|
|
|
СТВАРАЛАЧКИ ПУТ ПИСЦА ЗА ДЕЦУ  | Бранка Селаковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
СТВАРАЛАЧКИ ПУТ ПИСЦА ЗА ДЕЦУ
Милутин Ђуричковић годинама предано едукује младе нараштаје кроз своја књижевна дела и рад у просвети. Најмлађи га знају по књигама песама Чаролије, Ја ћу бити гроф, Дечак који је прогутао море, као и романа Ја те волим, а ти како хоћеш, Како су расли близанци - који је преведен на више од 60 језика и других. Ђуричковићеви радови за децу и одрасле су заступљени у преко 40 антологија. Као књижевни критичар оглашавао се у дневним новинама Политика, Јединство, Борба, Побједа. Члан је Српске краљевске академије научника и уметника, Европске академије наука и уметности, Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије. Разговарали смо о његовом стваралачком путу, делима, али и Институту за дечију књижевност који је основао.
 Милутин Ђуричковић
Бранка Селаковић, КР КОРДУН, 05.08.2022. Београд
Првo дело сте објавили пре три деценије, али до тога није дошло изненада. Како је текао Ваш стваралачки пут?
Прву песму објавио сам као ученик основне школе „Братство“ у Дечанима 1979. године у приштинском „Јединству за децу“, чији је уредник био познати песник Мошо Одаловић, а сада мој драги пријатељ и сарадник. Такође, писао сам за многе листове и часописе за децу широм земље: „Кекец“ (Београд), „Модра ласта“ (Загреб), „Титов пионир“ (Титоград), „Дечје искре“ (Крагујевац) итд. То значи да се писањем бавим већ 43 године, што представља дуг и завидан стваралачки стаж. Писање сам наставио и као средњошколац, а као војник био сам члан редакције „Војничка ријеч“ (Титоград), где сам објављивао разне новинарске и друге прилоге. Иако са средњом школом и тек пунолетан, ту сам стекао богато креативно искуство које ми је касније доста помогло у писању прозе. Као студент Филолошког факултета у Приштини сарађивао сам и објављивао књижевну критику у ондашњим водећим часописима широм Југославије: „Стремљења“ (Приштина), „Стварање“ (Титоград), „Багдала“ (Крушевац), „Република“ (Загреб), „Мостови“ (Пљевља), „Летопис Матице српске“ (Нови Сад) и др. Поред поезије за децу и одрасле, бавио сам се новинарством, сакупљањем народних умотворина, писањем афоризама, хаикуа и књижевном критиком. Прве две песничке књиге објавио сам исте 1992. године, мада сам већ стекао неко име, али првенствено као критичар. Дакле, мој стваралачки пут је текао узлазном линијом и по принципу од мањег ка већем. Своје име и углед стварао сам искључиво сам. Нико ме није протажирао или форсирао и нисам никада припадао никаквим клановима или литерарним групацијама.
Да ли сте имали узоре и сећате ли се прве књиге коју сте прочитали?
Узора има доста, али се заиста не сећам прве прочитане књиге. Али, хајде да кренемо одатле. Мноштво књига које сам прочитао у детињству утицале су на креирање мог стваралачког света. Једна од таквих бајковитих књига која ме је увела у чаробни свет детињства јесте „Патуљак из заборављене земље“ Ахмета Хромаџића. То је предивна књига кратке прозе, чије трагове и утицаје осећам и данас. Недавно сам хтео поново да је прочитам, али сам ипак одустао из простог разлога што сада као одрастао човек немам исту читалачку перцепцију као некада и на неки начин желим да сачувам онај дечачки доживљај књиге из раног детињства. Што се тиче узора, издвојио бих два: једног песника и једног прозног писца. Случајно или не, тек, њих двојица су наши најпревођенији писци у свету, а то свакако није случајно! Наиме, за мене је Васко Попа прави маестро поетске речи: оригиналан, језгровит, маштовит, а речит и довољно јасан упркос својој изражајној сажетости. Допада ми се његов стил и форма, по чему је и остао трајно препознатљив у нашој савременој поезији, па и много шире. О његовом утицају на бројне наше песнике и не треба сувише подсећати и говорити. Са друге стране, од прозних писаца за мене је Милорад Павић увек на првом месту! Он је велика громада и књижевни континент који се не осваја тако лако. Нашу књижевност је поново увео на велика врата светске литерарне позорнице. Песник, приповедач, романописац, драматичар, преводилац, историчар, писац за децу, професор, ерудита... Једном речју – геније! Мислим да многи од нас још увек нису свесни његове величине и значаја. Својевремено сам у културном додатку „Политике“, чији сам био стални критичар и сарадник, први писао о књизи Јасмине Михајловић „Прича о души и телу“, која се односи на анализу његове прозе. У знак пажње и захвалности, он ме је позвао на чај у свом дому на Дорћолу, где ми је поклонио неколико својих књига са посветом и дуго смо разговарали о литератури и стварању уопште. Био је врло драг и скроман човек, пун енергије и елана. Његове приче и романи су, по мом мишљењу, нешто најдрагоценије, најмаштовитије и најоригиналније што смо добили у последњих неколико деценија.
У Вашој биографији је уписан импозантан број књига за одрасле и за децу. Млађим читаоцима ће сигурно значити да их упознате са начином на који пишете, потрагом за инспирацијом и да ли имате „радно време“ или пишете када имате надахнуће?
Објавио сам преко 60 жанровски различитих књига за децу и одрасле. Имам неколико заједничких и неколико приређених издања. Међутим, ја не јурим квантитет. Битан је естетски и уметнички квалитет. Дакле, број објављених књига уопште није важан. Ако останем упамћен бар по једној, то ће свакако бити велики успех. Када је реч о писању, правило је да нема правила. Неко пише онако, неко овако. Неко ујутру, а неко увече. Ја пишем увек и немам неко одређено време или неки посебан начин. Бодлер је говорио да рад и читање стварају инспирацију и то јесте једна велика истина. Занимљиво је шта каже још један великан писане речи. Наиме, Борхес каже да се не хвали написаним већ прочитаним књигама. Ја се трудим да се бар донекле придржавам свега поменутог. За мене писање није хоби или узгредан посао. Иако радим као професор Академије за васпитаче, овај посао обављам крајње озбиљно, одговорно и професионално. А кад нешто радите тако, онда успех сигурно неће изостати. И још нешто да додам: ја не јурим каријеру и успех, већ они јуре мене. Можда звучи претенциозно, али стварно је тако. Осећам се потпуно оствареним и задовољан сам постигнутим, а време ће показати своје.
Ваш роман „Како су расли близанци“ преведен је на више од 60 језика. То се не догађа тако често на нашој сцени. Какве су реакције иностраних читалаца и који је најнеобичнији језик на који је књига преведена?
Моји преводиоци и издавачи често и уредно ме обавештавају о томе како је мој роман о близанцима прихваћен у њиховој земљи. Некад су то мали тиражи, скраћене верзије и скромна рецепција, а некад врло гламурозна кампања, рекламе и промоције. Тако, на пример, из Вијетнама су ми послали десетине снимака и видео-клипова на којима се види реакција деце док им се читају одломци из књиге, а слично је било и у Саудијској Арабији и у још неким другим земљама. Нисам ни слутио да ће овај роман имати такав пријем широм света. У Америци је имао неколико поновљених издања и то код различитих издавача, а на македонском, мађарском, естонском, бугарском, руском и арапском објављен је по два или више пута. Често питам моје преводиоце и стране издаваче шта је то што их привлачи у овом роману и сви они пружају један те исти одговор – хумор! Дакле, хумор је та јединствена и универзална категорија која је иманентна и блиска свој деци широм света. Роман није објављен једино на аустралијском континенту, а можда и због тога што уопште нисам ни покушавао. Занимљиво је рећи да је скоро сваки превод романа за собом повукао још неколико нових превода, тако да преводиоци и издавачи сами траже да га објаве у својим земљама. У Африци, на пример, имао сам четири издања (Зимбабве, Камерун, Кенија, Нигерија). Према мојој евиденцији, роман је имао 60 издања широм света, а ускоро се очекују издања на шведском, чешком, ромском и есперанту. Ако ме питате за неки најнеобичнији језик на који је роман преведен до сада, онда бих се определио за чувашки језик, којим говори једна национална мањина у Русији. Такође, занимљиви су и преводи на афричке језике: јоруба, шона, свахили и фулански.
Колико је захтевно писати за децу?
Неки кажу да се треба спустити на дечји ниво. Напротив, треба се уздићи до дечјег нивоа, а то не може свако. У стваралаштву за децу нема фолирања и импровизације, нема лажи и преваре. Све мора бити савршено, искрено, лепо, маштовито, оригинално... Другим речима, све мора бити у складу са дечјом рецепцијом и њиховим когнитивним способностима. У противном, дете вас неће прихватити као читалац или као слушалац. Дакле, веома је захтевно и озбиљно писати за децу. Скоро сваки наш писац за одрасле окушао се и у писању за децу. Подсетићу вас да је Андрић своју познату причу „Аска и вук“ наменски писао за дечји часопис „Змај“. Павић има књигу за децу, а има и Матија Бећковић, иако то многи не знају. А зашто је то тако? Зато што се према дечјој литератури односимо игнорантски и маћехински, као да је то уметност другог реда и као да је мање вредна. То довољно говори о томе да се на књижевност за децу гледа другачијим очима, а у свету није тако. На сву срећу, ствари се полако мењају и код нас се стваралаштво за децу и младе све више уважава и вреднује, а то, поред осталог, показује и новоустановљена књижевна награда „Душан Радовић“, која први пут код нас укључује завидан новчани износ. На крају, да закључим. Писање за децу тражи трајног посвећеника и доброг познаваоца дечјег света и бајковитих предела детињства. У супротном, нема никаквог успеха ни комуникације са децом.
Како оцењујете нашу савремену књижевност за децу и младе?
Наша савремена књижевност за децу и младе је врло богата, садржајна и разноврсна у сваком смислу. Будући да на млађима свет остаје, добили смо младе и значајне представнике новије генерације писаца који имају и умеју шта да кажу. Са таквим ствараоцима не треба да бринемо за будућност српске књижевности за децу. Ту, пре свега, мислим на Дејана Алексића, Уроша Петровића, Бранка Стевановића, Весну Алексић, Јасминку Петровић, Зорана Пеневског, Стефана Митића, Стевана Милошевића, Горана Новакова и многе друге. Наравно, немогуће је све набројати и унапред се извињавам ако сам прескочио неко значајно име. Ови и други писци су врло даровити, оригинални, маштовити и подарили су нашој савременој књижевности огромну библиотеку лепих и занимљивих издања, која су награђивана, превођена, па чак и претворена у друге медије (позориште, филм, стрип) и сл. Све то говори о озбиљности и уметничком квалитету који прати њихов рад и стваралаштво за децу и младе. Са друге стране, нашу савремену књижевност за децу у многоме обогаћују и припадници средње, односно старије генерације, који и даље стварају са несмањеним интензитетом, што је за сваку похвалу и поштовање. Само да поменим неке од њих: Љ. Ршумовић, С. Станишић, Г. Стојковић, Г. Малетић, М. Одаловић, О. Јелкић, Т. Николетић, В. Ценић и многи други. Узев у целини, немерљив је и врло драгоцен њихов допринос развоју и афирмацији савремене књижевности за децу и младе.
Основали сте Институт за дечију књижевност? Која је била иницијална идеја и какве пројекте планирате?
Институт за дечју књижевност основан је 2020. године. Седиште Института налази се у Београду, у Улици краља Милана 4, а регистрован је у Агенцији за привредне регистре. Основни циљеви Института су:пропагирање, развој и унапређење књижевности за децу и младе,успостављање oдговарајућег вида сарадње са релевантним сродним домаћим и страним институцијама,организовање стручних и научних скупова, трибина, књижевних сусрета и округлих столова у циљу афирмисања уметничке литературе и науке о књижевности за децу и младе,покретање издавачке делатности (књиге, самостална и заједничка издања, преводи), као и организовање Међународног књижевног фестивала стваралаштва за децу и дечјег стваралаштва,побољшање услова за бављење дечјом литературом и медијско промовисање њених врхунских уметничких вредности, уз очување угледа професије и унапређивање моралних и интелектуалних права аутора,пружање професионалне, етичке, стручне и друге подршке писцима, преводиоцима, илустраторима, издавачима и другим ствараоцима за децу и младе, као и издавачима и свим осталим професионалним учесницима у књижевним збивањима итд.
Институт има редовне и почасне чланове, као и придружене чланове (пријатеље). Његово руководство чине чланови Управног одбора, за председника сам изабран ја, а заменица председника је Гордана Малетић. Иначе, Институт обавља своју делатност у оквиру три сектора, односно савета:1. Научни савет, руководилац др Зорана Опачић;2. Издавачки савет, руководилац др Предраг Јашовић;3. Уметнички савет, руководилац Зоран Пеневски.Институт је покренуо часопис за дечју књижевност, уметност и културу под називом Једрењак. За главног уредника изабран је Зоран Пеневски, писац и уредник у издавачкој кући Лагуна.Такође, покренут је Годишњак Института за дечју књижевност, односно стручно-информативни гласник и научни часопис, за чијег главног уредника је изабран проф. Миомир Милинковић. У часопису се објављујунаучни и стручничланци из уже области науке о књижевности за децу и младе, као што су студије, разговори, прикази, есеји, критике, као и текстови из других сродних друштвених наука и дисциплина, ако се у њима обрађују питања или проблеми у вези са истраживањима у области књижевности за децу и младе. Циљ уредништва је да окупи што већи број еминентних проучавалаца и тумача књижевности за децу у земљи и у свету, како би се широј читалачкој и стручној јавности представили постигнути резултати у истраживању разних аспеката и сегмената у овој области литературе. Институт је потписао протоколе о сарадњи са неколико сродних установа и удружења у земљи и свету, а објавили смо десетине самосталнихи заједничких издања из области белетристике за децу. Установили смо и књижевну награду „Александар Вучо“, коју ћемо први пут доделити ове године за животно дело.
|
