Да је песма живо биће,
седели би сада у Кафе де ла По,
у булевару Капућина расправљајући
са Емилом Золом о “Нани” коју је испио “Трбух Париза”.
Можда би ипак, лукава је песма,
ловили месечев сјај на балкону Селекта, на
Монпасану у шестом арондисману,
сећајући се сетно Хенри Милера и Пикаса,
већајући ко је био већи заводник и да ли
жене више очарава реч или слика.
Задовољно би та песма
махала Хемингвеју, који још увек са
чашом вискија бдије над градом,
из свог омиљеног бара у хотелу Риц.
Песме увек воле Париз и познају га
боље од нас.
Најлепша поезија је и зачета у овим улицама
између опере Гарниер И таласастог Монмартра.
Да је песма живо биће,
сигурно би задикривале Модиљанија да пића
плаћа цртежима својих љубавница у
Кафе де ла Ротонд.
Да је песма живо биће била би жена.
Она која велича Симон де Бовоар и Анаис Нин,
на свему што су урадиле…
на храбрости и лудости, на уметности
у овом граду непресушне инспирације.
