detalj slike: KRK Art dizajn

ŽENA IZMEĐU SVETLOSTI I TAME

(Željka Avrić: Nesan, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2021.)

Ranko Pavlović

Dubljim poniranjem u značenjsku višeslojnost stihova zbirke Nesan Željke Avrić, za koju je, u rukopisu, dobila nagradu „Gordana Todorović“, čitalac će uočiti da je jedan od bitnijih motiva ove poezije, ostvarene u slobodnom i vezanom stihu (uglavnom u sonetnoj formi), žena s vatrom u sebi, stešnjena između svetlosti i tame. Ako pod njenom naprslom ljuskom/ pulsira teskoba, ona u besanici trguje senkama i, kao i sva ljudska bića koja sanjaju miran san, odlazi u svoje tišine, u svoje svetlosti, bežeći od tame, kako se naslućuje iz prološke pesme „Besani“. Ženu koja bdi nad sopstvenim i celim svetom pesnikinja upoređuje sa nepomičnom sfingom, kulom stražarom, čuvarkućom, u njenom bdenju jutro iz mraka izlazi kao zmija iz svlaka. Zna da svuče stid sa prstiju i  gorka i razgolićena poput istine/ govori kožom ne rečima, postaje svetlosti stub i jama bezdanka. Često je pretnja ravnoteži, pred njom drhti svet i ona treperi u tom svetu.

Upečatljivim a nenametljivim metaforama Željka Avrić dočarava sukob svetlosti i tame, u ženi, u nama, oko nas. Ima li pobednika u toj borbi? Na to pitanje pesnikinja ne odgovara, jer zna da bi, kad bi to pokušala, obesmislila draž pesničkog i filozofskog traganja za onim što bi moglo biti istina. Bijaše doba zvijeri, mjesto sablasti,/ kad se Mrak od Svjetlosti razvlasti, stihovi su iz pesme „Kameni cvijet“ (pesnikinja ima dva zavičaja, pa koristi oba izgovora srpskog jezika) koji potvrđuju da pomenuta borba ima smisla, ali da joj se ne naslućuje kraj.

Čovek je sam kad je bez svetlosti i želja, pojmova između kojih je znak jednakosti, i kad nije svestan toga, on ide u susret svetlosti, da bi se prosvetlio i posvetio, kad je svuda oko njega mrak, dušu mu osvetljava osoba koja je u njemu. Svetlost je u sveći koja suzi, u žišku kandila, u svicu koji vam doleprša u srce, u obzorju koje se pretapa u rumen. U pesnikinjinoj imaginaciji jutro izgreje, sunčan dan se smeška kroz kapljice rose, svetlost otiče u podnevno sunce, ona može da pršti, da duše učini prozračnim. Srećemo je u slapu mesečine, pa poželimo senke svoje pod njen oreol da podvedemo. Može da zablista u pupoljku dana kad svojim obiljem obaspe ženu koja voli i koja je, kao kap rose, prozirna i sjajna, kad joj snene oči zaiskre svitanjem. Ko zna da gleda, videće kako svetlost pleše i kako… Odjednom, kroz vekovni talog Mraka,/ iz dečjeg oko prosevne zraka/ Svetlosti! Sunca… Raduj se, Sine;/ Ljubav nas čini jačim od Tmine. („Buđenje Nade“)

A mrak nasuprot svetlosti? Opijeni Mrakom i sami smo – Tama, stoji u „Tamnom sonetu“ u kome lirski subjekt, iskazujući možda opšti stav, kaže da nas, utamničene same u sebe, tamnina veka polagano plavi. Stvarajući impresivne slike, Ž. Avrić kaže da, kad smo podeljeni u teskobi, tama udara u misli kao zvonik u slepo oko. Kada bar na trenutak pokleknemo u borbi za lekovitu i neophodnu nam svetlost, sklapa se oko nas noć koja ima anđeosko lice i dah smrti i čini nam se da našim bićem vlada beskrajni mrak. Čak i kad se uspinjemo, krećemo iz mraka koji je… večito gladan, izjedan iznutra i koji se  koti u pepelu i mraku. U njemu, tom gustom mraku, vragu se prodaje sve što prodato nije, podvode mu se čežnje, žuđeni snovi, obraz, kičma, vid, pa su oko nas sinovi Tame, Pomrčine kćeri. U njemu se, kaže pesnikinja, množe kosci, kame, glave, okalemljene sumnje, nepreboli, zlosti. U tami zna u zemlju da urasta nebo.

Ali, poezija Željke Avrić, bolje rečeno – moćna žena iz njene pesme, razgoni mrak. Jer, Kad se osmehneš, nestaje mraka („Sonet o večnosti“) i tada budimo mesečinu/ gledamo u sunce, peva ona u epiloškoj pesmi „Snevni“.

Između epiloške i prološke pesme, koje su, na neki način, druge, unutrašnje korice zbirke Nesan, pesnikinja je ugnezdila nešto više od pedeset pesama, razvrstavši ih u pet ciklusa. Svaki od njih predstavlja motivsko-tematsku celinu i svaki, sve do završnog, otvara imaginarna vrata za ulazak u sledeći. U prvoj, jezgrovitim stihom, u kome nema suvišne reči, kao ni u celoj pesmi, pa tako i zbirci, pesnikinja bdi nad čistotom duše, izgubljenima u vremenu, monaškoj smernosti, grešnicima. Bdi nad ženom koja opet bdi nad svojim svetom. Takođe bdi u prokletoj avliji, nad vojnicima, nad ljubavlju koja ostaje i posle ljubavi, zatim je tu kafansko, stvaralačko, neverno, poslednje i svekoliko bdenje. U tom bdenju, u zametku duha i svetlosti prvog dana, smeši se (pesnikinji, pa i čitaocu) Sudnji dan.

U ciklusu Zaspanka pesnikinja priziva svetlosne žiške i na one tamne stranice istorije naroda kome pripada, obasjane nekom skrivenom unutrašnjom svetlošću koju moraju da otkrivaju potomci, a u Snoviđenjima, čija je okosnica celina „Soneti dana i noći“ prozračne duše odeljuje od nemosti užasa i stišane bure uramljuje stihom. Posle toga slede Buđenja, svojevrsno pesnikinjino postanje, u kome je blesnula Svetlost i iz pukotina Tame proklijalo seme. Sve je to protkano uspravljanjem, uzdizanjem, prosvetljenjem, uspenjem, buđenjem nade i iskupljenjem. Tu se, u izobilju emocija, refleksija i slika koje ostaju u pamćenju, budi i Ženstvo, budi se Žena, ona što je razapeta između svetlosti i tame, koja – po pesnikinji – nije od tuđe kosti, prvobitnog greha, iz druge priče, iz poslednjeg reda, nego je sanjana i dozvana/ od gline i mladog klasja / kaplje kolostruma/ da budeš stub i rodnica.

Logično, sve se završava Razdanom, širenjem zastora da bi se otvorili vidici za promišljanje sveta, pa bi svaki čovek, zajedno s pesnikinjom, da postane Dete Sunca i da se s kamena do zvezda propne.

Željka Avrić konačno je ovom zbirkom učvrstila svoje mesto u savremenoj srpskoj poeziji, što bi književna kritika i antologičari morali da prihvate.

PODELITE OVAJ TEKST NA: