detalj slike: KRK Art dizajn

NAISKAP SA JELENOM ĆIRIĆ

Gotovo dve decenije književnica Jelena Ćirić živi i radi u Pragu. Integrisana u tamošnju zajednicu, na dostojanstven način predstavlja Srbiju, našu kulturu, običaje i umetnost. Objavila je tri zbirke poezije: Žar, Naiskap i Muške pesme, a koautorka je i dela Antologija savremenog stvaralaštva za decu srpskih pisaca u rasejanju.

Jelena Ćirić je predsednica praškog udruženja građana Lastavica koje se bavi organizacijom kulturnih i humanitarnih događaja. Na putu približavanja dva naroda angažovala se i kao prevodilac sa češkog na srpski jezik i obratno. Godine 2019. se pojavila u dokumentarno-igranom filmu Sedam hiljada duša, reditelja Sanjina Mirića, tumačeći ulogu Klare Linhard.

U ovom razgovoru Jelena Ćirić govori o životu u Češkoj, kulturnoj povezanosti dva naroda i svom stvaralaštvu.

Јелена Ћирић

Branka Selaković, KR KORDUN, 12.08.2022. Beograd 

-Kako ste se kao pravnica našli u svetu književnosti i umetnosti?

Iskreno mislim da svi mi možemo istovremeno živeti u nekoliko ”svetova” i da zapravo to i činimo. Zvuči pomalo naučno-fantastično, ali nije. Zašto bi pravnički ili bilo koji drugi ”svet” isključivao život ili ostvarenje na polju, eto recimo, umetnosti? Za nas, za koje kažu da imamo nekakvog talenta, to skretanje sa autoputa ”Svakodnevna Rutina” u svet umetnosti donosi preko potrebno rasterećenje, ali iznedri i poneku umetničku tvorevinu. Neke budu sasvim dobre i (pamćenja) vredne. Od trenutka kad sam se pre dvadeset godina preselila u Prag, počelo je moje neplanirano udaljavanje od pravničke profesije. To je verovatno ostavilo više vremena i prostora današnjem bavljenju kulturom i pisanju, ali ne mogu da tvrdim da na taj kolosek ne bih skrenula i da sam ostala u Srbiji i bavila se pravima. Ko zna? Oduvek sam volela da pišem, igram se rečima i slažem ih u celinu koja može dobro da zvuči. Onomad sam se nosila mišlju da upišem žurnalistiku. Pisanje, reči…. Pa onda engleski jezik. Opet reči, nove, drugačije. Na kraju sam upisala prava, gde tek reči, njihovo poznavanje, umešno ili manje umešno kombinovanje i slaganje mogu nekome sudbinu da odrede. Sve je to preplitanje i sudaranje brojnih svetova u kojima živimo ovaj naš jedan život.

-Šta Vas motiviše da stvarate?

Generalno volim život. I to je možda najprecizniji i najpotpuniji odgovor. Život i sve čime nas može blagosiljati. Naravno da ima momenata kada je surov, naravno da svetska i naša literatura raspolažu genijalnim umetničkim ostvarenjima, koja su nastajala na ivicama nervnih rastrojstava svojih autora ili u bezdanima pesimizma, iz kojih se izlaz nije nazirao. Ali ja naprosto nisam od tih. Osim toga, ne težim genijalnosti, nemam ambiciju da osvajam vrhove književnosti, niti se dodvoravam kritici, koja se dodvorava vremenu u kojem ”kritikuje”. I koje kritikuje. Nedavno sam naišla na kratak tekst, koji je objavila glumica Vesna Stanković: ”Kritičari u umetnosti me nikad nisu zanimali. Ako znamo da je veliki intelektualac Jovan Skerlić pisao za Disa da je njegova poezija bezvredna, a za Isidoru Sekulić je govorio da bi bolje bilo da se uda i rađa decu nego da piše, ako znamo da Nušić nikad u životu u Srbiji nije dobio nijednu pozitivnu kritiku, NIKAD!... Jedan od najboljih glumaca svih vremena, Milivoje Živanović, je od kritičara dobio sud da su on i gluma dva antipoda. Ako znamo da su često satanisana dela od strane kritike prihvaćena od strane publike ili čitalaca, da traju decenijama, a takođe, neka dela o kojima su pisani panagirici, nestala su pred oštrim sudom vremena i istorije...

Jedina validna kritika mi je publika i moje srce, ako je moje srce puno, ostalo me ništa ne zanima...”

-Objavljujete poeziju na socijalnim mrežama, stoga da li mislite da je Fejsbuk popularizovao poeziju, ali doprineo i masovnosti iste koja nije visokog kvaliteta?

Kad imate dve jabuke, možda nijedna neće biti dobra. Naročito ako je jedna nagnjila, a ova druga stajala pored nje. Ali ako imate deset ili dvadeset jabuka, veće su šanse da bar jedna bude dobra, zar ne? I druge društvene mreže, ali prevashodno Fejsbuk, jesu i popularizovali poeziju i doprineli njenoj masovnosti, ali ne mislim da ima bilo čega lošeg u tome. U današnjem svetu, punom ograničenja iz najrazličitijih razloga, zar treba još ograničavati ko je, a ko nije dovoljno dobar pesnik, da može objavljivati svoje stihove na Fejsbuku? Ma ne, neka pišu svi, neka pišu zbog potrebe, želje, inspiracije, tajne koju samo kroz stihove mogu reći, zbog sebe, zbog drugih, zbog čega god im se piše. Ono što valja, ono što vredi će odskočiti, izdvojiće ga sitno sito vremena i publike. Ono ostalo, ako nikome ne koristi, nikome i ne smeta. Ima tu još jedna stvar koja ide u prilog ovom mom liberalnom stavu, a to je pogled iz ugla prodaje tj. kupovine knjiga. Poezija je, iz ovog ugla, najmanje atraktivan književni žanr. Činjenica je da se knjige poezije prodaju toliko da bi se moglo reći da se ne prodaju. A ako poezija ne dopire do potencijalnih čitalaca, kojima bi mogla prijati, koji bi je mogli i zavoleti, putem knjiga, taj Fejsbuk dođe pravi blagoslov.

-Kako ocenjujete savremenu poeziju u Srbiji?

E, ovaj odgovor bi se mogao nadovezati na prethodni, stajao bi iza zareza i počinjao bi sa ”ali”. Dakle, da li mislim da je fenomen popularizacije poezije putem društvenih mreža sam po sebi, kao i gledano iz ugla autora loš – ne, ne mislim. Da li, uslovno rečeno, ’razvodnjuje’ celokupnu sliku srpske savremene poezije, utičući time i na konačnu ocenu njenog kvaliteta – verovatno da. Pa ipak, savremena, a time i savremena srpska poezija je upravo sve ono što se na književnoj (poetskoj) sceni događa, svidelo se to nekome ili ne. Ne možemo ’štelovati’ šta će se od poezije u bilo kojoj formi pojavljivati, kako bismo time podigli njen kvalitet, osim ako ’štelovanje’ ne podrazumeva ponovno i ponovno sugerisanje i mladima i starijima značaj i važnost čitanja. Jedino se na taj način može uticati i na kvalitet onog što se piše. Naravno da nije zanemarljivo šta se čita. Knjige koje se nalaze u izlozima i na najistaknutijim rafovima u knjižarama nisu uvek garant niti primer kvaliteta u književnosti.
A opet, ko postavlja kriterijume i ko određuje kvalitet? Svedoci smo da se i velike nagrade, kao što je NIN-ova, dovode u pitanje, osporavaju, stvaraju se lobiji, lome se koplja između nekadašnjih i aktuelnih članova žirija, koji se kulturno, u rukavicama prepucavaju putem raznih glasila i platformi, pravdajući komplikovanim, jedva razumljivim jezičkim konstrukcijama sopstvenu i kompetenciju sopstvenih mišljenja. S druge strane, književno nedovoljno edukovano mnjenje napada izbor žirija, potežući, u nas često rabljen argument – iščuđavanje naoštreno osudom (Šta je, bre, ovo?! Kakva je ovo knjiga?!). Odgovor na pitanje koliko je tih ”sudija” pročitalo knjigu koju unižava je poražavajući. Neka se čita, neka se i piše. Možda je zapravo došlo ono vreme koje je Branko Miljković predvideo.

-S obzirom na to da živite u Pragu možete da uporedite tamošnju književnu scenu sa našom. Sa kakvim problemima se suočavaju autori i autorke u Češkoj i da li je epidemija i geopolitička situacija uticala na njihov rad, odnosno izdavaštvo?

Važim za nekog ko se uzdržava da kritikuje ono što javnost u Srbiji po definiciji kritikuje; neke stvari sa razlogom, a neke i ne. Ali ljudi koji žive u Srbiji, po mom mišljenju, i imaju na to pravo, okruženi aktuelnim problemima ili onim što smatraju problemima. Kako god, danas je izrazito snažan taj trend (”kompetentnog”) kritikovanja i nalaženja mana svemu mogućem. Uzdržavam se, ne zato što nemam svoj stav ili se bojim da ga iznesem, već baš zbog toga što ne živim u Srbiji i ne želim da se pravim pametna na tu temu. Degutantan mi je taj pokondireni stav znatnog broja iseljenika, sklonih tome da glorifikuju sve od ”preko”, a nipodaštavaju sve u Srbiji, zaboravljajući odakle su potekli. Moglo bi se možda reći da preemotivno reagujem, kada pravdam i stvari koje možda i nisu za pravdanje. Zašto ova digresija odmah na početku? Zato što bi se za češku književnu scenu moglo reći da je organizovana. Tačnije – organizovanija od naše (to, uostalom, važi i za druge društvene, time i kulturne i kulturološke sfere) i bude mi nekako krivo kad ja ovakva, spram Srbije pristrasna, to treba da izgovorim, ali tako je. To se odnosi, pre svega, na onaj produkcijski deo, koji podrazumeva komunikaciju i saradnju sa izdavačima i predstavnicima različitih književnih i knjižnih manifestacija, organizovanje festivala, predstavljanja knjiga, književnih večeri, kako autorskih tako i zajedničkih, poštovanje ugovora, ali i istinsko poštovanje literarnog izraza drugih, uvažavanje različitosti autorskih senzibiliteta. Jako se poštuje taj trud, pa i trošak, što ste izdvojili vreme i novac i došli da budete deo neke literarne večeri, recimo. Još mi se nije desilo da, na poziv, budem učesnik nekog literarnog događaja, a da ne dobijem honorar, koji pritom nisam ni tražila. Nisu ti honorari ništa specijalno, mislim na iznos, ali ih uvek dobijete, sa sve ugovorom koji pre toga potpišete.
Kada se, recimo, govori o Sajmu knjiga, čiji sam imala prilike da budem učesnik, moj je utisak da, u tom kontekstu, ispred produkcije knjiga ne stoji prefiks hiper-. Sajam knjiga traje četiri dana i održava se na daleko manjem prostoru u odnosu na naš. Sve ovo sasvim sigurno ne znači da ne postoje stvari koje češki autori zameraju izdavačima i organizatorima ili ovi njima. Nije se rodio ko je ljudima ugodio. Bilo gde. Što se tiče konstelacije autora i naslova na češkom književnom nebu, rekla bih da se može povući paralela sa književnom scenom bilo koje zemlje – uvek ima onih koji čine mejnstrim, onih koju su čitaniji u odnosu na druge, da li zbog načina pisanja ili koketiranja sa izborom teme, onih koji su Facebook pisci, onih koji objavljuju knjigu svake godine i onih kojima to nije imperativ…
Pisci, u prvom redu pesnici sa kojima sam u kontaktu, veoma su plodni i poštovani, kao autori, ali i kao organizatori, moderatori, učesnici festivala, literarnih programa. Pomenuću Jozefa Straku, Simonu Rackovu, Lenku Danjhelovu, sa kojima sam radila na polju ostvarivanja međusobne kulturne saradnje između Češke i Srbije. Konkretno, prevodila sam njihove pesme, predložila ih organizatorima velikog festivala Smederevska pesnička jesen, čiji su učesnici zatim i bili; sama sam bila deo programa koje oni organizuju u Češkoj.

Kovid-epidemija je ostavila svoj negativan efekat, kao u svemu i svuda. Česi su se jako trudili da se to što manje oseti, da se ne prekine kontinuitet manifestacija, festivala, pojedinih programa, održavajući ih onlajn, ali to je ono čime se i mi možemo pohvaliti. Zaista je i kod nas u Srbiji bilo mnogo volje i iznašli smo mnogo načina da hrana za dušu, kao što je poezija, uopšte lepa reč, ne zapadne u nestašicu.
A ako govorimo o, pretpostavljam, aktuelnim geopolitičkim dešavanjima, podrazumevajući pod tim ratni sukob između Rusije i Ukrajine (lično bih tu dodala Ameriku…), mišljenja sam da će se posledice, kako na polju ekonomije, tako i u mnogim društvenim segmentima tek osetiti. Česi su, istini za volju, onomad bili izloženi sovjetskoj invaziji i taj bi period svoje istorije najradije da zaborave. Zato su danas praktično bezrezervno okrenuti Ukrajini, iako do nedavno ni njih baš nisu ljubili. To svakako znači padanje u nemilost svega što je rusko ili ima veze sa Rusijom. Imali smo (ne)priliku da, zbog stava Srbije prema Rusiji (u smislu nepristajanja na uvođenje sankcija), doživimo otkazivanje gostovanje predstave Bitef teatra ”Udarna vest” u Pragu, koja je praktično već bila dogovorena. Kasnije je, uz istrajnost i napore, ipak održana. Najžalije je što kod ovakvih tektonskih pomeranja u društvu najviše trpe oni koji ih nisu izazvali.

-Koliko su umetnici poreklom iz Srbije integrisani u Češkoj?

Broj naših iseljenika u Češkoj nije prevelik. Pa ipak, među onima koji su studirali, živeli ili radili u ovoj zemlji, ranijih godina ili danas, ističu se brojna, svima poznata imena: Karanović, Marković, Zafranović, Kusturica…  Predrag Đaković, plodan i nagrađivan akademski slikar, koji živi i stvara na relaciji Prag-Novi Sad, je neko ko ostavlja dubok trag u umetnosti ove dve zemlje, a neću pogrešiti kad kažem i u svetskoj. Igor Spasov, koji je, nažalost, preminuo 2020. godine, sa kojim sam drugovala i uvažavala njegove savete, takođe je neko, čije su ime i rad (televizija, kamera, fotografija) poznati i u Srbiji i u Češkoj. Mi koji se danas bavimo umetnošću i kulturom, a živimo u Zlatnom gradu u srcu Evrope, pokušavamo da dosegnemo i opravdamo domete ljudi koje sam navela, a to nije nimalo jednostavno. Svakako je put koji su nam utrli velika pomoć, bez obzira na nezavidne uticaje internacionalne politike današnjice na kulturu i pojedine njene delatnike.

          Sa zadovoljstvom ću pomenuti Sanjina Mirića, koji živi i radi u Pragu, reditelja filma Sedam hiljada duša, projekta u kome sam se i sama ostvarila kao producent i glumac. Za mene je ovo značilo jedno ogromno novo iskustvo, u sferi koja nije apriori moje tlo. Film govori o sudbini srpskih zarobljenika u austrougarskim logorima na teritoriji današnje Češke, koji se nikada nisu vratili svojim kućama. Na lokalitetu jednog od tih logora na severu Češke, u mestu koje se zove Jindrihovice, postoji spomen-kosturnica, u kojoj se čuvaju posmrtni ostaci 7100 Srba. Realizacija filma, uopšte Sanjinova ideja da ovaj, neopravdano skrajnut deo naše istorije učini dostupan javnosti, zaslužuje iskreno poštovanje, a nagrade sa brojnih internacionalnih festivala govore tome u prilog.

-Predsednica ste praškog udruženja građana ''Lastavica''. Koje ste projekte realizovali i kakvi su planovi za naredni period?

Udruženje ”Lastavica” okuplja ljude sa prostora bivše Jugoslavije, sa privremenim ili trajnim boravkom u Češkoj, i počev od 2009. godine se u kontinuitetu bavi humanitarnim i radom na polju kulture. Organizujemo kulturno-umetničke programe za naše ljude, ali i one kojima može prisustvovati češka publika. Ogrešila bih se kad bih izdvajala pojedinačne akcije, imena i naslove, zato što ih je zaista mnogo, od pozorišnih predstava i festivala, preko tribina, književnih i muzičkih večeri, zaključno sa izložbama različitih žanrova i formata. Trudimo se da umetnici iz različitih delova bivše nam zemlje budu ravnopravno zastupljeni.
Svakako ću pomenuti humanitarnu akciju, koja nam upravo predstoji, a to je organizovanje dolaska i boravka u Pragu dece bez roditeljskog staranja iz SOS sela sa prostora nekadašnje Jugoslavije. To je ogromna akcija, koja podrazumeva dosta priprema, sinhronizovanih akcija, ali i sredstava. Bez pomoći donatora – naših ljudi velikog srca i dobre volje, koji žive u Pragu, ovo bi bilo neizvodljivo i zato smo im iskreno zahvalni u svoje ime, kao organizatori, ali i u ime sve te dečice, kojoj tih sedam dana u Pragu znači skoro nestvaran, bajkovit iskorak iz sveta u kome žive, a koji je daleko od ružičastog. Nama znači puno srce, iako na rastanku uvek otkinemo i pošaljemo im jedan njegov deo.

Јелена Ћирић

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: