detalj slike: KRK Art dizajn

Hej, moja dušice

Sedela je preko puta mene onako sva vilinski lepa i nežna, dugih trepavica i kovrdžave kose obasjana osmehom. Rekla je da je ludo i srećno zaljubljena i polako je podigla šolju sa kafom, srknuvši jedan gutljaj. Onda je žmurećki izjavila da je „moja“ kafa savršena, na šta sam se nasmejala, jer uglavnom to nije. Otvorila je širom oči i započela svoju priču o novom dečku koji je obožava, kao i ona njega.

„Vodio me je na Kopaonik, u Grand.“

Iznenadim se, velika je kriza bila tada, 1993. nisam poznavala nikoga ko je to sebi tada mogao priuštiti.

„Koliko ima godina?“, pitam je, razmišljajući u kakvog se to ona tipa zaljubila sa svojih sedamnaest.

„Ima dvadesetosam... i nemoj tako da me gledaš, on je predobar i predivan, obožava me. Kupuje mi cveće, daje mi džeparac, vodi me po skupim restoranima.“

Gledam je zabrinuto, jer kako priča odmiče, meni se sve manje dopada cela njena situacija i strepim od onoga što će mi dalje reći. Klimnem glavom i zamolim da nastavi. A ona, sva zanesena, priča o poklonima koje joj daje i o mestima na koja je vodi. Ne pitam je više ništa, nema potrebe, jasno mi je da je sin nekog bogataša ili kriminalac.

Ispostavi se da je ovo drugo. Nešto me stegne u grlu. Nisam tako vaspitana, ubeđena da nije ni ona, odrasle smo u istoj familiji i bile veoma bliske. Plašim se za nju.

Odjednom joj se lice mršti i vidim kako nezadovoljstvo izbija iz nje. Palimo obe svoje cigarete, ona Eve ja Ronhil, nervozne smo, svaka iz sopstvenih razloga. Pitam se, gde je ona vesela devojčica sa kojom sam jurcala po Tašmajdanu, nekoliko godina mlađa od mene. Gleda me kao idola, klizamo u Pioniru, čvrsto se držeći za ruke, pravimo narukvice od šarenih plastičnih slamčica i perli, prodajemo ih na kartonskoj kutiji ispred Jabuke u Bulevaru, kupimo sladolede i pevamo Dodirni mi kolena?

„Sve bi bilo savršeno, da nema ženu i dete.“

Nakon ovoga ćutimo dugo. Meni se grlo još više steglo, ne mislim više na nju, momka (muža) i tu ženu, pitam koliko je dete staro. Kaže da će uskoro dve godine. Ustanem uznemirena i gledam po kuhinji, šta da uzmem u ruke koje se tresu. Nema ničega što mi treba, ovo je stan moje babe i dede, gde obično dođem da učim ili sa društvom igram jamb i preferans (u kuvanje kafe, ko izgubi kuva). Ja najčešće pobedim, zato mi je kafa loša. Uzimam čašu i sipam vodu u nju, pa je ispijam polako, kupujem vreme u ovoj novoj tišini. Sedam ponovo za trpezarijski sto i posmatram je drugačije. Nije devojčica odavno, a devojka ispred meneje čudna, sada nepoznata i daleka. Ipak se nateram da joj kažem da je razumem, ali da ne želim da bude povređena. Namršti se.

„Mrzim je. Njegovu ženu. Jednom, kada je bila sa detetom kod svojih, on me je odveo kod njih kući, proveli smo vikend tamo. Znaš li šta sam uradila?“

„Šta?“

„Namerno sam se očešljala njenom četkom za kosu i ostavila svoje vlasi kose na njoj.“

Zatečena sam, ne znam šta da mislim a ni šta da kažem pa tiho pitam, Zašto?

„Neću da budem nevidljiva i da se krijem! Neka zna da postojim! Neka zna da on mene voli a ne nju, glupača glupa!“

Smiri se nekako nakon toga, pređemo na druge teme sada blede i neinteresantne – moji ispiti na fakultetu i gde smo moj momak i ja izlazili u skorije vreme. Kažem da ne izlazimo, nemamo para, uglavnom se okupimo sa društvom u ovom stanu da se kartamo, ili napravimo žurku, momci sviraju gitare a mi pevamo, pića uvek ima. Ponovo tišina, sada nas Tihi okean deli. Osetim kako ću uskoro biti izbačena iz njenog svemira i plutati kao astronaut koji ne može da se vrati u brod, polako i sigurno se udaljava od svega što zna i voli, odlazi u nepoznato. Trgnu me iz tih misli njen glas, već je kasno, mora da ide da se nađe sa njim, žuri na taksi stanicu, ljuti se momak ako ne stigne na vreme. Pratim je kroz park u nelagodnoj tišini, poljubi me u obraz i odlazi. Stojim na trotoaru, kod Okretnice, čekam da taksi nestane u daljini i magli koja je počela da se spušta što se i desi. Brzim korakom idem ka kući, ulećem u stan i plačem.

***

„Je li ono tvoja sestra, kako beše ime... Dušica?“, upita me muž dok stojimo u redu za delikates u Merkatoru a ja razgledam mortadele i one savršene italijanske mini kobasice čije ime nikako da zapamtim. Okrećem glavu i ugledam nju i tetku kako stoje sa malim dečakom pored gondole sa slatkišima i posmatraju nas. Vidim nekakvo iščekivanje na njihovim licima, skoro osmeh na sestrinom. Vratim pogled na muža i potvrdim da su to one. Okrenem se ka vitrinama i zabuljim u salame, kao da predano biram šta da uzmem.

„Zar nećeš da joj se javiš?“, zbunjen je, nije očekivao od mene ovakvu reakciju.

„Neću“, odgovorim, na šta on uzdahne uz jedno tiho nezadovoljno Dobro, kako god hoćeš.

Ćutim dok mi srce snažno udara, ne vidim ništa što je ispred mene, bubnji mi u ušima od uznemirenosti i pritiska. Šta da mu kažem, a da već i sam ne zna? Da smo se poslednji put videle posle one kafe još samo jednom, kada je već bila u srednjim dvadesetim i radila u nekoj dobroj firmi, a oženjeni momak prošlost koju nikako nije htela da spominje? Da joj je tada bilo važno samo da ima što više novca koji meni nije nikada bio prioritet? Da se svašta dogodilo između tate i tetke pre neku godinu? Da ne znam šta da joj kažem, ili šta da je pitam?

Nešto kasnije, krajičkom oka je vidim kako stoji neraspoložena u redu na kasi pored one koju smo mi izabrali. Lice joj ima oštrije crte, ali su lokne i dalje predivne, kao i one duge tamne trepavice. I dalje je vitka, baš kao vila. Tetka ima namćorast izraz lica i gleda negde napred, dok nervozno drži dečaka za ruku. Osmotrim dete, ne liči na moju sestru, verovatno na njenog muža kog nikada nisam upoznala, ali sam čula od druge rođake da je nezgodan čovek, ali bogat. Muž gunđa da sam nepristojna. Odlazimo do kola i pakujemo kese u gepek. Dok se vozimo ka kući, podsetim ga na ono što je bilo između tetke i tate pre nego je umro. Uzdahne zvučno i složi se da sam ipak dobro postupila.

U glavi se nižu slike našeg detinjstva kada smo se obožavale – kako teča dolazi svake subote sa njom po mene i idemo u Pionir na trening, a posle glođemo loše ušećerene jabuke presrećene i umorne. Njen prvi izlazak je bio baš sa mojim mužem i sa mnom, u Bonafides, svima se hvalila kakvu stariju sestru ima, svuda je vodim, gde god želi. Sledi iznenadna tečina smrt, teško smo to obe podnele... a onda, tetkin namćorluk i teške reči koje je rekla mom tati kada nije hteo da joj pokloni svoj deo nasledstva... Konačno ravnodušnost kada su joj javili da je moj tata umro par godina kasnije. Na kraju, setim se tečinog groba koji obilazimo samo mama i ja. Trudim se da ne zaplačem i gledam tupo kroz prozor, počinje kiša. Muž prebira po stanicama, čujem prve taktove poznate pesme i nervozno isključim radio, tišinu remeti zvuk brisača, muž ćuti, zna. Uvek isključim radio ili prebacim na drugu stanicu, kada čujem pesmu Dodirni mi kolena...

Nije trebalo biti baš kao u njoj.

Sliku Ana platila na netu i prepravila deo da odgovara priči.

PODELITE OVAJ TEKST NA: