детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАИСКАП СА ЈЕЛЕНОМ ЋИРИЋ

Готово две деценије књижевница Јелена Ћирић живи и ради у Прагу. Интегрисана у тамошњу заједницу, на достојанствен начин представља Србију, нашу културу, обичаје и уметност. Објавила је три збирке поезије: Жар, Наискап и Мушке песме, а коауторка је и дела Антологија савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању.

Јелена Ћирић је председница прашког удружења грађана Ластавица које се бави организацијом културних и хуманитарних догађаја. На путу приближавања два народа ангажовала се и као преводилац са чешког на српски језик и обратно. Године 2019. се појавила у документарно-играном филму Седам хиљада душа, редитеља Сањина Мирића, тумачећи улогу Кларе Линхард.

У овом разговору Јелена Ћирић говори о животу у Чешкој, културној повезаности два народа и свом стваралаштву.

Јелена Ћирић

Бранка Селаковић, КР КОРДУН, 12.08.2022. Београд 

-Како сте се као правница нашли у свету књижевности и уметности?

Искрено мислим да сви ми можемо истовремено живети у неколико ”светова” и да заправо то и чинимо. Звучи помало научно-фантастично, али није. Зашто би правнички или било који други ”свет” искључивао живот или остварење на пољу, ето рецимо, уметности? За нас, за које кажу да имамо некаквог талента, то скретање са аутопута ”Свакодневна Рутина” у свет уметности доноси преко потребно растерећење, али изнедри и понеку уметничку творевину. Неке буду сасвим добре и (памћења) вредне. Од тренутка кад сам се пре двадесет година преселила у Праг, почело је моје непланирано удаљавање од правничке професије. То је вероватно оставило више времена и простора данашњем бављењу културом и писању, али не могу да тврдим да на тај колосек не бих скренула и да сам остала у Србији и бавила се правима. Ко зна? Одувек сам волела да пишем, играм се речима и слажем их у целину која може добро да звучи. Ономад сам се носила мишљу да упишем журналистику. Писање, речи…. Па онда енглески језик. Опет речи, нове, другачије. На крају сам уписала права, где тек речи, њихово познавање, умешно или мање умешно комбиновање и слагање могу некоме судбину да одреде. Све је то преплитање и сударање бројних светова у којима живимо овај наш један живот.

-Шта Вас мотивише да стварате?

Генерално волим живот. И то је можда најпрецизнији и најпотпунији одговор. Живот и све чиме нас може благосиљати. Наравно да има момената када је суров, наравно да светска и наша литература располажу генијалним уметничким остварењима, која су настајала на ивицама нервних растројстава својих аутора или у безданима песимизма, из којих се излаз није назирао. Али ја напросто нисам од тих. Осим тога, не тежим генијалности, немам амбицију да освајам врхове књижевности, нити се додворавам критици, која се додворава времену у којем ”критикује”. И које критикује. Недавно сам наишла на кратак текст, који је објавила глумица Весна Станковић: ”Критичари у уметности ме никад нису занимали. Ако знамо да је велики интелектуалац Јован Скерлић писао за Диса да је његова поезија безвредна, а за Исидору Секулић је говорио да би боље било да се уда и рађа децу него да пише, ако знамо да Нушић никад у животу у Србији није добио ниједну позитивну критику, НИКАД!... Један од најбољих глумаца свих времена, Миливоје Живановић, је од критичара добио суд да су он и глума два антипода. Ако знамо да су често сатанисана дела од стране критике прихваћена од стране публике или читалаца, да трају деценијама, а такође, нека дела о којима су писани панагирици, нестала су пред оштрим судом времена и историје...

Једина валидна критика ми је публика и моје срце, ако је моје срце пуно, остало ме ништа не занима...”

-Објављујете поезију на социјалним мрежама, стога да ли мислите да је Фејсбук популаризовао поезију, али допринео и масовности исте која није високог квалитета?

Кад имате две јабуке, можда ниједна неће бити добра. Нарочито ако је једна нагњила, а ова друга стајала поред ње. Али ако имате десет или двадесет јабука, веће су шансе да бар једна буде добра, зар не? И друге друштвене мреже, али превасходно Фејсбук, јесу и популаризовали поезију и допринели њеној масовности, али не мислим да има било чега лошег у томе. У данашњем свету, пуном ограничења из најразличитијих разлога, зар треба још ограничавати ко је, а ко није довољно добар песник, да може објављивати своје стихове на Фејсбуку? Ма не, нека пишу сви, нека пишу због потребе, жеље, инспирације, тајне коју само кроз стихове могу рећи, због себе, због других, због чега год им се пише. Оно што ваља, оно што вреди ће одскочити, издвојиће га ситно сито времена и публике. Оно остало, ако никоме не користи, никоме и не смета. Има ту још једна ствар која иде у прилог овом мом либералном ставу, а то је поглед из угла продаје тј. куповине књига. Поезија је, из овог угла, најмање атрактиван књижевни жанр. Чињеница је да се књиге поезије продају толико да би се могло рећи да се не продају. А ако поезија не допире до потенцијалних читалаца, којима би могла пријати, који би је могли и заволети, путем књига, тај Фејсбук дође прави благослов.

-Како оцењујете савремену поезију у Србији?

Е, овај одговор би се могао надовезати на претходни, стајао би иза зареза и почињао би са ”али”. Дакле, да ли мислим да је феномен популаризације поезије путем друштвених мрежа сам по себи, као и гледано из угла аутора лош – не, не мислим. Да ли, условно речено, ’разводњује’ целокупну слику српске савремене поезије, утичући тиме и на коначну оцену њеног квалитета – вероватно да. Па ипак, савремена, а тиме и савремена српска поезија је управо све оно што се на књижевној (поетској) сцени догађа, свидело се то некоме или не. Не можемо ’штеловати’ шта ће се од поезије у било којој форми појављивати, како бисмо тиме подигли њен квалитет, осим ако ’штеловање’ не подразумева поновно и поновно сугерисање и младима и старијима значај и важност читања. Једино се на тај начин може утицати и на квалитет оног што се пише. Наравно да није занемарљиво шта се чита. Књиге које се налазе у излозима и на најистакнутијим рафовима у књижарама нису увек гарант нити пример квалитета у књижевности.
А опет, ко поставља критеријуме и ко одређује квалитет? Сведоци смо да се и велике награде, као што је НИН-ова, доводе у питање, оспоравају, стварају се лобији, ломе се копља између некадашњих и актуелних чланова жирија, који се културно, у рукавицама препуцавају путем разних гласила и платформи, правдајући компликованим, једва разумљивим језичким конструкцијама сопствену и компетенцију сопствених мишљења. С друге стране, књижевно недовољно едуковано мњење напада избор жирија, потежући, у нас често рабљен аргумент – ишчуђавање наоштрено осудом (Шта је, бре, ово?! Каква је ово књига?!). Одговор на питање колико је тих ”судија” прочитало књигу коју унижава је поражавајући. Нека се чита, нека се и пише. Можда је заправо дошло оно време које је Бранко Миљковић предвидео.

-С обзиром на то да живите у Прагу можете да упоредите тамошњу књижевну сцену са нашом. Са каквим проблемима се суочавају аутори и ауторке у Чешкој и да ли је епидемија и геополитичка ситуација утицала на њихов рад, односно издаваштво?

Важим за неког ко се уздржава да критикује оно што јавност у Србији по дефиницији критикује; неке ствари са разлогом, а неке и не. Али људи који живе у Србији, по мом мишљењу, и имају на то право, окружени актуелним проблемима или оним што сматрају проблемима. Како год, данас је изразито снажан тај тренд (”компетентног”) критиковања и налажења мана свему могућем. Уздржавам се, не зато што немам свој став или се бојим да га изнесем, већ баш због тога што не живим у Србији и не желим да се правим паметна на ту тему. Дегутантан ми је тај покондирени став знатног броја исељеника, склоних томе да глорификују све од ”преко”, а ниподаштавају све у Србији, заборављајући одакле су потекли. Могло би се можда рећи да преемотивно реагујем, када правдам и ствари које можда и нису за правдање. Зашто ова дигресија одмах на почетку? Зато што би се за чешку књижевну сцену могло рећи да је организована. Тачније – организованија од наше (то, уосталом, важи и за друге друштвене, тиме и културне и културолошке сфере) и буде ми некако криво кад ја оваква, спрам Србије пристрасна, то треба да изговорим, али тако је. То се односи, пре свега, на онај продукцијски део, који подразумева комуникацију и сарадњу са издавачима и представницима различитих књижевних и књижних манифестација, организовање фестивала, представљања књига, књижевних вечери, како ауторских тако и заједничких, поштовање уговора, али и истинско поштовање литерарног израза других, уважавање различитости ауторских сензибилитета. Јако се поштује тај труд, па и трошак, што сте издвојили време и новац и дошли да будете део неке литерарне вечери, рецимо. Још ми се није десило да, на позив, будем учесник неког литерарног догађаја, а да не добијем хонорар, који притом нисам ни тражила. Нису ти хонорари ништа специјално, мислим на износ, али их увек добијете, са све уговором који пре тога потпишете.
Када се, рецимо, говори о Сајму књига, чији сам имала прилике да будем учесник, мој је утисак да, у том контексту, испред продукције књига не стоји префикс хипер-. Сајам књига траје четири дана и одржава се на далеко мањем простору у односу на наш. Све ово сасвим сигурно не значи да не постоје ствари које чешки аутори замерају издавачима и организаторима или ови њима. Није се родио ко је људима угодио. Било где. Што се тиче констелације аутора и наслова на чешком књижевном небу, рекла бих да се може повући паралела са књижевном сценом било које земље – увек има оних који чине мејнстрим, оних коју су читанији у односу на друге, да ли због начина писања или кокетирања са избором теме, оних који су Facebook писци, оних који објављују књигу сваке године и оних којима то није императив…
Писци, у првом реду песници са којима сам у контакту, веома су плодни и поштовани, као аутори, али и као организатори, модератори, учесници фестивала, литерарних програма. Поменућу Јозефа Страку, Симону Рацкову, Ленку Дањхелову, са којима сам радила на пољу остваривања међусобне културне сарадње између Чешке и Србије. Конкретно, преводила сам њихове песме, предложила их организаторима великог фестивала Смедеревска песничка јесен, чији су учесници затим и били; сама сам била део програма које они организују у Чешкој.

Ковид-епидемија је оставила свој негативан ефекат, као у свему и свуда. Чеси су се јако трудили да се то што мање осети, да се не прекине континуитет манифестација, фестивала, појединих програма, одржавајући их онлајн, али то је оно чиме се и ми можемо похвалити. Заиста је и код нас у Србији било много воље и изнашли смо много начина да храна за душу, као што је поезија, уопште лепа реч, не западне у несташицу.
А ако говоримо о, претпостављам, актуелним геополитичким дешавањима, подразумевајући под тим ратни сукоб између Русије и Украјине (лично бих ту додала Америку…), мишљења сам да ће се последице, како на пољу економије, тако и у многим друштвеним сегментима тек осетити. Чеси су, истини за вољу, ономад били изложени совјетској инвазији и тај би период своје историје најрадије да забораве. Зато су данас практично безрезервно окренути Украјини, иако до недавно ни њих баш нису љубили. То свакако значи падање у немилост свега што је руско или има везе са Русијом. Имали смо (не)прилику да, због става Србије према Русији (у смислу непристајања на увођење санкција), доживимо отказивање гостовање представе Битеф театра ”Ударна вест” у Прагу, која је практично већ била договорена. Касније је, уз истрајност и напоре, ипак одржана. Најжалије је што код оваквих тектонских померања у друштву највише трпе они који их нису изазвали.

-Колико су уметници пореклом из Србије интегрисани у Чешкој?

Број наших исељеника у Чешкој није превелик. Па ипак, међу онима који су студирали, живели или радили у овој земљи, ранијих година или данас, истичу се бројна, свима позната имена: Карановић, Марковић, Зафрановић, Кустурица…  Предраг Ђаковић, плодан и награђиван академски сликар, који живи и ствара на релацији Праг-Нови Сад, је неко ко оставља дубок траг у уметности ове две земље, а нећу погрешити кад кажем и у светској. Игор Спасов, који је, нажалост, преминуо 2020. године, са којим сам друговала и уважавала његове савете, такође је неко, чије су име и рад (телевизија, камера, фотографија) познати и у Србији и у Чешкој. Ми који се данас бавимо уметношћу и културом, а живимо у Златном граду у срцу Европе, покушавамо да досегнемо и оправдамо домете људи које сам навела, а то није нимало једноставно. Свакако је пут који су нам утрли велика помоћ, без обзира на незавидне утицаје интернационалне политике данашњице на културу и поједине њене делатнике.

          Са задовољством ћу поменути Сањина Мирића, који живи и ради у Прагу, редитеља филма Седам хиљада душа, пројекта у коме сам се и сама остварила као продуцент и глумац. За мене је ово значило једно огромно ново искуство, у сфери која није априори моје тло. Филм говори о судбини српских заробљеника у аустроугарским логорима на територији данашње Чешке, који се никада нису вратили својим кућама. На локалитету једног од тих логора на северу Чешке, у месту које се зове Јиндриховице, постоји спомен-костурница, у којој се чувају посмртни остаци 7100 Срба. Реализација филма, уопште Сањинова идеја да овај, неоправдано скрајнут део наше историје учини доступан јавности, заслужује искрено поштовање, а награде са бројних интернационалних фестивала говоре томе у прилог.

-Председница сте прашког удружења грађана ''Ластавица''. Које сте пројекте реализовали и какви су планови за наредни период?

Удружење ”Ластавица” окупља људе са простора бивше Југославије, са привременим или трајним боравком у Чешкој, и почев од 2009. године се у континуитету бави хуманитарним и радом на пољу културе. Организујемо културно-уметничке програме за наше људе, али и оне којима може присуствовати чешка публика. Огрешила бих се кад бих издвајала појединачне акције, имена и наслове, зато што их је заиста много, од позоришних представа и фестивала, преко трибина, књижевних и музичких вечери, закључно са изложбама различитих жанрова и формата. Трудимо се да уметници из различитих делова бивше нам земље буду равноправно заступљени.
Свакако ћу поменути хуманитарну акцију, која нам управо предстоји, а то је организовање доласка и боравка у Прагу деце без родитељског старања из СОС села са простора некадашње Југославије. То је огромна акција, која подразумева доста припрема, синхронизованих акција, али и средстава. Без помоћи донатора – наших људи великог срца и добре воље, који живе у Прагу, ово би било неизводљиво и зато смо им искрено захвални у своје име, као организатори, али и у име све те дечице, којој тих седам дана у Прагу значи скоро нестваран, бајковит искорак из света у коме живе, а који је далеко од ружичастог. Нама значи пуно срце, иако на растанку увек откинемо и пошаљемо им један његов део.

Јелена Ћирић

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: