detalj slike: Pixabay

Opelo

Najtiše opelo za sve pesnike koji su izgubili

svoju poeziju negde između smisla i besmisla

inspiracije.

Najsvečanije opelo za sve slikare koji su potezima

kičice prigušili nebesa i apstrahovali ptice.

Slikari koji su se najeli crvene i pepeljasto plave,

pa modrim rukama šaraju svet.

Najvolšebnije opelo za sve umetnike koji sebe

traže između jesam i biću,

između zabrana i kanona…

Za sve revolucionare, buntovnike, kamikaze.

Za devojčice koje prerano odrastaju

i dečake koji umesto lopte stežu puške.

Opelo za sve sanjare i lude,

za bitange i pijance, za zaljubljene i prevarene.

Za svaku suzu, osmeh, praštanje.

Opelo u d-molu za muzičare koji su izgubili sluh,

za Betovena, Mocarta…

Za sva ona nedosanjana jutra

i sve besane noći, u kojima se tražimo.

Za svaki početak ispunjen nadom,

i predvidljivi kraj.

„Za svaki pad sa zvezda na

beton kafanskog stola.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: