детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖЕНА ИЗМЕЂУ СВЕТЛОСТИ И ТАМЕ

(Жељка Аврић: Несан, Центар за туризам, културу и спорт, Сврљиг, 2021.)

Ранко Павловић

Дубљим понирањем у значењску вишеслојност стихова збирке Несан Жељке Аврић, за коју је, у рукопису, добила награду „Гордана Тодоровић“, читалац ће уочити да је један од битнијих мотива ове поезије, остварене у слободном и везаном стиху (углавном у сонетној форми), жена с ватром у себи, стешњена између светлости и таме. Ако под њеном напрслом љуском/ пулсира тескоба, она у бесаници тргује сенкама и, као и сва људска бића која сањају миран сан, одлази у своје тишине, у своје светлости, бежећи од таме, како се наслућује из пролошке песме „Бесани“. Жену која бди над сопственим и целим светом песникиња упоређује са непомичном сфингом, кулом стражаром, чуваркућом, у њеном бдењу јутро из мрака излази као змија из свлака. Зна да свуче стид са прстију и  горка и разголићена попут истине/ говори кожом не речима, постаје светлости стуб и јама безданка. Често је претња равнотежи, пред њом дрхти свет и она трепери у том свету.

Упечатљивим а ненаметљивим метафорама Жељка Аврић дочарава сукоб светлости и таме, у жени, у нама, око нас. Има ли победника у тој борби? На то питање песникиња не одговара, јер зна да би, кад би то покушала, обесмислила драж песничког и филозофског трагања за оним што би могло бити истина. Бијаше доба звијери, мјесто сабласти,/ кад се Мрак од Свјетлости развласти, стихови су из песме „Камени цвијет“ (песникиња има два завичаја, па користи оба изговора српског језика) који потврђују да поменута борба има смисла, али да јој се не наслућује крај.

Човек је сам кад је без светлости и жеља, појмова између којих је знак једнакости, и кад није свестан тога, он иде у сусрет светлости, да би се просветлио и посветио, кад је свуда око њега мрак, душу му осветљава особа која је у њему. Светлост је у свећи која сузи, у жишку кандила, у свицу који вам долепрша у срце, у обзорју које се претапа у румен. У песникињиној имагинацији јутро изгреје, сунчан дан се смешка кроз капљице росе, светлост отиче у подневно сунце, она може да пршти, да душе учини прозрачним. Срећемо је у слапу месечине, па пожелимо сенке своје под њен ореол да подведемо. Може да заблиста у пупољку дана кад својим обиљем обаспе жену која воли и која је, као кап росе, прозирна и сјајна, кад јој снене очи заискре свитањем. Ко зна да гледа, видеће како светлост плеше и како… Одједном, кроз вековни талог Мрака,/ из дечјег око просевне зрака/ Светлости! Сунца… Радуј се, Сине;/ Љубав нас чини јачим од Тмине. („Буђење Наде“)

А мрак насупрот светлости? Опијени Мраком и сами смо – Тама, стоји у „Тамном сонету“ у коме лирски субјект, исказујући можда општи став, каже да нас, утамничене саме у себе, тамнина века полагано плави. Стварајући импресивне слике, Ж. Аврић каже да, кад смо подељени у тескоби, тама удара у мисли као звоник у слепо око. Када бар на тренутак поклекнемо у борби за лековиту и неопходну нам светлост, склапа се око нас ноћ која има анђеоско лице и дах смрти и чини нам се да нашим бићем влада бескрајни мрак. Чак и кад се успињемо, крећемо из мрака који је… вечито гладан, изједан изнутра и који се  коти у пепелу и мраку. У њему, том густом мраку, врагу се продаје све што продато није, подводе му се чежње, жуђени снови, образ, кичма, вид, па су око нас синови Таме, Помрчине кћери. У њему се, каже песникиња, множе косци, каме, главе, окалемљене сумње, непреболи, злости. У тами зна у земљу да ураста небо.

Али, поезија Жељке Аврић, боље речено – моћна жена из њене песме, разгони мрак. Јер, Кад се осмехнеш, нестаје мрака („Сонет о вечности“) и тада будимо месечину/ гледамо у сунце, пева она у епилошкој песми „Сневни“.

Између епилошке и пролошке песме, које су, на неки начин, друге, унутрашње корице збирке Несан, песникиња је угнездила нешто више од педесет песама, разврставши их у пет циклуса. Сваки од њих представља мотивско-тематску целину и сваки, све до завршног, отвара имагинарна врата за улазак у следећи. У првој, језгровитим стихом, у коме нема сувишне речи, као ни у целој песми, па тако и збирци, песникиња бди над чистотом душе, изгубљенима у времену, монашкој смерности, грешницима. Бди над женом која опет бди над својим светом. Такође бди у проклетој авлији, над војницима, над љубављу која остаје и после љубави, затим је ту кафанско, стваралачко, неверно, последње и свеколико бдење. У том бдењу, у заметку духа и светлости првог дана, смеши се (песникињи, па и читаоцу) Судњи дан.

У циклусу Заспанка песникиња призива светлосне жишке и на оне тамне странице историје народа коме припада, обасјане неком скривеном унутрашњом светлошћу коју морају да откривају потомци, а у Сновиђењима, чија је окосница целина „Сонети дана и ноћи“ прозрачне душе одељује од немости ужаса и стишане буре урамљује стихом. После тога следе Буђења, својеврсно песникињино постање, у коме је блеснула Светлост и из пукотина Таме проклијало семе. Све је то проткано усправљањем, уздизањем, просветљењем, успењем, буђењем наде и искупљењем. Ту се, у изобиљу емоција, рефлексија и слика које остају у памћењу, буди и Женство, буди се Жена, она што је разапета између светлости и таме, која – по песникињи – није од туђе кости, првобитног греха, из друге приче, из последњег реда, него је сањана и дозвана/ од глине и младог класја / капље колострума/ да будеш стуб и родница.

Логично, све се завршава Разданом, ширењем застора да би се отворили видици за промишљање света, па би сваки човек, заједно с песникињом, да постане Дете Сунца и да се с камена до звезда пропне.

Жељка Аврић коначно је овом збирком учврстила своје место у савременој српској поезији, што би књижевна критика и антологичари морали да прихвате.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: