detalj slike: KRK Art dizajn

SREDNjEVEKOVNA TORTURA

Ko to kuca na moja vrata?

Pod svetlom uljanice

motre oči mrzovoljnog sata.

Oho, jedno guščje pero

zimskim snom proletelo!

Pažljivo, na prstima se prikradam...

U čitaoni divit zeva,

pa odjednom kašljucnu: pisamce ispljucnu.

Gledam, okrećem se,

čini mi se - nikog nema. 

Zvekir halabuče,

promaja zavija, namernike goni,

podrhtavaju okna dok vetar huče,

u zamrzloj daljini praporac zvoni.

Jedna ptica na obraz mi sleće:

(Guska li je?)

Ne gače, al' šapuće: Probudi se, zlato.

Jedna noga juri, druga za njom kreće:

htela bi, žuri, zaglibila u blato.

(Kaljava čizma razvaljuje vrata!

Hodnikom se vuku tragovi od blata.)

Senke porasle, vod po zidovima gmiže,

suncokreta četa na noge se diže

ka bleštavom tanjiru na kom stoluje tata.

Otvoriše se širom dveri blagovaonice,

u predvorju lude razne zabave nude,

za trpezom dame - sira i salame;

kraj prozora lakej, preže saonice.

Još samo malo...

pisanije da pročitam...

Lupkanje je stalo.

Zavrte se pero iznad moje glave;

razljućeno peharnika pitam -

Ko to zemlju poda mnom vuče!? -

pred pognutim pogledom gospe plave.

Poštovana gospođice,

ne bih vas maltretirô,

al' trubadur je već tri puta svirô.

Ugasili smo svice,

ovaj svitak za vas sam čuvô,

odnele bi ga ptice.

Predajem se, odneli su boj.

Svečano izjavljujem -

Razapinjača otpustite,

nek neprijatelj povuče odred svoj.

Služiću kralju,

dobrovoljno se prijavljujem.

Ko to kuca na moja vrata?

Opet i opet, bitka na stolu,

uljez u postelji;

kraljica diriguje kašikom od zlata -

Ajde, pojedi nešto, moraš u školu.

I tako nikad po mojoj volji!

PODELITE OVAJ TEKST NA: