детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЉУБАВ КАО ПОТВРДА БИТИСАЊА

(песникиња Живка Торбица и њено стваралаштво)

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Песникиња Живка Торбица је силином  љубави као суште егзистенције дубоко заронила у своје биће осветљено бакљом љубави што је све енергије њеног бића сажела у једну, креативност, како би оно унутарње скупила у речено и дочарала оне невидљиве процесе који усталасају читаво човеково биће кад је озрачено снагом љубави, страсти или бола њоме покренутог.

У  стањима смирене душе, када се живи по законима инерције или морања,  човек често није ни свестан те силине енергије коју има у себи и која омогућава снажну експресију, док се то у укрштају са сличном енергијом оличеном у вољеној особи не укрсти и не почне да варничи, да усковитлава биће које при том проврви од емоција  преточених у речи које их означавају и исказују. У том смислу и спољашње почиње да поприма друге обрисе, друге боје и да са саображава унутрашњем те се живот види на неочекивано нов начин.

Потврду за то налазимо и у њеној врло експресивној и по емоцијама врло богатој поезији. Видимо да читава природа почиње да дише у ритму љубави и страсти,  све се преноси на биље, дрвеће, небо и све узвраћа кликтајем радости због цветања које се дешава у бићу онога у коме је љубав  никла и разбокорила се, као у лирском субјекту ове поезије.

Но, многи немају моћ, неко ни потребу да то обзнањује. Али, песник као да је позван да говори у име већине, да износи оно невидљиво а живо и пулсирајуће као непоновљиву истину о дубоко проживљеном споју супротности, мушкарца и жене у пуноћи доживљаја страсног предавања једног другом:

Видим  те

у јутарњој роси,

што зумбул је плави,

бисерном огрлицом окитила.

Ил' можда,

јутарњи цвркут птица си,

што лепотом својом,

разбија тишину.

Лепота којом је лирски субјект испуњен саображава се лепоти коју уочава у буђењу природе, у оном складу који се иначе и не примети када смо заокупљени практичним животним збивањима.  Но, немир душе која трепери покренута чежњом за лепотом све на особен начин осветљава и боји и у томе је исцељујућа моћ љубави која све трансформише у лепоту или је у свему проналази:

Видим те,

у плаветнилу облака,

што бескрајним небом путују.

У хладу трешње,

што наше двориште,

сочним плодовима краси.

Видим те,

у руменом сунцу,

што на хоризонту,

чаробном лепотом својом,

у тло урања.

То обиље живота којим се љубав поистовећује даје смисао постојању и све оно  што је одувек било ту, постојало и за толике друге, одједном успоставља коресподенцију са појединачном свешћу као у случају лирске јунакиње  у овој поезији,  обасјавши је унутрашњим искрама вреле срасти или тихе љубави. Живот одједном постаје  благослов а све подразумеване лепоте одједном засјају као да их никад пре нисмо видели. Но,  иако у дубоком заносу  песникиња не губи  осећај за реалност. Свесна хераклитовске суштине  времена, зна  да ће се и то једном  окончати и настоји да своју лепоту, ту која је успостављена  постојањем љубави оваплоти, да је трансформише у духовност, у песму која не подлеже временским  законима и која сама по себи постаје и остаје вечност:

Све тече, пролази брзо као трен,

као сан, као птица лет...

Још сам ту и зато ме воли,

обаспи љубављу, додирима, страшћу.

Загрли ме снажно,

у грудима сакриј,

пољупцима ватру у мени распали.

У мени још љубави има

и жара и страсти и огромне жеље

и снаге, да време зауставим.

Све тече, одлази, полако нестаје,

али ја не волим да губим,

иза мене оставићу траг.

Кад поново морска пена будем,

ил прашина, коју ветар носи,

читаће неко ове моје речи,

а ја ћу надмудрити, заборав.

Читајући ове песме пуне искреног доживљаја једног врло страсног мушко- женског односа, не можемо а да се не запитамо, шта би живот био да није ове богомдане лепоте која надјачава сва животна ограничења, све недаће којих је пун свачији живот,  нарочито у условима савременог живљења где ритам намеће лишавање многих  релација,  пуног унутрашње тескобе која се готово једнино срећом у љубави трајно могу потиснути:

Довољан је додир,

малена искра у рукама твојим,

да запали страсти,

обнови жеље,

распламса ватру у телима нашим

и будемо љубави незасити.

Не значи нам ништа,

ни сутон, ни зора,

јаке нас нити међусобно вежу.

Није важно више,

ни простор, ни време,

нестало је све,

небитно је све!

Постоји, неки наш свет,

нов, лепши, бољи!

У том свету,

живимо само ми.

Моћ љубави да облагороди егзистенцију, да унесе свежину, учини да све има нове контуре, исказана је кратким стиховима чији  ритам готово да асоцира на љубавну игру зањиханих тела која  ништа друго не знају осим да се дају и умноже силу живота  којом су прожета, једно другим подстакнута и стопљени у целину која је као сам космос, испуњење сврхе постојања.  Додир Апсолута. А о тој сврси  говори и Момчило Настасијевић: „У духовном плану начело Целине још је очевидније него у материјалном.

Једна је уметност као и један Бог, као и један живот. Из истоветне распеваности у духу (а она је непобитна као и сам дух) полазе зракасто уметничка остварења. Леонардо пева кроз лик што Бетовен слика кроз тон. Та распеваност је моћи поднети максимум радости и максимум бола: тада запева у духу од кога било додира, и знак је да се мора над животно стварати. Нем је Бог у свету биља и животиња; кроз човека промуца; кроз уметника проговори, чујемо му глас: сушта је мелодија. Реке се тако и речице уливају у над животно море распеваности."

Дишем ваздух пун наде,

хоћу да упијем твој дах,

са мог лица.

Желим да пробам твој укус,

да голи и знојави,

у тами моје собе,

надокнадимо, сва изгубљена осећања.

Да наши снови о срећи,

одлете у свемир,

постану звезде сјајне,

на бескрајном ноћном небу.

Поред усхићења љубављу песникиња познаје и самоћу која једном свакако дође,  кад све тоне у непостојеће, кад се она  наметне и све доводе у сумњу, успомене  тад постају оно прибежиште из којих се опет црпи креативна нит. Стога  се емоционална скала у песмама Живке Торбице,  интонацијски креће  од химничке до молске. Неминовност је бити са собом,  кад сви оду, та лука је увек ту, пронаћи уточиште у властитој бити и не изгубити се, ма како то некад било болно, ма како умор се осетио. Песникиња посведочује и та искуства и спремно прихвата сваки животни изазов:

Сутра ћу поново бити гомила земље,

али до тада,

ја имам маште.

Створићу светове нове,

нов универзум,

бескрајну срећу и љубав вечну!

Могу је имати,

кад год зажелим,

само ћу затворити очи

и нећу их отварати.

И да се за крај послужимо речима песника Абдулаха Сирија: Ја сам обликом капља,

али садржином море./ У мени је цели свет,/ Ја сам свет и његов садржај, које тако оличавају суштину певања Живке Торбице,  снажног темперамента,  смелих асоцијација и дивних порука да живот треба живети страсно и  распевано, а да  неизбежну тугу кад једном дође,  треба са истом снагом носити стоички.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: