detalj slike: KRK Art dizajn

STVARALAČKI PUT PISCA ZA DECU

Milutin Đuričković godinama predano edukuje mlade naraštaje kroz svoja književna dela i rad u prosveti. Najmlađi ga znaju po knjigama pesama Čarolije, Ja ću biti grof, Dečak koji je progutao more, kao i romana Ja te volim, a ti kako hoćeš, Kako su rasli blizanci - koji je preveden na više od 60 jezika i drugih.

Đuričkovićevi radovi za decu i odrasle su zastupljeni u preko 40 antologija. Kao književni kritičar oglašavao se u dnevnim novinama Politika, Jedinstvo, Borba, Pobjeda. Član je Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika, Evropske akademije nauka i umetnosti, Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije.  

Razgovarali smo o njegovom stvaralačkom putu, delima, ali i Institutu za dečiju književnost koji je osnovao.

Милутин Ђуричковић

 

Branka Selaković, KR KORDUN, 05.08.2022. Beograd 

Prvo delo ste objavili pre tri decenije, ali do toga nije došlo iznenada. Kako je tekao Vaš stvaralački put?

Prvu pesmu objavio sam kao učenik osnovne škole „Bratstvo“ u Dečanima 1979. godine u prištinskom „Jedinstvu za decu“, čiji je urednik bio poznati pesnik Mošo Odalović, a sada moj dragi prijatelj i saradnik. Takođe, pisao sam za mnoge listove i časopise za decu širom zemlje: „Kekec“ (Beograd), „Modra lasta“ (Zagreb), „Titov pionir“ (Titograd), „Dečje iskre“ (Kragujevac) itd. To znači da se pisanjem bavim već 43 godine, što predstavlja dug i zavidan stvaralački staž. Pisanje sam nastavio i kao srednjoškolac, a kao vojnik bio sam član redakcije „Vojnička riječ“ (Titograd), gde sam objavljivao razne novinarske i druge priloge. Iako sa srednjom školom i tek punoletan, tu sam stekao bogato kreativno iskustvo koje mi je kasnije dosta pomoglo u pisanju proze. Kao student Filološkog fakulteta u Prištini sarađivao sam i objavljivao književnu kritiku u ondašnjim vodećim časopisima širom Jugoslavije: „Stremljenja“ (Priština), „Stvaranje“ (Titograd), „Bagdala“ (Kruševac), „Republika“ (Zagreb), „Mostovi“ (Pljevlja), „Letopis Matice srpske“ (Novi Sad) i dr. Pored poezije za decu i odrasle, bavio sam se novinarstvom, sakupljanjem narodnih umotvorina, pisanjem aforizama, haikua i književnom kritikom. Prve dve pesničke knjige objavio sam iste 1992. godine, mada sam već stekao neko ime, ali prvenstveno kao kritičar. Dakle, moj stvaralački put je tekao uzlaznom linijom i po principu od manjeg ka većem. Svoje ime i ugled stvarao sam isključivo sam. Niko me nije protažirao ili forsirao i nisam nikada pripadao nikakvim klanovima ili literarnim grupacijama.

Da li ste imali uzore i sećate li se prve knjige koju ste pročitali?

Uzora ima dosta, ali se zaista ne sećam prve pročitane knjige. Ali, hajde da krenemo odatle. Mnoštvo knjiga koje sam pročitao u detinjstvu uticale su na kreiranje mog stvaralačkog sveta. Jedna od takvih bajkovitih knjiga koja me je uvela u čarobni svet detinjstva jeste „Patuljak iz zaboravljene zemlje“ Ahmeta Hromadžića. To je predivna knjiga kratke proze, čije tragove i uticaje osećam i danas. Nedavno sam hteo ponovo da je pročitam, ali sam ipak odustao iz prostog razloga što sada kao odrastao čovek nemam istu čitalačku percepciju kao nekada i na neki način želim da  sačuvam onaj dečački doživljaj knjige iz ranog detinjstva. Što se tiče uzora, izdvojio bih dva: jednog pesnika i jednog proznog pisca. Slučajno ili ne, tek, njih dvojica su naši najprevođeniji pisci u svetu, a to svakako nije slučajno! Naime, za mene je Vasko Popa pravi maestro poetske reči: originalan, jezgrovit, maštovit, a rečit i dovoljno jasan uprkos svojoj izražajnoj sažetosti. Dopada mi se njegov stil i forma, po čemu je i ostao trajno prepoznatljiv u našoj savremenoj poeziji, pa i mnogo šire. O njegovom uticaju na brojne naše pesnike i ne treba suviše podsećati i govoriti. Sa druge strane, od proznih pisaca za mene je Milorad Pavić uvek na prvom mestu! On je velika gromada i književni kontinent koji se ne osvaja tako lako. Našu književnost je ponovo uveo na velika vrata svetske literarne pozornice. Pesnik, pripovedač, romanopisac, dramatičar, prevodilac, istoričar, pisac za decu, profesor, erudita... Jednom rečju – genije! Mislim da mnogi od nas još uvek nisu svesni njegove veličine i značaja. Svojevremeno sam u kulturnom dodatku „Politike“, čiji sam bio stalni kritičar i saradnik, prvi pisao o knjizi Jasmine Mihajlović „Priča o duši i telu“, koja se odnosi na analizu njegove proze. U znak pažnje i zahvalnosti, on me je pozvao na čaj u svom domu na Dorćolu, gde mi je poklonio nekoliko svojih knjiga sa posvetom i dugo smo razgovarali o literaturi i stvaranju uopšte. Bio je vrlo drag i skroman čovek, pun energije i elana. Njegove priče i romani su, po mom mišljenju, nešto najdragocenije, najmaštovitije i najoriginalnije što smo dobili u poslednjih nekoliko decenija.

U Vašoj biografiji je upisan impozantan broj knjiga za odrasle i za decu. Mlađim čitaocima će sigurno značiti da ih upoznate sa načinom na koji pišete, potragom za inspiracijom i da li imate „radno vreme“ ili pišete kada imate nadahnuće?

Objavio sam preko 60 žanrovski različitih knjiga za decu i odrasle. Imam nekoliko zajedničkih i nekoliko priređenih izdanja. Međutim, ja ne jurim kvantitet.  Bitan je estetski i umetnički kvalitet. Dakle, broj objavljenih knjiga uopšte nije važan. Ako ostanem upamćen bar po jednoj, to će svakako biti veliki uspeh. Kada je reč o pisanju, pravilo je da nema pravila. Neko piše onako, neko ovako. Neko ujutru, a neko uveče. Ja pišem uvek i nemam neko određeno vreme ili neki poseban način. Bodler je govorio da rad i čitanje stvaraju inspiraciju i to jeste jedna velika istina. Zanimljivo je šta kaže još jedan velikan pisane reči. Naime, Borhes kaže da se ne hvali napisanim već pročitanim knjigama. Ja se trudim da se bar donekle pridržavam svega pomenutog. Za mene pisanje nije hobi ili uzgredan posao. Iako radim kao profesor Akademije za vaspitače, ovaj posao obavljam krajnje ozbiljno, odgovorno i profesionalno. A kad nešto radite tako, onda uspeh sigurno neće izostati. I još nešto da dodam: ja ne jurim karijeru i uspeh, već oni jure mene. Možda zvuči pretenciozno, ali stvarno je tako. Osećam se potpuno ostvarenim i zadovoljan sam postignutim, a vreme će pokazati svoje.

Vaš roman „Kako su rasli blizanci“ preveden je na više od 60 jezika. To se ne događa tako često na našoj sceni. Kakve su reakcije inostranih čitalaca i koji je najneobičniji jezik na koji je knjiga prevedena?

Moji prevodioci i izdavači često i uredno me obaveštavaju o tome kako je moj roman o blizancima prihvaćen u njihovoj zemlji. Nekad su to mali tiraži, skraćene verzije i skromna recepcija, a nekad vrlo glamurozna kampanja, reklame i promocije. Tako, na primer, iz Vijetnama su mi poslali desetine snimaka i video-klipova na kojima se vidi reakcija dece dok im se čitaju odlomci iz knjige, a slično je bilo i u Saudijskoj Arabiji i u još nekim drugim zemljama. Nisam ni slutio da će ovaj roman imati takav prijem širom sveta. U Americi je imao nekoliko ponovljenih izdanja i to kod različitih izdavača, a na makedonskom, mađarskom, estonskom, bugarskom, ruskom i arapskom objavljen je po dva ili više puta. Često pitam moje prevodioce i strane izdavače šta je to što ih privlači u ovom romanu i svi oni pružaju jedan te isti odgovor – humor! Dakle, humor je ta jedinstvena i univerzalna kategorija koja je imanentna i bliska svoj deci širom sveta. Roman nije objavljen jedino na australijskom kontinentu, a možda i zbog toga što uopšte nisam ni pokušavao. Zanimljivo je reći da je skoro svaki prevod romana za sobom povukao još nekoliko novih prevoda, tako da prevodioci i izdavači sami traže da ga objave u svojim zemljama. U Africi, na primer, imao sam četiri izdanja (Zimbabve, Kamerun, Kenija, Nigerija). Prema mojoj evidenciji, roman je imao 60 izdanja širom sveta, a uskoro se očekuju izdanja na švedskom, češkom, romskom i esperantu. Ako me pitate za neki najneobičniji jezik na koji je roman preveden do sada, onda bih se opredelio za čuvaški jezik, kojim govori jedna nacionalna manjina u Rusiji. Takođe, zanimljivi su i prevodi na afričke jezike: joruba, šona, svahili i fulanski.

Koliko je zahtevno pisati za decu?

Neki kažu da se treba spustiti na dečji nivo. Naprotiv, treba se uzdići do dečjeg nivoa, a to ne može svako. U stvaralaštvu za decu nema foliranja i improvizacije, nema laži i prevare. Sve mora biti savršeno, iskreno, lepo, maštovito, originalno... Drugim rečima, sve mora biti u skladu sa dečjom recepcijom i njihovim kognitivnim sposobnostima. U protivnom, dete vas neće prihvatiti kao čitalac ili kao slušalac. Dakle, veoma je zahtevno i ozbiljno pisati za decu. Skoro svaki naš pisac za odrasle okušao se i u pisanju za decu. Podsetiću vas da je Andrić svoju poznatu priču „Aska i vuk“ namenski pisao za dečji časopis „Zmaj“. Pavić ima knjigu za decu, a ima i Matija Bećković, iako to mnogi ne znaju. A zašto je to tako? Zato što se prema dečjoj literaturi odnosimo ignorantski i maćehinski, kao da je to umetnost drugog reda i kao da je manje vredna. To dovoljno govori o tome da se na književnost za decu gleda drugačijim očima, a u svetu nije tako. Na svu sreću, stvari se polako menjaju i kod nas se stvaralaštvo za decu i mlade sve više uvažava i vrednuje, a to, pored ostalog, pokazuje i novoustanovljena književna nagrada „Dušan Radović“, koja prvi put kod nas uključuje zavidan novčani iznos. Na kraju, da zaključim. Pisanje za decu traži trajnog posvećenika i dobrog poznavaoca dečjeg sveta i bajkovitih predela detinjstva. U suprotnom, nema nikakvog uspeha ni komunikacije sa decom.

Kako ocenjujete našu savremenu književnost za decu i mlade?

Naša savremena književnost za decu i mlade je vrlo bogata, sadržajna i raznovrsna u svakom smislu. Budući da na mlađima svet ostaje, dobili smo mlade i značajne predstavnike novije generacije pisaca koji imaju i umeju šta da kažu. Sa takvim stvaraocima ne treba da brinemo za budućnost srpske književnosti za decu. Tu, pre svega, mislim na Dejana Aleksića, Uroša Petrovića, Branka Stevanovića, Vesnu Aleksić, Jasminku Petrović, Zorana Penevskog, Stefana Mitića, Stevana Miloševića, Gorana Novakova i mnoge druge. Naravno, nemoguće je sve nabrojati i unapred se izvinjavam ako sam preskočio neko značajno ime. Ovi i drugi pisci su vrlo daroviti, originalni, maštoviti i podarili su našoj savremenoj književnosti ogromnu biblioteku lepih i zanimljivih izdanja, koja su nagrađivana, prevođena, pa čak i pretvorena u druge medije (pozorište, film, strip) i sl. Sve to govori o ozbiljnosti i umetničkom kvalitetu koji prati njihov rad i stvaralaštvo za decu i mlade. Sa druge strane, našu savremenu književnost za decu u mnogome obogaćuju i pripadnici srednje, odnosno starije generacije, koji i dalje stvaraju sa nesmanjenim intenzitetom, što je za svaku pohvalu i poštovanje. Samo da pomenim neke od njih: Lj. Ršumović, S. Stanišić, G. Stojković, G. Maletić, M. Odalović, O. Jelkić, T. Nikoletić, V. Cenić i mnogi drugi. Uzev u celini, nemerljiv je i vrlo dragocen njihov doprinos razvoju i afirmaciji savremene književnosti za decu i mlade.

Osnovali ste Institut za dečiju književnost? Koja je bila inicijalna ideja i kakve projekte planirate?

Institut za dečju književnost osnovan je 2020. godine. Sedište Instituta nalazi se u Beogradu, u Ulici kralja Milana 4, a registrovan je u Agenciji za privredne registre. Osnovni ciljevi Instituta su:

• propagiranje, razvoj i unapređenje književnosti za decu i mlade,

• uspostavljanje odgovarajućeg vida saradnje sa relevantnim srodnim domaćim i stranim institucijama,

• formiranje i sukcesivno ažuriranje baze podataka koje sadrže informacije o piscima, ilustratorima, knjigama, izdavačkim kućama, nagradama, prevodiocima, festivalima, konkursima, naučnim skupovima i drugim činjenicama vezanim za književnost namenjenu deci i omladini,

• promocija knjiga i značajnih izdanja (beletristika, slikovnice, studije, monografije, antologije, zbornici),

• organizovanje stručnih i naučnih skupova, tribina, književnih susreta i okruglih stolova u cilju afirmisanja umetničke literature i nauke o književnosti za decu i mlade,

• pokretanje izdavačke delatnosti (knjige, samostalna i zajednička izdanja, prevodi), kao i organizovanje Međunarodnog književnog festivala stvaralaštva za decu i dečjeg stvaralaštva,

• poboljšanje uslova za bavljenje dečjom literaturom i medijsko promovisanje njenih vrhunskih umetničkih vrednosti, uz očuvanje ugleda profesije i unapređivanje moralnih i intelektualnih prava autora,

• pružanje profesionalne, etičke, stručne i druge podrške piscima, prevodiocima, ilustratorima, izdavačima i drugim stvaraocima za decu i mlade, kao i izdavačima i svim ostalim profesionalnim učesnicima u književnim zbivanjima itd.

Institut ima redovne i počasne članove, kao i pridružene članove (prijatelje). Njegovo rukovodstvo čine članovi Upravnog odbora, za predsednika sam izabran ja, a zamenica predsednika je Gordana Maletić.

Inače, Institut obavlja svoju delatnost u okviru tri sektora, odnosno saveta:

1.      Naučni savet, rukovodilac dr Zorana Opačić;

2.      Izdavački savet, rukovodilac dr Predrag Jašović;

3.      Umetnički savet, rukovodilac Zoran Penevski.

Institut je pokrenuo časopis za dečju književnost, umetnost i kulturu pod nazivom Jedrenjak. Za glavnog urednika izabran je Zoran Penevski, pisac i urednik u izdavačkoj kući Laguna.Takođe, pokrenut je Godišnjak Instituta za dečju književnost, odnosno stručno-informativni glasnik i naučni časopis, za čijeg glavnog urednika je izabran prof. Miomir Milinković. U časopisu se objavljujunaučni i stručničlanci iz uže oblasti nauke o književnosti za decu i mlade, kao što su studije, razgovori, prikazi, eseji, kritike, kao i tekstovi iz drugih srodnih društvenih nauka i disciplina, ako se u njima obrađuju pitanja ili problemi u vezi sa istraživanjima u oblasti književnosti za decu i mlade. Cilj uredništva je da okupi što veći broj eminentnih proučavalaca i tumača književnosti za decu u zemlji i u svetu, kako bi se široj čitalačkoj i stručnoj javnosti predstavili postignuti rezultati u istraživanju raznih aspekata i segmenata u ovoj oblasti literature.  Institut je potpisao protokole o saradnji sa nekoliko srodnih ustanova i udruženja u zemlji i svetu, a objavili smo desetine samostalnihi zajedničkih izdanja iz oblasti beletristike za decu. Ustanovili smo i književnu nagradu „Aleksandar Vučo“, koju ćemo prvi put dodeliti ove godine za životno delo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: