detalj slike: KRK Art dizajn

NAJLEPŠE GODINE ŽIVOTA

Osluškivala je kreće li se neko sa druge strane vrata, ali nije čula ništa...

Zato je oblio hladan znoj, kada je odjeknulo snažno kucanje.

Lupanje postade glasnije i silovitije, a strah joj natera suze na oči. Najzad, vrata se otvoriše.

Nije pogledom tražila ni božji znak ni anđele, gledala je samo gde bi mogla da se sakrije. Anđeo je pronašao nju; stajala je šćućurena u uglu. Mogla je da mu otme mač i da ga ubije, ili bar da pokuša, ali nije uradila ništa od toga, samo je nemo zurila...

Kroz otvorena vrata dopreše zvuci zveckanja lanaca, a sa njima i Andronikove kletve. Stresla se i zatvorila oči.

Došao je kao zaštitnik i počeo da ubija.

Kada se činilo da nema više nikoga ko bi mu se suprotstavio, bog posla Anđele.

Nije znala kako se to tačno dogodilo.

Godinama se molila tražeći čudo, a on je ćutao. Ćutao je i onomad kada je u Carigradu zavladala panika zbog vesti o padu Soluna u ruke Normana. Andronik je u to vreme boravio sa ljubavnicom i najbližim saradnicima u letnjikovcu na azijskoj obali Bosfora. Od kako mu je jedan od mnogobrojnih dokonih astrologa poručio da zalud čuva sinove, jer će ga naslediti čovek sa slovima is u imenu, sastavljao je one beskonačne spiskove za likvidacije.

Iako je svima bilo jasno da prava opasnost preti sa Kipra, od njegovog rođaka Isaka, egzekutor Stefan Hadžiohristoforit, začuvši njenu molitvu, setio se jednog drugog Isaka: Anđela.

Da li je stvarno u njemu video potencijalnu opasnost, ili je samo bio željan krvi, nikada nije saznala, tek, kada je završila molitvu, čula je od nekog evnuha da je pošao da ga privede.

Pričalo se posle da ga je Anđeo ubio jednim potezom mača. Da nije hteo, da ga je vodila božja ruka, te da je užasnut onim što je učinio, potražio utočište u crkvi Presvete Mudrosti, u kojoj je proveo noć okružen anđelima i sve brojnijom masom nezadovoljnih stanovnika grada.

U zoru ju je probudila buka. Narod je urlao protiv Andronika. U mučenom Isaku videli su spas.

Dok je Andronik stigao u grad, pobuna se već otrgla kontroli. Patrijarh je, mada nerado, u ime boga predao državu Anđelu i krunisao ga za cara.

Kako ni garda više nije mogla da mu pomogne, Andronik se obratio svetini sa balkona carske palate nudeći abdikaciju u korist sina Manojla. Oterali su ga pogrdnim rečima, pa je prerušen, na galiji, pobegao iz Carigrada. Naravno, poveo je i nju, kao zalog sigurnosti, i ljubavnicu kao zalog sreće.

Pošto je prispeo u tvrđavu na bitinijskoj obali Crnog mora, gde je treblo da se ukrca na brod za Krim, sreća ga je napustila. Zbog oluje koja se spustila ostao je u luci Čele sve do dolaska Anđela.

Svestan da će ga vratiti u prestonicu brže no što je iz nje pobegao, psovao je i kleo... a njegove reči nosio je vetar.

***

Purpurni plašt uvijao se oko njenog tela kao da je živ, dok je ona beživotno stajala na pramcu puštajući da joj vetar mrsi kosu. Nije se držla za drvenu ogradu, priželjkujući da je ugrabe talasi i odvedu u neslućene mračne dubine u kojima vlada večni mir.

Andronik je u okovima odvučen u potpalublje, a nju pustiše da se slobodno kreće po brodu znajući da nema kud.

Pogledom je pratila jato crnih ptica koje su kidale oblake kada joj je prišao Teodor. Nije morala da se okrene kako bi znala da je on, korak ga je odao.

„I Vrane su prišle Anđelima?“, upita ne skrećući pogled.

Slegnuo je ramenima.

Nikada nije bio rečit. Isprva ju je nerviralo to što mora da mu izvlači reči iz usta, ali vremenom se navikla shvativši da je njegovo ćutanje dragocenije od reči mnogih drugih.

„I šta sad?“, najzad ga pogleda.

Mogla se zakleti da je u crnim očima dubokim kao ambis videla izvinjenje koje, naravno, nije izgovorio.

Ponovo se okrenula ka pticama.

Nije imala šta da mu zameri. Ona nije mogla da bira, on jeste. Uradio je ono za šta sama nije imala snage.

Birajući stranu, izabrao je život.

Ostatak putovanja proveli su u tišini.

U Carigrad su stigli oko ponoći. Bila je napeta, strahujući od onoga što je čeka, iako se trudila da ne pokaže nemir. Za svega nekoliko dana, koliko je provela u izgnanstvu, grad se promenio. Kule palate u Vlaherni nikada ranije nisu su joj izgledale tako zlokobno. Znala je da strme stepenice kojima su ih poveli Anđeli, ne vode do neba.

Dok su drugi sa mukom savladavali Andronikov bes, Teodor nju uhvati za ruku. Vrata do kojih ju je doveo, bila su iskrivljena i jedva je uspeo da ih otvori. Unutra je bilo mračno kao u grobu.

Nije znala odakle joj snaga, ali zakoračila je u tamu.

„Budi pametna“, reče joj, pokušavajući dlanom da zaštiti nos od ustajalog vazduha i prašine „i možda ćeš poživeti.“

Trepnula je brzo da otera suze, izlaska odatle nema, znala je. Znali su to oboje.

Uostalom, nakon toliko vremena provedenog u braku sa Andronikom, više nije pravila razliku između života i smrti. Šta beše kazna, a šta spas?!

***

Noć je bila tiha, vetar je odavno zamro. Osluškivala je po navici. Ne, zveri se nisu dozivale, ćutale su skrivene, pazeći da se kakvim zvukom ne otkriju... a vreme je prolazilo. Vuklo se po zidovima memljive kule...

Ona po ko zna koji put, zažali što je uopšte došla u carstvo.

Monpelje u kom se ukrcala na brod pre šest godina, sada joj se činio tako daleko. Tako nedostižno, kao vrata raja. Sećala se da je tada čitav svet brujao o tome kako je kralj Luj svoju ćerku obećao Manojlovom sinu Aleksiju.

Naravno, nju ništa nisu pitali.

Zašto bi? To joj beše dužnost.

Stigla je u vizantijsku prestonicu na Uskrs, a već krajem leta organizovana je velika svečanost u njenu čast, na kojoj joj dodeliše sedamnaest plemkinja spremnih da se bore za njenu naklonost. Bože, kako su bile dosadne! Morala je da se skriva od njih kako bi mogla da druguje sa Evdokijom, devojčicom anđeoske lepote, koja beše nešto mlađa od nje, ali uvek spremna da je prati u nestašlucima.

Iako su bili premladi za brak, Manojlo nije želeo da se čeka. Svečana ceremonija venčanja obavljena je odmah početkom sledeće godine u raskošnoj carigradskoj palati.

Kikotala se, dok su im svi odreda čestitali, govoreći kako im slede najlepše godine života. Kikotala se i četiri meseca kasnije, kada se posle brojnih avantura u Carigrad vratio Manojlov davno odmetnuti brat od strica – Andronik. Ujahao je u grad u lancima. Stigavši pred Manojla, pao je ničice pokazujući krvave rane na zglobovima. Smatrajući da okovi nisu za ljude, izmolila je da mu se skinu, kako bi mogao dostojanstveno da prihvati mesto na dvoru koje mu pripada.

Kasnije je saznala da je i on vaspitavan na dvoru svog dede, čuvenog cara Aleksija, zajedno sa Manojlom, dok još niko nije ni slutio da će igrom sudbine ovaj poneti krunu. Pričalo se da ih je oduvek povezivala bratska ljubav, ali da ih je razdvajalo rivalstvo. Da su isti, kao zlatni dukati, a opet različiti, kao lice i naličje.

Andronik se nije dugo zadržao u gradu, čim je položio zakletvu vernosti kruni, Manojlo ga je imenovao za namesnika Ponta. Pre no što je pošao na obalu Crnog Mora, darovao joj je skupocenu ogrlicu pomenuvši kao i mnogi pre njega, one najlepše godine života.

Da li zbog boje njegovog glasa, načina na koji je to rekao ili zbog pogleda, tek, tog puta se nije kikotala, a ono što je usledilo želela je da što pre pokrije prašina zaborava.

Uprkos previđanjima dvorskih astrologa, car Manojlo Komnin preminuo je na iznenađenje svih, jedne olujne noći krajem septembra. Nasledio ga je, naravno, njen muž, Aleksije.

Nije istina da su oni bili nezainteresovani za vladarske dužnosti, rado su oblačili ceremonijalna odela i prisustvovali zabavama, ali su im umesto dugih i dosadnih audijencija igre bile draže. Kada se činilo da će zbog mladosti da izgube vlast oko koje su se otimale dve Marije, Aleksijeva polusestra Marija Porfirogenita i majka Marija Antiohijska koja je potpala pod uticaj ljubavnika protosevasta Aleksija, Andronik se setio date zakletve. Sakupio je vojsku najamnika i krenuo na Carigrad. Pošto su Anđeli stali na njegovu stranu, isto je ubrzo učinila i flota. Protosevasta Aleksija uhapsila je lična garda i predala Androniku. Poslat je u manastir, bez očiju, naravno. Tih dana Evdokija joj je pričala i o nekakvom pogromu Latina, o pljačkanju, ubijanju i sakaćenju, a vremenom počeše da kolaju i one strašne priče o vađenju očiju, od kojih je nju obuzimala jeza.

Kada je Andronik stigao u palatu, kako bi im kao novi regent ukazao počasti, Aleksijevu majku nije ni pogledao, dok je nju posmatrao pomno, kao pauk leptira. Pitala se, da li je onomad plakao na Manojlovom grobu zbog svega što se desilo, ili se suzama iskupljivao za ono što će tek da učini? Osećaj nelagode pratio ju je dugo, napustio ju je tek kada je videla kako na ramenima nosi njenog muža, od crkve Svete Premudrosti, do carske palate. Bilo je to na Duhove, posle one raskošne ceremonije prilikom koje je Aleksije po drugi put primio carsku krunu, ovoga puta iz njegove ruke.

Činilo joj se da se oblaci razilaze i da im zaista slede najlepše godine.

Bog je bio milostiv, otklanjao je jednu po jednu opasnost. Marija Porfirogenita i njen dosadni muž, umrli su u kratkom vremenskom razmaku. Pričalo se da su podlegli nekakvom otrovu, bilo je i onih koji su šaputali da su im oči bukvalno ispale, ali ona, naravno, nije verovala u sve što čuje. Zatim je na red došla i Marija Antiohijska. Iako je na Andronikov zahtev boravila u manastiru sv. Diomeda kao monahinja Ksena, nije prestajala da izaziva nemire. Kada su u javnost izneta pisma koja je slala ugarskom dvoru, bačena je u tamnicu i ubrzo potom zadavljena.

Iznenadilo ju je to što su se mnogi pobunili protiv njenog uklanjanja, iako je smrtnu presudu potpisao sam car Aleksije. Nije joj bilo žao kada je čula da su pohapšeni i kažnjeni oslepljivanjem, više je žalila što je Andronik Anđeo pobegao sa svojih šest sinova i što je odveo njenu miljenicu Evdokiju.

Kako molitvama nije uspela da odagna bol koji joj je pritiskao dušu, zatvorila je oči i legla u krevet uverena da će ubrzo umreti od tuge. Tokom posete palati, Patrijarh Teodosije nije ni pokušao da je uteši, rekao je samo kako sluti da se, za razliku od nje koja sigurno neće skoro, mladi car Aleksije već može smatrati pokojnim.

Nije prošlo dugo, a Teodosije se dobrovoljno povukao u manastir, kako bi na njegovo mesto došao Androniku lojalni Vasilije Kamater čije su reči bile blage, a molitve delotvornije... Zahvaljujući njima, ustala je iz kreveta, a ne zato što nije mogla da podnese dosadu, kako su šaputali zlobnici.

Ona nije sumnjala u Andronikove dobre namere, ni onda kada su za vreme pobuna u Nikeji i Prusi građani Carigrada uzvikivali „Živeli veliki carevi, Aleksije i Andronik!“ Iako su njegove pristalice zauzele carsku palatu u Vlaherni i primorale Aleksija da ga prihvati za savladara, čula ga je kako se kune da je vlast prihvatio samo kako bi pomogao Manojlovom sinu.

Aleksije je međutim, zabrinut što je u svečanoj aklamaciji njegovo ime bilo na drugom mestu, zatražio od strica da mu objasni kako je došlo do te zabune!?

Umesto odgovora, dobio je šamar.

Videla je da se zateturao i zatvorila oči da ne gleda kako se ruši. Povrede nisu bile teške, ni opasne po život... Ipak, nekoliko dana kasnije, bio je mrtav.

Žmurila je dok joj je evnuh govorio da su Andronikovi ljudi od nje načinili mladu udovicu, da su joj muža osudili na smrt, smatrajući da je carstvu dovoljan jedan vladar.

Pričalo se da je zadavljen tetivom luka. Pričalo se da je zlikovac šutirao njegovo beživotno telo. Pričalo se da je leš bačen u Bosfor... ali oči niko nije pominjao.

***

Umorna od čekanja da sazna kakva joj je dalja sudbina, sela je na pod i naslonila se leđima o zid. Pomislila je na izgnanstvo i namrštila se. Ne, ona neće pisati Pisma sa Ponta!

Kula nije imala prozore, kroz male otvore na zidu iza nje svetlost jedva da je uspevala da se probije, ali zvuk nije poznavao prepreke, glasovi su uvek pronalazili način da stignu do nje. Znala je da Andronik prolazi kroz teška poniženja i mučenje. Osluškivala je dok najzad sve ne utihnu, a mrak okolo postade još dublji i crnji.

Uvijena u purpurni plašt, sklupčana u uglu, nije davala glasa od sebe.

Minuše tako dva dana, a u praskozorje trećeg, začuvši škripanje reze, ona skoči sa zemlje. Nije bila sigurna šta je čeka. Život ili smrt? Uostalom, bilo joj je svejedno. Agnesa je odavno umrla, ubili su je velikim ambicijama, a za Anu je više nije bilo briga.

Ipak, nije htela da je vide na kolenima.

Prepoznala bi Eufrosinu čak i kroz veo guste tame koja se svila u odaji, odbijajući da ode, uprkos sveći koju je držala. Za razliku od Evdokije koja je bila poput anđela, njena majka beše kao grčka boginja. Savršena! Ali ono po čemu se lako razlikovala od drugih, nije bio izgled, već opojan miris koji se širio oko nje. Ne ispuštajući sveću iz ruke, gledala ju je kao predmet – procenjujući, vredi li. Nije joj bilo strašno što tako zuri u nju bez reči, strašnije joj beše to, što ni sama nije znala svoju vrednost. Zaista, koliko vredi oštećena roba, bivša carica, bez igde ikoga?!

Nakon Aleksijeve smrti, mislila je da će je vratiti bratu, jer joj otac odavno beše mrtav, ali se prevarila. Andronik je odlučio da legitimitet svoje vlasti potvrdi brakom sa njom.

Za razliku od mlađanog Aleksija, on zaista jeste izgledao kao pravi car dostojan krune, ali nije mogla da ga zamisli kao muža. Iako je važio za privlačnu i šarmantnu osobu uprkos godinama, bio je mator!

Lagali su je da ima i gorih.

Pričali su kako ima reputaciju dobrog ljubavnika i da ume sa ženama. Pominjali su decu i bivšu suprugu čijeg imena nije mogao da se seti niko, kao i mnogobrojne ljubavnice. Ono što nisu ni spomenuli bile su česte i duge veze koje je imao sa ženama iz svoje familije. Tek kasnije je saznala od evnuha za Evdokiju i Teodoru Komninu, kao i za aferu koju je imao sa Filipom Antiohijskom, koja beše rođena sestra Manojlove žene Marije.

„Sve će biti u redu“, šaputala je sebi u bradu dok su je odvodili u njegove odaje, „ostaćeš carica, zato si ovde“.

Prišao joj je toliko blizu da je mogla da oseti njegov dah na svom vratu. Ustuknula je pred tim mirisom, mirisom smrti.

„Istrpi“, zažmurila je, „nije strašno“, ponavljala je u sebi, iako je bilo.

Prsti su mu bili hladni, a stisak beše sve jači i jači. Kada je otvorila oči nije videla ništa sem mraka koji se širio oko njega. Ta tama koja ga je okruživala, najzad poče da prodire u nju. Plakala je. Molila je da prestane. Iznenada stisak popusti. Iako je odvojio svoje telo od nje, nije imala snage da se pomeri. Odneli su je iz njegovih odaja na rukama.

Kada je došla sebi, govorili su joj da je mlada, da će se oporaviti. Da će bol proći. Međutim, bol nije prošao.

Tama se svila u njoj.

Govorili su joj i da se moli, ali ništa ni bolje ni gore nije joj bilo ni od molitve.

„Bože, kako ću?“ pitala se iznova i iznova, iako je odgovor i sama znala – onako kako se mora.

***

Andronik je bio preko pedeset godina stariji od nje. Mnogi su sklapanje takvog braka smatrali zločinom. Eufrosina je bila među njima.

„Narod te voli“, reče najzad. „Svi vole mučenice. Mislim da ću moći da ti obezbedim sigurnost.“

Ako je neko mogao da joj pomogne, bila je to Eufrosina. Ona beše udata za Isakovog starijeg brata Aleksija, te se moglo reći da dobro poznaje narav Anđela. Otac im je bio sin Manojlove tetke Teodore, najmlađe ćerke cara Aleksija. Iako nisu spadali među najbogatije porodice carstva, ni u čemu nisu oskudevali. Teodora se udala iz ljubavi, Eufrosina iz interesa, i dobro je znala kako da dobije ono što poželi.

Sa obzirom na to kako se osećala, bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da progovori: „Učiniću sve...“

„Znam da hoćeš“, prekinula ju je. Mogla je da je pusti da govori, ali nije bilo svrhe, sve je bilo već učinjeno. „Za početak, pokaži poniznost... i skini taj purpurni plašt, ne pristaje ti više“, sipala joj je so na ranu, spontano, bez želje da je povredi. Ipak je bolelo.

Pognula je glavu i prstima opipala bolna ramena. Otkopčala je zlatne pafete, pa je zastala. Uplašila se da će je ispitivati o modricama o kojima nije htela da priča. Uzvrpoljila se. Činilo joj se da će je manje boleti ako ih krije i nikome ne govori o njima.

Eufrosina nije bila od onih koji rado gube dragoceno vreme, oči su joj bile širom otvorene u iščekivanju.

„Bog te baš nije štedeo“, ustuknu skrećući pogled sa njene modre kože.

„Nije to od Boga...“

„Znam, od zlikovca je“, Eufrosina nije marila za priču, imala je prečeg posla. Dunula je u plamen i ugasila sveću. Ne treba sve izlagati svetlu, mrak postoji sa razlogom.

***

Svetlost u prostoriji beše toliko jaka, da nije odmah uspela da razazna prisutne. Nazirala je samo siluete Anđela, a kad joj se oči navikoše na sjaj primeti da je mahom gledaju popreko, ili da izbegavaju njen pogled. Uzdahnula je.

Nije im smetala, sve do sada... gde je pogrešila?!

Evdokija je osetila njen nemir i prišla joj.

„Samo radi šta ti se kaže“, osmehnula se, ali u tom osmehu nije bilo radosti po kojoj ju je pamtila. „Obećali su da ti ništa neće faliti.“

Zastala je i još jednom osmotrila prisutne. Na balkonu je stajao Isak. Anđeo. Car.

Nije imao više od trideset godina, možda čak i koju manje. Bio je lep, ali nije bio neko koga bi zamislila sa krunom na glavi. Jedan pogled na njega bio je dovoljan da u čoveku izazove blagost. Ne, on zaista nije delovao kao neko u kome se može prepoznati opasnost. Verovatno mu je zbog toga Andronik i dozvolio da se nekažnjeno vrati u Carigrad nakon pobuna u Nikeji i Prusi, u kojima je učestvovao sa ocem i braćom.

Za razliku od devera, Eufrosina je delovala veoma spretno, spremna na sve. Osmehnula joj se izveštačenim osmehom tipičnim za one bliske ljudima na vlasti i pokazala joj rukom da im priđe.

Oklevala je. Pitala se zašto li je Anđeli sada izlažu pogledima mase, i hoće li i Isak posegnuti za njom zarad potvrde legitimiteta vlasti.

Prišavši balkonu očekivala je da će videti okupljen narod željan slavlja. Umesto toga, ugleda Andronika naopako postavljenog na magarca. Činilo joj se da gleda pravo u nju, iako je znala da ne može da je vidi. Stresla se. Svetina se okupljala sa svih strana. Pogledom je prelazila preko njihovih lica, nije mogla da proceni koliko ih ima i šta nameravaju. Iznenada nastade pometnja. Neko je bacio kamen. Andronik pokuša rukama da zakloni lice. Još jedan kamen! Videla je kako pada sa magarca i kako rulja nasrće na njega. Dok je pokušavao da ustane, shvatila je da će ga raskomadati. U trenutku kada je zatvorila oči, odvojili su mu glavu od tela.

„Više neće činiti zlodela“, reče Eufrosina i sama skrećući pogled sa tog mučnog prizora. „Više neće vaditi oči! Neće podvrgavati žene torturi! To... to što je on radio... tako nešto niko nikada nije činio u istoriji carstva.“

„Izgleda da je tvoj brak upravo okončan“, Evdokija joj uputi ohrabrujući osmeh. „Sada si slobodna.“

Udaljila se od balkona unatraške. Bleda.

Slobodna?!

Bila je mlada, ali dovoljno zrela da shvata granice slobode.

Slobodna. Prepuštena sama sebi. Ničija!

***

Ćutke se povukla u odaje koje joj dodeliše. Nije bilo potrebe da joj kažu da ih ne napušta. Palata je izgledala isto, a opet sve joj je delovalo nekako drugačije, nepoznato. Pitala se, da li se to okolina toliko promenila ili je to bila ona.

Noćima dugo nije mogla da zaspi, budila se umorna, a dane je provodila u magnovenju. Nije bila sigurna koliko ih je prošlo, kada joj Evdokija reče da se car Isak oženio Margaretom Arpad, ćerkom ugarskog kralja.

Sve gore od goreg, pomisli ogorčeno. Znala je da će još neko vreme biti pod zaštitom Anđela, a posle toga, šta joj Bog da. Više im nije bila potrebna.

Potpuno sama, ničija, ona čak i zaplaka za zlikovcem, ali to joj nimalo nije pomoglo.

Razmišljajući o sudbini, izašla je napolje na svež vazduh. Znala je da motre na nju. Nije joj smetalo, oduvek je bila izložena pogledima. Ljudi su posmatrali sve što uradi, kud god da se okrene, vrebale su nečije oči.

Nešto ju je vuklo ka manastiru Efora, pa odluči da prati stazu koja se protezala kroz obližnji šumarak. Kada je stigla, sunce je već odavno zašlo, puteljak je progutala tama, te se gazeći zemlju i sasušenu travu, našla na malom manastirskom groblju ogrnutom tišinom, koju je remetilo samo povremeno hučanje vetra.

Iznenada, nešto šušnu.

Sa jednog od grobova prhnu vrana.

Bio je dovoljan samo treptaj i ptica nestade ispuštajući plen iz kljuna.

Prišla je grobu, a žmarci joj prođoše niz kičmu. Tu je ležalo telo koje je ne tako davno pripadalo njenom mužu, ili barem ono što je od njega ostalo. Znala je da zakopan ispod debelog sloja zemlje ne može da je povredi. Ipak, osetila je bol. Mogla je da ga ignoriše nakratko, ali ne i da mu se odupre. Njegova tama pulsirala je u njoj, šireći se kroz damare. Grlo joj se steglo, boreći se za dah pade na kolena.

Tamno lišće hrastovog drveta koje se preteći navijalo nad grobom, sprečavalo je prodiranje mesečine. Uprkos tome, nešto na zemlji kraj nje, reflektovalo je svetlost. Instiktivno, ona posegnu rukom i dohvati ono što je maločas ptica zloslutnica ispustila iz kljuna. Ustuknu, shvativši da u ruci drži oko! Zgađena i užasnuta bacila ga je tamo gde ga je i našla. Skočila je želeći da što pre ode odatle, ali noge je nisu slušale.

Ponovo nešto šušnu. Okrenula se i našla oči u oči sa Vranom.

„Došao sam da vidim kako si“, reče Teodor.

Ako je i govorio istinu, bio je jedan od retkih kojeg je to zanimalo.

„Kako si znao gde sam?“, pogledala ga je sumnjičavo.

„Pretpostavio sam.“ Oči su mu bile tamne i bezizražajne.

Po njenom izgledu i ponašanju, bilo mu je jasno da je prošla kroz pakao. Iako je odeća na njoj bila raskošna, Eufrosina se potrudila da je dobro obezbedi kao što je i obećala, delovala je uplašeno i slomljeno.

„Šta to nisam uradila kako valja?“, uhvatila ga je za rame, plašeći se da bi mogao otići i ponovo je ostaviti samu sa avetima prošlosti. „Gde sam pogrešila?“

„Zar krivica mora biti nečija?“, izvio je obrve. „Najlakše je tražiti krivca, ali šta ako je sve zapisano u zvezdama?“

„Ili krvi?“, pobledela je i počela da prebira po uspomenama.

Postojalo je nešto u vezi sa onim što je videla i nije nikome ispričala. Beše to jedno od onih sećanja koja se zaborave i potisnu, tek da bi se pojavilo godinama kasnije. Gledajući unazad, sad je sve imalo smisla. U jednom momentu tokom noći, ni sama nije znala kad, probudilo ju je nešto. Munja, zvuk, slutnja... ko će znati?! Iskrala se iz kreveta. Evdokija joj je pričala da je taj deo palate uklet i da noću nije pametno tamo zalaziti, ali radoznalost je bila jača i od straha i od pameti. Kroz purpurne zastore virila je kratko, možda nekoliko minuta, ne duže, ali dovoljno da vidi to što je videla i čuje: αιμα! Braća su se svađala, shvatila je da nešto ozbiljno nije kako treba tek kada je nastupio muk. Samo tren kasnije, munja ponovo osvetli prostor i ona vide dve vrane šćućurene u prozoru.

„Zlo! Zlo i naopako“, ote joj se sa usana dok se krstila.

Zastor se pomeri.

„Ako nema nikoga da to vidi, onda zla i nema“, začu poznat glas.

„Ali ja sam videla“, progovori pokušavajući da zadrži suze.

„Ludo dete, zalud držiš te oči širom otvorene, čini ti se da gledaju, a ipak ništa ne vide. Žmuri, tako je lakše“.

Zažmurila je, varajući, vireći ispod trepavica.

Manojlovo telo ležalo je nepomično na podu, a na korak od njega stajao je monstrum tankih usana, sa bolom u očima koje su bile sitne i duboko usađene u lice. Ne, to nije bilo lice čoveka, iz njega je izviralo nekakvo zlo, a tama se širila naokolo prkoseći munjama. Gledao ju je pomno, kao da vaga hoće li živeti. Taj pogled... te oči... ta strašna spoznaja...

„Neću više da žmurim“, reče iznenada. „Sada znam – želim da živim pre nego što zauvek odem u tamu.“

„Može se živeti i u tami“, reče kratko. On je to najbolje znao.

Ćutali su. Teodor više nije progovarao, a nije ni ona.

Sudbina joj najednom nije izgledala tako strašno. Podigla je pogled prema nebu, mesec je odavno nestao, nije ni primetila kad. Nije joj smetalo, činilo joj se da je oduvek znala da pripada mraku.

„Povedi me“, reče najzad.

Pružio joj je ruku i znala je da joj tek slede najlepše godine života.

Mrak je postajao sve gušći, obavijajući se oko nje kao nekada purpurni plašt.

U svetu Anđela, obeležena znakom zveri, naći će utehu među Vranama.

***

Epilog:

Agnesa-Ana preživela je pad svog muža Andronika. Nakon što je vladajuća dinastija Komnina zamenjena dinastijom Anđela, postala je ljubavnica Teodora Vrane, za kog se kasnije i udala. Imali su jednu ćerku.

Proročanstvo krvi-αιμα pokazalo se samo delimično tačno, kao što to obično i biva sa proročanstvima.

ИЛУСТРАЦИЈА: Маја Вејић, рођена у Сплиту 10.2.1991. Дипломирала филозофију на ФФЗГ где је сад на докторским студијама филозофије. Заљубљеник у путовања, знатижељна, немирна, са сто и једним интересовањем. Аматерски се бави уметношћу, самоука у том пољу, учи кроз експерименте, покушаје, промашаје и покоји стручни савет. Машта о том да једног дана буде „прави“ илустратор, и за одрасле и за децу. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: