кандилима осветљавати – обрецнула сена

Станојлу, кад јој поменула Свету Петку.  

После краћег времена, одлучно је затражила да се и званично одвоје. Увидевши њену нарав, ни Станојла, ни њени старији синови, нису се томе противили. Влатка се надала да ће у кући да живи само са својим мужем. Није знала обичаје рогожњанске – да стари родитељи увек остају у породици најмлађег сина. Њој то није било по вољи.

−                    Тако је било вазда у нашим крајевима – објашњавала јој је Станојла.

−                    Ако је некад било, не мора тако и да остане – бунила се Влатка.

−                    Па како мислиш, снајо, да је боље? – помирљиво је упитала свекрва.

−                    Код сваког помало. Нисам ја дужна да те сама храним и у старости и

болести негујем – жестила се она.

            Станојла се забринула. Било би јој тешко да се сељака од сина до сина. И свет би се чудио зашто се није свила уз најмлађег, како је и обичај налагао.

                        ЗЛОСТАВЉАЊЕ

            Станојлапо селу није оговарала најмлађу снаху. О њиховим несугласицама и личном незадовољству је ћутала. Поверила би се, понекад, свом најмлађем брату, који је имао разумевања за њу, и који је лепим речима знао да је утеши и орасположи.

−                    Притрпи се, сејо – говорио је благо. – Кад видиш да је љута, уклони јој се с

очију, проћиће је.

            Од брата се враћала спокојнија. Трпелаје колико је могла, а кад би снаха прекардашила, смирено би је опоменула:

−                    Бог све види и све чује.

Влатку је то још више љутило. Једном је довикнула за њом:

−                    Кучко, матора!

Станојла се није окренула. Правила се да је није чула. А заболеле су је те

опаке речи. Али се сину није пожалила. Бојала се да ће, ако му каже, заметнути свађу у кући, а себи ништа добро неће донети. Зато је и ћутала. И питала се: Шта ту жену стално подстиче на незадовољство и пизму према њој?

            Кад је Влатка остала у благословеном стању, свекрва је трчкарала око ње, одмењивала је у тешким пословима, нуткала је свакојаким ђаконијама, надајући се да ће се она променити. Све јој је било узалуд. После порођаја, била је још гора. Није дозвољавала свекрви да приђе новорођенчету. Љутила би се и кад би је видела да пролази близу колевке.

            Једном се обрецнула на њу:

−                    Уклони се од мог Тиодора, да му не пренесеш неку трпију!

Увећавала се њина породица.  Кућа је била пуна веселе и раздрагане деце... И

Станојлине туге.

            Једне вечери, кад су се сви окупили за софром, Радмило је сачекивао мајку да дође и буде с њима.

−                    Једи, шта чекаш? – опоменула га је Влатка.

−                    Шта је с мајком? – упитао је он.

−                    Њој сам поставила у кући, поред огњишта, да ми се деца не гаде док једу

  – одговорила је она осорно.– Тамо ће одсад да обедује.

            Радмило се загрцнуо, али ништа није рекао. Прећутно је прихватио да његова мајка убудуће не седи с њима за истом трпезом. А усамљеној Станојли залогаји су били горки и застајали су јој у грлу.

            Влатка се у то послератно време била активирала у Партији. Остављала је децу и све послове у кући, кад би је позивали на кружоке и конференције. Радмило се љутио али га она није слушала.

−                    То је за наше добро – говорила је.

            Са секретаром је била блиска. Оставши једном са њим насамо, замолила га је да њеном мужу обезбеди неки посао у вароши.

−                    Не могу више да живим у овој селендри – рекла је.

Она му се свиђала. Помислио једа је то добра прилика –кад јој муж буде на

 послу, да он буде са њом. И обећао је.

            И Влатка се порадовала. Рачунала је да ће одласком у варош да се отараси свекрве.

А кад су се преселили у варош, са њима је пошла и Станојла. Није желела да

прекида породичну традицију и обичаје. У варошицу најпре становали приватно, а потом су се преселили у нову кућу, коју је Радмило, са својим рођацима, саградио. Кућа је била пространа, са подрумима и спратом, комотна за целу њихову породицу.

            Али, и у тако великој кући, за Станојлу није било места.Влатка јој је одредила место у подруму. У собичак, који није био попуњен зимницом, дрвима и угљем, поставила је фуруницу и дрвени кревет, а насред собице сточић за ручавање.

Испрва јој је доносила остатке хране, после њиховог оброка. А кад се запослила,

као сервирка, у варошкој болници, доносила јој је остатке болесничке хране. Станојли то није сметало, али ју је болео нељудски однос према њој. Живела је, тако, изолована од породице и од света.

            Уморена самоћом, понекад је гласно негодовала. Лупала би на вратаи дозивала сина Радмила.А он, забављен својим послом, и беспоговорно слушајући жену, на мајку није обраћао пажњу.

Ни деца се нису мешала у однос између Влатке и Станојле.

            Али Влатки није било довољно што је свекрву затворила у подрум, већ је размишљала како да је се заувек отараси.

            За помоћ се обратила лекару, са којим се била спанђала, и тражила да јој изда потврду– да јој је свекрва ментално оболела.С том потврдом би покушала да је смести на психијатријско одељење. Рачунајући на везе у болници, сматрала је да ће јој то поћи за руком.

            Чувши да му сестра живи у тешким условима, најмлађи Станојлин брат је дошао да је види. Кад су је извели из подрума, она га није познала. Он је заплакао, и истог часа  отишао код начелника психијатрије, који је био из придворачке породице Божовића, коме су се обраћали сви који су долазили у болницу, и замолио га да пође с њим и прегледа његову сестру. Прегледавши Станојлу, начелник је устврдио да  није ментално оболела, и тако је спречио њен одлазак у лудницу.

            После неколико дана болничког опоравка, Станојлу су вратили у њену породицу. Влатка се беше малопримирила.И деца су била пажљивија према баби. Али, дотадашње злостављање и небрига, оставили су трага на здравље убоге старице, и она је убрзо умрла.

            Ко зна да ли је Станојла, у време злостављања, ишта лоше помислила својој бездушној снахи? Тек, Влаткин Тиодор је доживео трагичну судбину. Најпре му је умро син јединац, а потом је и он скончао у мукама, у Жутој кући у Албанији.

            Ако је за утеху, можда негде у свету неко живи са његовим органима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: