детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕЧУЈНО И НЕСТВАРНО КАО САН

 

Вече је падало из незнаних висина.

У соби горела је свећа, измицао је дан,

Чудни поглед додиривао ме из даљина,

Нечујно и нестварно као сан.

 

Отворио сам прозор и пустио месец у собу.

Гледао сам у пламен као врачара у длан.

Шапутала је тишина своме робу

Нечујно и нестварно као сан.

 

Дуго сам слушао звук који нико не чује.

Видео сам, кроз маглу пролази залутали караван

И давно изгубљене мисли, главом опет брује

Нечујно и нестварно као сан.

 

Бацио сам поглед у прошлост далеку,

Са уснулих успомена скинуо сам параван

И осетио у тишини сету, проклету неку,

Нечујно и нестварно као сан.

Кроз мене, мојим венама, протицала је река

Носећи самоћу и тугу тешку као балван

И слутио сам да ме самоћа дуго већ чека,

Нечујно и нестварно као сан.

Осећао сам како ветар доноси дах прошлих дана,

У соби је трептала светлост свеће (мрак је био ван),

Болом сам исписивао хартије док се отварала рана

Нечујно и нестварно као сан.

 

Видео сам како горе бакље у тами већ преживљеној

И осећао сам да време прошло кује покајнички план,

Додиривао сам давну чежњу, горео у ватри њеној

Нечујно и нестварно као сан.

 

Око себе сам чуо ритам плеса изумрлих племена,

Болну вику ратника и урлик добро знан.

Тонуо сам у бездан прохујалих времена

Нечујно и нестварно као сан.

 

Стихове сам бојио светлошћу тамном,

Изнад и око мене покров звездан,

Чинило ми се да је и она мислила са мном

Нечујно и нестварно као сан.

 

Из пламена се назирао лик и оцртавало име.

Некад сам га знао, а сад ми је изгледао стран,

Сећао сам се свега што сам осећао с њиме

Нечујно и нестварно као сан.

 

Сећао сам се оног чега више нема

и неприметно падао у свој стари бездан,

Осећам док дремам, да самоћа са мном дрема

Нечујно и нестварно као сан.

 

Ноћ се тихо враћала у висине,

Свећа у соби је догоревала, примицао се дан,

Чудни поглед додиривао ме из даљине

Нечујно и нестварно као сан.

 

 

ТИ

 

Ти си сва драга на први поглед

И са мном судбински лепо се слажеж

Али ово није љубав већ мали оглед:

Колико дуго ћеш моћи заносно да лажеш?

 

Нас двоје потпуно сами седимо у соби.

Смишљаш у трену вешто шта све волиш

Истину спомињеш али тиме ме не доби –

Моју истину не можеш да оголиш.

 

Мислиш да си сама на овом свету.

Али пази на којој реци се огледаш;

Летиш сувише високо ал` пашћеш у лету

И даћеш се тамо где се највише не даш.

 

Некад сам досадан, некад ти моје очи пријају,

Сањаш о томе да се ствари саме догађају,

Шаљеш ми отровне стреле али се одбијају

О мој оклоп и тебе случајно погађају.

 

Неки људи прошли још увек су ти драги

Али и неке девојке за мене још постоје.

И сви наши вихори давни тако су благи

Кад останемо сами, сами нас двоје.

 

У твојим очима горе звезде као луч.

Ретка си птица али велика су ми ловишта.

Закопан си ковчег али ето, имам кључ

И дуго већ стојим крај твог скровишта.

 

Ти чекаш непостојеће да те љубављу сатре,

Тражиш нешто али нигде оне сањане куће;

Ипак ја је слутим па ложим ватре

Да изађеш кад у скровишту постане ти вруће.

 

И пролећа ће још цветати и снегови вејати

А ја имам за кога и против кога се борити,

На тој ватри можеш се још како огрејати

Али можеш, можеш драга, на њој и изгорети!

ПЕСМА ПИЈАНОЈ НОЋИ

 

Ноћ је ова пукла на хиљаду комада.

У кафани код моста заједно пију

Ватра и слама.

Изгубљене љубави свој очај крију

У подрумима у сан утонулог града.

На углу последње улице

Једна курва убеђује пролазнике

Да је дама.

 

Таксисти разносе сумњу од куће до куће,

Иза наочара, у оку држе огледало света.

Зидови у сећању су хладни, а сећање вруће.

Између дрвореда кестенова заљубљени клошар шета,

Ова ноћ личи на његово необријано лице.

У старом биоскопу смењују се исте слике.

 

Звезде размењују бол и понеки вапај,

Једино су оне способне да све издрже

И после свега остану потпуно исте.

Колико опроштајних писама да се схвати крај

Који је у овој ноћи сасвим сувишна ствар.

Једино још кафане очајнике у животу држе

Док чистачи са прозора месечину чисте.

Време стоји, а сказаљке на сату се окрећу

Као рингишпил у јесењем сутону.

Док из даљине маше последња нада,

Пијане птице чекају зору да их отрезни

И да мамурне у јутарњу маглу утону.

Кад светло дање утули неизвесности свећу,

Неки ће петао на хоризонту да врисне.

Ноћ је ова пукла на хиљаду комада.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: