НЕОБИЧАН СЛОН
Живјеше једном баш необичан,
никоме близак никоме сличан
слон.
Мало се гегао, мало се чешкао,
свима се само културно смјешкао.
Свога се шумског држао пута,
јер није згодно кад се залута.
Куд хода добро је увијек пазио,
никад ни мрава није згазио.
Траву је јео и лишће жвакао,
у воду је радо овај ускакао.
Шешир је велик на глави носио,
њиме се више од свега поносио.
Испод шешира више ни мање,
имаше прибор за сликање.
Највише волио боју је златну,
а од свих техника уље на платну.
У дну је џунгле атеље имао,
ту госте никада није примао.
Због тог је био несхваћен често,
зар је у џунгли сликару мјесто?
Ал’ он се није бринуо много,
само би каткад гледнуо строго.
Живјеше тако баш необичан,
никоме близак, никоме сличан
слон.
Илустрација из књиге „Кад ја лупим шаком о сто“, Арт Сцена, Бања Лука, 2020, аутор Коста Миловановић.
