NEOBIČAN SLON
Živješe jednom baš neobičan,
nikome blizak nikome sličan
slon.
Malo se gegao, malo se češkao,
svima se samo kulturno smješkao.
Svoga se šumskog držao puta,
jer nije zgodno kad se zaluta.
Kud hoda dobro je uvijek pazio,
nikad ni mrava nije zgazio.
Travu je jeo i lišće žvakao,
u vodu je rado ovaj uskakao.
Šešir je velik na glavi nosio,
njime se više od svega ponosio.
Ispod šešira više ni manje,
imaše pribor za slikanje.
Najviše volio boju je zlatnu,
a od svih tehnika ulje na platnu.
U dnu je džungle atelje imao,
tu goste nikada nije primao.
Zbog tog je bio neshvaćen često,
zar je u džungli slikaru mjesto?
Al’ on se nije brinuo mnogo,
samo bi katkad glednuo strogo.
Živješe tako baš neobičan,
nikome blizak, nikome sličan
slon.
Илустрација из књиге „Кад ја лупим шаком о сто“, Арт Сцена, Бања Лука, 2020, аутор Коста Миловановић.
