детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРЕДЊЕВЕКОВНА ТОРТУРА

Ко то куца на моја врата?

Под светлом уљанице

мотре очи мрзовољног сата.

Охо, једно гушчје перо

зимским сном пролетело!

Пажљиво, на прстима се прикрадам...

У читаони дивит зева,

па одједном кашљуцну: писамце испљуцну.

Гледам, окрећем се,

чини ми се - никог нема. 

Звекир халабуче,

промаја завија, намернике гони,

подрхтавају окна док ветар хуче,

у замрзлој даљини прапорац звони.

Једна птица на образ ми слеће:

(Гуска ли је?)

Не гаче, ал' шапуће: Пробуди се, злато.

Једна нога јури, друга за њом креће:

хтела би, жури, заглибила у блато.

(Каљава чизма разваљује врата!

Ходником се вуку трагови од блата.)

Сенке порасле, вод по зидовима гмиже,

сунцокрета чета на ноге се диже

ка блештавом тањиру на ком столује тата.

Отворише се широм двери благоваонице,

у предворју луде разне забаве нуде,

за трпезом даме - сира и саламе;

крај прозора лакеј, преже саонице.

Још само мало...

писаније да прочитам...

Лупкање је стало.

Заврте се перо изнад моје главе;

разљућено пехарника питам -

Ко то земљу пода мном вуче!? -

пред погнутим погледом госпе плаве.

Поштована госпођице,

не бих вас малтретирô,

ал' трубадур је већ три пута свирô.

Угасили смо свице,

овај свитак за вас сам чувô,

однеле би га птице.

Предајем се, однели су бој.

Свечано изјављујем -

Разапињача отпустите,

нек непријатељ повуче одред свој.

Служићу краљу,

добровољно се пријављујем.

Ко то куца на моја врата?

Опет и опет, битка на столу,

уљез у постељи;

краљица диригује кашиком од злата -

Ајде, поједи нешто, мораш у школу.

И тако никад по мојој вољи!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: