детаљ слике: КРК Арт дизајн

Хеј, моја душице

Седела је преко пута мене онако сва вилински лепа и нежна, дугих трепавица и коврџаве косе обасјана осмехом. Рекла је да је лудо и срећно заљубљена и полако је подигла шољу са кафом, сркнувши један гутљај. Онда је жмурећки изјавила да је „моја“ кафа савршена, на шта сам се насмејала, јер углавном то није. Отворила је широм очи и започела своју причу о новом дечку који је обожава, као и она њега.

„Водио ме је на Копаоник, у Гранд.“

Изненадим се, велика је криза била тада, 1993. нисам познавала никога ко је то себи тада могао приуштити.

„Колико има година?“, питам је, размишљајући у каквог се то она типа заљубила са својих седамнаест.

„Има двадесетосам... и немој тако да ме гледаш, он је предобар и предиван, обожава ме. Купује ми цвеће, даје ми џепарац, води ме по скупим ресторанима.“

Гледам је забринуто, јер како прича одмиче, мени се све мање допада цела њена ситуација и стрепим од онога што ће ми даље рећи. Климнем главом и замолим да настави. А она, сва занесена, прича о поклонима које јој даје и о местима на која је води. Не питам је више ништа, нема потребе, јасно ми је да је син неког богаташа или криминалац.

Испостави се да је ово друго. Нешто ме стегне у грлу. Нисам тако васпитана, убеђена да није ни она, одрасле смо у истој фамилији и биле веома блиске. Плашим се за њу.

Одједном јој се лице мршти и видим како незадовољство избија из ње. Палимо обе своје цигарете, она Еве ја Ронхил, нервозне смо, свака из сопствених разлога. Питам се, где је она весела девојчица са којом сам јурцала по Ташмајдану, неколико година млађа од мене. Гледа ме као идола, клизамо у Пиониру, чврсто се држећи за руке, правимо наруквице од шарених пластичних сламчица и перли, продајемо их на картонској кутији испред Јабуке у Булевару, купимо сладоледе и певамо Додирни ми колена?

„Све би било савршено, да нема жену и дете.“

Након овога ћутимо дуго. Мени се грло још више стегло, не мислим више на њу, момка (мужа) и ту жену, питам колико је дете старо. Каже да ће ускоро две године. Устанем узнемирена и гледам по кухињи, шта да узмем у руке које се тресу. Нема ничега што ми треба, ово је стан моје бабе и деде, где обично дођем да учим или са друштвом играм јамб и преферанс (у кување кафе, ко изгуби кува). Ја најчешће победим, зато ми је кафа лоша. Узимам чашу и сипам воду у њу, па је испијам полако, купујем време у овој новој тишини. Седам поново за трпезаријски сто и посматрам је другачије. Није девојчица одавно, а девојка испред менеје чудна, сада непозната и далека. Ипак се натерам да јој кажем да је разумем, али да не желим да буде повређена. Намршти се.

„Мрзим је. Његову жену. Једном, када је била са дететом код својих, он ме је одвео код њих кући, провели смо викенд тамо. Знаш ли шта сам урадила?“

„Шта?“

„Намерно сам се очешљала њеном четком за косу и оставила своје власи косе на њој.“

Затечена сам, не знам шта да мислим а ни шта да кажем па тихо питам, Зашто?

„Нећу да будем невидљива и да се кријем! Нека зна да постојим! Нека зна да он мене воли а не њу, глупача глупа!“

Смири се некако након тога, пређемо на друге теме сада бледе и неинтересантне – моји испити на факултету и где смо мој момак и ја излазили у скорије време. Кажем да не излазимо, немамо пара, углавном се окупимо са друштвом у овом стану да се картамо, или направимо журку, момци свирају гитаре а ми певамо, пића увек има. Поново тишина, сада нас Тихи океан дели. Осетим како ћу ускоро бити избачена из њеног свемира и плутати као астронаут који не може да се врати у брод, полако и сигурно се удаљава од свега што зна и воли, одлази у непознато. Тргну ме из тих мисли њен глас, већ је касно, мора да иде да се нађе са њим, жури на такси станицу, љути се момак ако не стигне на време. Пратим је кроз парк у нелагодној тишини, пољуби ме у образ и одлази. Стојим на тротоару, код Окретнице, чекам да такси нестане у даљини и магли која је почела да се спушта што се и деси. Брзим кораком идем ка кући, улећем у стан и плачем.

***

„Је ли оно твоја сестра, како беше име... Душица?“, упита ме муж док стојимо у реду за деликатес у Меркатору а ја разгледам мортаделе и оне савршене италијанске мини кобасице чије име никако да запамтим. Окрећем главу и угледам њу и тетку како стоје са малим дечаком поред гондоле са слаткишима и посматрају нас. Видим некакво ишчекивање на њиховим лицима, скоро осмех на сестрином. Вратим поглед на мужа и потврдим да су то оне. Окренем се ка витринама и забуљим у саламе, као да предано бирам шта да узмем.

„Зар нећеш да јој се јавиш?“, збуњен је, није очекивао од мене овакву реакцију.

„Нећу“, одговорим, на шта он уздахне уз једно тихо незадовољно Добро, како год хоћеш.

Ћутим док ми срце снажно удара, не видим ништа што је испред мене, бубњи ми у ушима од узнемирености и притиска. Шта да му кажем, а да већ и сам не зна? Да смо се последњи пут виделе после оне кафе још само једном, када је већ била у средњим двадесетим и радила у некој доброј фирми, а ожењени момак прошлост коју никако није хтела да спомиње? Да јој је тада било важно само да има што више новца који мени није никада био приоритет? Да се свашта догодило између тате и тетке пре неку годину? Да не знам шта да јој кажем, или шта да је питам?

Нешто касније, крајичком ока је видим како стоји нерасположена у реду на каси поред оне коју смо ми изабрали. Лице јој има оштрије црте, али су локне и даље предивне, као и оне дуге тамне трепавице. И даље је витка, баш као вила. Тетка има намћораст израз лица и гледа негде напред, док нервозно држи дечака за руку. Осмотрим дете, не личи на моју сестру, вероватно на њеног мужа ког никада нисам упознала, али сам чула од друге рођаке да је незгодан човек, али богат. Муж гунђа да сам непристојна. Одлазимо до кола и пакујемо кесе у гепек. Док се возимо ка кући, подсетим га на оно што је било између тетке и тате пре него је умро. Уздахне звучно и сложи се да сам ипак добро поступила.

У глави се нижу слике нашег детињства када смо се обожавале – како теча долази сваке суботе са њом по мене и идемо у Пионир на тренинг, а после глођемо лоше ушећерене јабуке пресрећене и уморне. Њен први излазак је био баш са мојим мужем и са мном, у Бонафидес, свима се хвалила какву старију сестру има, свуда је водим, где год жели. Следи изненадна течина смрт, тешко смо то обе поднеле... а онда, теткин намћорлук и тешке речи које је рекла мом тати када није хтео да јој поклони свој део наследства... Коначно равнодушност када су јој јавили да је мој тата умро пар година касније. На крају, сетим се течиног гроба који обилазимо само мама и ја. Трудим се да не заплачем и гледам тупо кроз прозор, почиње киша. Муж пребира по станицама, чујем прве тактове познате песме и нервозно искључим радио, тишину ремети звук брисача, муж ћути, зна. Увек искључим радио или пребацим на другу станицу, када чујем песму Додирни ми колена...

Није требало бити баш као у њој.

Слику Ана платила на нету и преправила део да одговара причи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: