detalj slike: KRK Art dizajn

LjUBAV KAO POTVRDA BITISANjA

(pesnikinja Živka Torbica i njeno stvaralaštvo)

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Pesnikinja Živka Torbica je silinom  ljubavi kao sušte egzistencije duboko zaronila u svoje biće osvetljeno bakljom ljubavi što je sve energije njenog bića sažela u jednu, kreativnost, kako bi ono unutarnje skupila u rečeno i dočarala one nevidljive procese koji ustalasaju čitavo čovekovo biće kad je ozračeno snagom ljubavi, strasti ili bola njome pokrenutog.

U  stanjima smirene duše, kada se živi po zakonima inercije ili moranja,  čovek često nije ni svestan te siline energije koju ima u sebi i koja omogućava snažnu ekspresiju, dok se to u ukrštaju sa sličnom energijom oličenom u voljenoj osobi ne ukrsti i ne počne da varniči, da uskovitlava biće koje pri tom provrvi od emocija  pretočenih u reči koje ih označavaju i iskazuju. U tom smislu i spoljašnje počinje da poprima druge obrise, druge boje i da sa saobražava unutrašnjem te se život vidi na neočekivano nov način.

Potvrdu za to nalazimo i u njenoj vrlo ekspresivnoj i po emocijama vrlo bogatoj poeziji. Vidimo da čitava priroda počinje da diše u ritmu ljubavi i strasti,  sve se prenosi na bilje, drveće, nebo i sve uzvraća kliktajem radosti zbog cvetanja koje se dešava u biću onoga u kome je ljubav  nikla i razbokorila se, kao u lirskom subjektu ove poezije.

No, mnogi nemaju moć, neko ni potrebu da to obznanjuje. Ali, pesnik kao da je pozvan da govori u ime većine, da iznosi ono nevidljivo a živo i pulsirajuće kao neponovljivu istinu o duboko proživljenom spoju suprotnosti, muškarca i žene u punoći doživljaja strasnog predavanja jednog drugom:

Vidim  te

u jutarnjoj rosi,

što zumbul je plavi,

bisernom ogrlicom okitila.

Il' možda,

jutarnji cvrkut ptica si,

što lepotom svojom,

razbija tišinu.

Lepota kojom je lirski subjekt ispunjen saobražava se lepoti koju uočava u buđenju prirode, u onom skladu koji se inače i ne primeti kada smo zaokupljeni praktičnim životnim zbivanjima.  No, nemir duše koja treperi pokrenuta čežnjom za lepotom sve na osoben način osvetljava i boji i u tome je isceljujuća moć ljubavi koja sve transformiše u lepotu ili je u svemu pronalazi:

Vidim te,

u plavetnilu oblaka,

što beskrajnim nebom putuju.

U hladu trešnje,

što naše dvorište,

sočnim plodovima krasi.

Vidim te,

u rumenom suncu,

što na horizontu,

čarobnom lepotom svojom,

u tlo uranja.

To obilje života kojim se ljubav poistovećuje daje smisao postojanju i sve ono  što je oduvek bilo tu, postojalo i za tolike druge, odjednom uspostavlja korespodenciju sa pojedinačnom svešću kao u slučaju lirske junakinje  u ovoj poeziji,  obasjavši je unutrašnjim iskrama vrele srasti ili tihe ljubavi. Život odjednom postaje  blagoslov a sve podrazumevane lepote odjednom zasjaju kao da ih nikad pre nismo videli. No,  iako u dubokom zanosu  pesnikinja ne gubi  osećaj za realnost. Svesna heraklitovske suštine  vremena, zna  da će se i to jednom  okončati i nastoji da svoju lepotu, tu koja je uspostavljena  postojanjem ljubavi ovaploti, da je transformiše u duhovnost, u pesmu koja ne podleže vremenskim  zakonima i koja sama po sebi postaje i ostaje večnost:

Sve teče, prolazi brzo kao tren,

kao san, kao ptica let...

Još sam tu i zato me voli,

obaspi ljubavlju, dodirima, strašću.

Zagrli me snažno,

u grudima sakrij,

poljupcima vatru u meni raspali.

U meni još ljubavi ima

i žara i strasti i ogromne želje

i snage, da vreme zaustavim.

Sve teče, odlazi, polako nestaje,

ali ja ne volim da gubim,

iza mene ostaviću trag.

Kad ponovo morska pena budem,

il prašina, koju vetar nosi,

čitaće neko ove moje reči,

a ja ću nadmudriti, zaborav.

Čitajući ove pesme pune iskrenog doživljaja jednog vrlo strasnog muško- ženskog odnosa, ne možemo a da se ne zapitamo, šta bi život bio da nije ove bogomdane lepote koja nadjačava sva životna ograničenja, sve nedaće kojih je pun svačiji život,  naročito u uslovima savremenog življenja gde ritam nameće lišavanje mnogih  relacija,  punog unutrašnje teskobe koja se gotovo jednino srećom u ljubavi trajno mogu potisnuti:

Dovoljan je dodir,

malena iskra u rukama tvojim,

da zapali strasti,

obnovi želje,

rasplamsa vatru u telima našim

i budemo ljubavi nezasiti.

Ne znači nam ništa,

ni suton, ni zora,

jake nas niti međusobno vežu.

Nije važno više,

ni prostor, ni vreme,

nestalo je sve,

nebitno je sve!

Postoji, neki naš svet,

nov, lepši, bolji!

U tom svetu,

živimo samo mi.

Moć ljubavi da oblagorodi egzistenciju, da unese svežinu, učini da sve ima nove konture, iskazana je kratkim stihovima čiji  ritam gotovo da asocira na ljubavnu igru zanjihanih tela koja  ništa drugo ne znaju osim da se daju i umnože silu života  kojom su prožeta, jedno drugim podstaknuta i stopljeni u celinu koja je kao sam kosmos, ispunjenje svrhe postojanja.  Dodir Apsoluta. A o toj svrsi  govori i Momčilo Nastasijević: „U duhovnom planu načelo Celine još je očevidnije nego u materijalnom.

Jedna je umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan život. Iz istovetne raspevanosti u duhu (a ona je nepobitna kao i sam duh) polaze zrakasto umetnička ostvarenja. Leonardo peva kroz lik što Betoven slika kroz ton. Ta raspevanost je moći podneti maksimum radosti i maksimum bola: tada zapeva u duhu od koga bilo dodira, i znak je da se mora nad životno stvarati. Nem je Bog u svetu bilja i životinja; kroz čoveka promuca; kroz umetnika progovori, čujemo mu glas: sušta je melodija. Reke se tako i rečice ulivaju u nad životno more raspevanosti."

Dišem vazduh pun nade,

hoću da upijem tvoj dah,

sa mog lica.

Želim da probam tvoj ukus,

da goli i znojavi,

u tami moje sobe,

nadoknadimo, sva izgubljena osećanja.

Da naši snovi o sreći,

odlete u svemir,

postanu zvezde sjajne,

na beskrajnom noćnom nebu.

Pored ushićenja ljubavlju pesnikinja poznaje i samoću koja jednom svakako dođe,  kad sve tone u nepostojeće, kad se ona  nametne i sve dovode u sumnju, uspomene  tad postaju ono pribežište iz kojih se opet crpi kreativna nit. Stoga  se emocionalna skala u pesmama Živke Torbice,  intonacijski kreće  od himničke do molske. Neminovnost je biti sa sobom,  kad svi odu, ta luka je uvek tu, pronaći utočište u vlastitoj biti i ne izgubiti se, ma kako to nekad bilo bolno, ma kako umor se osetio. Pesnikinja posvedočuje i ta iskustva i spremno prihvata svaki životni izazov:

Sutra ću ponovo biti gomila zemlje,

ali do tada,

ja imam mašte.

Stvoriću svetove nove,

nov univerzum,

beskrajnu sreću i ljubav večnu!

Mogu je imati,

kad god zaželim,

samo ću zatvoriti oči

i neću ih otvarati.

I da se za kraj poslužimo rečima pesnika Abdulaha Sirija: Ja sam oblikom kaplja,

ali sadržinom more./ U meni je celi svet,/ Ja sam svet i njegov sadržaj, koje tako oličavaju suštinu pevanja Živke Torbice,  snažnog temperamenta,  smelih asocijacija i divnih poruka da život treba živeti strasno i  raspevano, a da  neizbežnu tugu kad jednom dođe,  treba sa istom snagom nositi stoički.

PODELITE OVAJ TEKST NA: