detalj slike: KRK Art dizajn

NEČUJNO I NESTVARNO KAO SAN

 

Veče je padalo iz neznanih visina.

U sobi gorela je sveća, izmicao je dan,

Čudni pogled dodirivao me iz daljina,

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Otvorio sam prozor i pustio mesec u sobu.

Gledao sam u plamen kao vračara u dlan.

Šaputala je tišina svome robu

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Dugo sam slušao zvuk koji niko ne čuje.

Video sam, kroz maglu prolazi zalutali karavan

I davno izgubljene misli, glavom opet bruje

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Bacio sam pogled u prošlost daleku,

Sa usnulih uspomena skinuo sam paravan

I osetio u tišini setu, prokletu neku,

Nečujno i nestvarno kao san.

Kroz mene, mojim venama, proticala je reka

Noseći samoću i tugu tešku kao balvan

I slutio sam da me samoća dugo već čeka,

Nečujno i nestvarno kao san.

Osećao sam kako vetar donosi dah prošlih dana,

U sobi je treptala svetlost sveće (mrak je bio van),

Bolom sam ispisivao hartije dok se otvarala rana

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Video sam kako gore baklje u tami već preživljenoj

I osećao sam da vreme prošlo kuje pokajnički plan,

Dodirivao sam davnu čežnju, goreo u vatri njenoj

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Oko sebe sam čuo ritam plesa izumrlih plemena,

Bolnu viku ratnika i urlik dobro znan.

Tonuo sam u bezdan prohujalih vremena

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Stihove sam bojio svetlošću tamnom,

Iznad i oko mene pokrov zvezdan,

Činilo mi se da je i ona mislila sa mnom

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Iz plamena se nazirao lik i ocrtavalo ime.

Nekad sam ga znao, a sad mi je izgledao stran,

Sećao sam se svega što sam osećao s njime

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Sećao sam se onog čega više nema

i neprimetno padao u svoj stari bezdan,

Osećam dok dremam, da samoća sa mnom drema

Nečujno i nestvarno kao san.

 

Noć se tiho vraćala u visine,

Sveća u sobi je dogorevala, primicao se dan,

Čudni pogled dodirivao me iz daljine

Nečujno i nestvarno kao san.

 

 

TI

 

Ti si sva draga na prvi pogled

I sa mnom sudbinski lepo se slažež

Ali ovo nije ljubav već mali ogled:

Koliko dugo ćeš moći zanosno da lažeš?

 

Nas dvoje potpuno sami sedimo u sobi.

Smišljaš u trenu vešto šta sve voliš

Istinu spominješ ali time me ne dobi –

Moju istinu ne možeš da ogoliš.

 

Misliš da si sama na ovom svetu.

Ali pazi na kojoj reci se ogledaš;

Letiš suviše visoko al` pašćeš u letu

I daćeš se tamo gde se najviše ne daš.

 

Nekad sam dosadan, nekad ti moje oči prijaju,

Sanjaš o tome da se stvari same događaju,

Šalješ mi otrovne strele ali se odbijaju

O moj oklop i tebe slučajno pogađaju.

 

Neki ljudi prošli još uvek su ti dragi

Ali i neke devojke za mene još postoje.

I svi naši vihori davni tako su blagi

Kad ostanemo sami, sami nas dvoje.

 

U tvojim očima gore zvezde kao luč.

Retka si ptica ali velika su mi lovišta.

Zakopan si kovčeg ali eto, imam ključ

I dugo već stojim kraj tvog skrovišta.

 

Ti čekaš nepostojeće da te ljubavlju satre,

Tražiš nešto ali nigde one sanjane kuće;

Ipak ja je slutim pa ložim vatre

Da izađeš kad u skrovištu postane ti vruće.

 

I proleća će još cvetati i snegovi vejati

A ja imam za koga i protiv koga se boriti,

Na toj vatri možeš se još kako ogrejati

Ali možeš, možeš draga, na njoj i izgoreti!

PESMA PIJANOJ NOĆI

 

Noć je ova pukla na hiljadu komada.

U kafani kod mosta zajedno piju

Vatra i slama.

Izgubljene ljubavi svoj očaj kriju

U podrumima u san utonulog grada.

Na uglu poslednje ulice

Jedna kurva ubeđuje prolaznike

Da je dama.

 

Taksisti raznose sumnju od kuće do kuće,

Iza naočara, u oku drže ogledalo sveta.

Zidovi u sećanju su hladni, a sećanje vruće.

Između drvoreda kestenova zaljubljeni klošar šeta,

Ova noć liči na njegovo neobrijano lice.

U starom bioskopu smenjuju se iste slike.

 

Zvezde razmenjuju bol i poneki vapaj,

Jedino su one sposobne da sve izdrže

I posle svega ostanu potpuno iste.

Koliko oproštajnih pisama da se shvati kraj

Koji je u ovoj noći sasvim suvišna stvar.

Jedino još kafane očajnike u životu drže

Dok čistači sa prozora mesečinu čiste.

Vreme stoji, a skazaljke na satu se okreću

Kao ringišpil u jesenjem sutonu.

Dok iz daljine maše poslednja nada,

Pijane ptice čekaju zoru da ih otrezni

I da mamurne u jutarnju maglu utonu.

Kad svetlo danje utuli neizvesnosti sveću,

Neki će petao na horizontu da vrisne.

Noć je ova pukla na hiljadu komada.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: