Da je pesma živo biće,
sedeli bi sada u Kafe de la Po,
u bulevaru Kapućina raspravljajući
sa Emilom Zolom o “Nani” koju je ispio “Trbuh Pariza”.
Možda bi ipak, lukava je pesma,
lovili mesečev sjaj na balkonu Selekta, na
Monpasanu u šestom arondismanu,
sećajući se setno Henri Milera i Pikasa,
većajući ko je bio veći zavodnik i da li
žene više očarava reč ili slika.
Zadovoljno bi ta pesma
mahala Hemingveju, koji još uvek sa
čašom viskija bdije nad gradom,
iz svog omiljenog bara u hotelu Ric.
Pesme uvek vole Pariz i poznaju ga
bolje od nas.
Najlepša poezija je i začeta u ovim ulicama
između opere Garnier I talasastog Monmartra.
Da je pesma živo biće,
sigurno bi zadikrivale Modiljanija da pića
plaća crtežima svojih ljubavnica u
Kafe de la Rotond.
Da je pesma živo biće bila bi žena.
Ona koja veliča Simon de Bovoar i Anais Nin,
na svemu što su uradile…
na hrabrosti i ludosti, na umetnosti
u ovom gradu nepresušne inspiracije.
