детаљ слике: КРК Арт дизајн

НАЈЛЕПШЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА

Ослушкивала је креће ли се неко са друге стране врата, али није чула ништа...

Зато је облио хладан зној, када је одјекнуло снажно куцање.

Лупање постаде гласније и силовитије, а страх јој натера сузе на очи. Најзад, врата се отворише.

Није погледом тражила ни божји знак ни анђеле, гледала је само где би могла да се сакрије. Анђео је пронашао њу; стајала је шћућурена у углу. Могла је да му отме мач и да га убије, или бар да покуша, али није урадила ништа од тога, само је немо зурила...

Кроз отворена врата допреше звуци звецкања ланаца, а са њима и Андроникове клетве. Стресла се и затворила очи.

Дошао је као заштитник и почео да убија.

Када се чинило да нема више никога ко би му се супротставио, бог посла Анђеле.

Није знала како се то тачно догодило.

Годинама се молила тражећи чудо, а он је ћутао. Ћутао је и ономад када је у Цариграду завладала паника због вести о паду Солуна у руке Нормана. Андроник је у то време боравио са љубавницом и најближим сарадницима у летњиковцу на азијској обали Босфора. Од како му је један од многобројних доконих астролога поручио да залуд чува синове, јер ће га наследити човек са словима ис у имену, састављао је оне бесконачне спискове за ликвидације.

Иако је свима било јасно да права опасност прети са Кипра, од његовог рођака Исака, егзекутор Стефан Хаџиохристофорит, зачувши њену молитву, сетио се једног другог Исака: Анђела.

Да ли је стварно у њему видео потенцијалну опасност, или је само био жељан крви, никада није сазнала, тек, када је завршила молитву, чула је од неког евнуха да је пошао да га приведе.

Причало се после да га је Анђео убио једним потезом мача. Да није хтео, да га је водила божја рука, те да је ужаснут оним што је учинио, потражио уточиште у цркви Пресвете Мудрости, у којој је провео ноћ окружен анђелима и све бројнијом масом незадовољних становника града.

У зору ју је пробудила бука. Народ је урлао против Андроника. У мученом Исаку видели су спас.

Док је Андроник стигао у град, побуна се већ отргла контроли. Патријарх је, мада нерадо, у име бога предао државу Анђелу и крунисао га за цара.

Како ни гарда више није могла да му помогне, Андроник се обратио светини са балкона царске палате нудећи абдикацију у корист сина Манојла. Отерали су га погрдним речима, па је прерушен, на галији, побегао из Цариграда. Наравно, повео је и њу, као залог сигурности, и љубавницу као залог среће.

Пошто је приспео у тврђаву на битинијској обали Црног мора, где је требло да се укрца на брод за Крим, срећа га је напустила. Због олује која се спустила остао је у луци Челе све до доласка Анђела.

Свестан да ће га вратити у престоницу брже но што је из ње побегао, псовао је и клео... а његове речи носио је ветар.

***

Пурпурни плашт увијао се око њеног тела као да је жив, док је она беживотно стајала на прамцу пуштајући да јој ветар мрси косу. Није се држла за дрвену ограду, прижељкујући да је уграбе таласи и одведу у неслућене мрачне дубине у којима влада вечни мир.

Андроник је у оковима одвучен у потпалубље, а њу пустише да се слободно креће по броду знајући да нема куд.

Погледом је пратила јато црних птица које су кидале облаке када јој је пришао Теодор. Није морала да се окрене како би знала да је он, корак га је одао.

„И Вране су пришле Анђелима?“, упита не скрећући поглед.

Слегнуо је раменима.

Никада није био речит. Испрва ју је нервирало то што мора да му извлачи речи из уста, али временом се навикла схвативши да је његово ћутање драгоценије од речи многих других.

„И шта сад?“, најзад га погледа.

Могла се заклети да је у црним очима дубоким као амбис видела извињење које, наравно, није изговорио.

Поново се окренула ка птицама.

Није имала шта да му замери. Она није могла да бира, он јесте. Урадио је оно за шта сама није имала снаге.

Бирајући страну, изабрао је живот.

Остатак путовања провели су у тишини.

У Цариград су стигли око поноћи. Била је напета, страхујући од онога што је чека, иако се трудила да не покаже немир. За свега неколико дана, колико је провела у изгнанству, град се променио. Куле палате у Влахерни никада раније нису су јој изгледале тако злокобно. Знала је да стрме степенице којима су их повели Анђели, не воде до неба.

Док су други са муком савладавали Андроников бес, Теодор њу ухвати за руку. Врата до којих ју је довео, била су искривљена и једва је успео да их отвори. Унутра је било мрачно као у гробу.

Није знала одакле јој снага, али закорачила је у таму.

„Буди паметна“, рече јој, покушавајући дланом да заштити нос од устајалог ваздуха и прашине „и можда ћеш поживети.“

Трепнула је брзо да отера сузе, изласка одатле нема, знала је. Знали су то обоје.

Уосталом, након толико времена проведеног у браку са Андроником, више није правила разлику између живота и смрти. Шта беше казна, а шта спас?!

***

Ноћ је била тиха, ветар је одавно замро. Ослушкивала је по навици. Не, звери се нису дозивале, ћутале су скривене, пазећи да се каквим звуком не открију... а време је пролазило. Вукло се по зидовима мемљиве куле...

Она по ко зна који пут, зажали што је уопште дошла у царство.

Монпеље у ком се укрцала на брод пре шест година, сада јој се чинио тако далеко. Тако недостижно, као врата раја. Сећала се да је тада читав свет брујао о томе како је краљ Луј своју ћерку обећао Манојловом сину Алексију.

Наравно, њу ништа нису питали.

Зашто би? То јој беше дужност.

Стигла је у византијску престоницу на Ускрс, а већ крајем лета организована је велика свечаност у њену част, на којој јој доделише седамнаест племкиња спремних да се боре за њену наклоност. Боже, како су биле досадне! Морала је да се скрива од њих како би могла да другује са Евдокијом, девојчицом анђеоске лепоте, која беше нешто млађа од ње, али увек спремна да је прати у несташлуцима.

Иако су били премлади за брак, Манојло није желео да се чека. Свечана церемонија венчања обављена је одмах почетком следеће године у раскошној цариградској палати.

Кикотала се, док су им сви одреда честитали, говорећи како им следе најлепше године живота. Кикотала се и четири месеца касније, када се после бројних авантура у Цариград вратио Манојлов давно одметнути брат од стрица – Андроник. Ујахао је у град у ланцима. Стигавши пред Манојла, пао је ничице показујући крваве ране на зглобовима. Сматрајући да окови нису за људе, измолила је да му се скину, како би могао достојанствено да прихвати место на двору које му припада.

Касније је сазнала да је и он васпитаван на двору свог деде, чувеног цара Алексија, заједно са Манојлом, док још нико није ни слутио да ће игром судбине овај понети круну. Причало се да их је одувек повезивала братска љубав, али да их је раздвајало ривалство. Да су исти, као златни дукати, а опет различити, као лице и наличје.

Андроник се није дуго задржао у граду, чим је положио заклетву верности круни, Манојло га је именовао за намесника Понта. Пре но што је пошао на обалу Црног Мора, даровао јој је скупоцену огрлицу поменувши као и многи пре њега, оне најлепше године живота.

Да ли због боје његовог гласа, начина на који је то рекао или због погледа, тек, тог пута се није кикотала, а оно што је уследило желела је да што пре покрије прашина заборава.

Упркос превиђањима дворских астролога, цар Манојло Комнин преминуо је на изненађење свих, једне олујне ноћи крајем септембра. Наследио га је, наравно, њен муж, Алексије.

Није истина да су они били незаинтересовани за владарске дужности, радо су облачили церемонијална одела и присуствовали забавама, али су им уместо дугих и досадних аудијенција игре биле драже. Када се чинило да ће због младости да изгубе власт око које су се отимале две Марије, Алексијева полусестра Марија Порфирогенита и мајка Марија Антиохијска која је потпала под утицај љубавника протосеваста Алексија, Андроник се сетио дате заклетве. Сакупио је војску најамника и кренуо на Цариград. Пошто су Анђели стали на његову страну, исто је убрзо учинила и флота. Протосеваста Алексија ухапсила је лична гарда и предала Андронику. Послат је у манастир, без очију, наравно. Тих дана Евдокија јој је причала и о некаквом погрому Латина, о пљачкању, убијању и сакаћењу, а временом почеше да колају и оне страшне приче о вађењу очију, од којих је њу обузимала језа.

Када је Андроник стигао у палату, како би им као нови регент указао почасти, Алексијеву мајку није ни погледао, док је њу посматрао помно, као паук лептира. Питала се, да ли је ономад плакао на Манојловом гробу због свега што се десило, или се сузама искупљивао за оно што ће тек да учини? Осећај нелагоде пратио ју је дуго, напустио ју је тек када је видела како на раменима носи њеног мужа, од цркве Свете Премудрости, до царске палате. Било је то на Духове, после оне раскошне церемоније приликом које је Алексије по други пут примио царску круну, овога пута из његове руке.

Чинило јој се да се облаци разилазе и да им заиста следе најлепше године.

Бог је био милостив, отклањао је једну по једну опасност. Марија Порфирогенита и њен досадни муж, умрли су у кратком временском размаку. Причало се да су подлегли некаквом отрову, било је и оних који су шапутали да су им очи буквално испале, али она, наравно, није веровала у све што чује. Затим је на ред дошла и Марија Антиохијска. Иако је на Андроников захтев боравила у манастиру св. Диомеда као монахиња Ксена, није престајала да изазива немире. Када су у јавност изнета писма која је слала угарском двору, бачена је у тамницу и убрзо потом задављена.

Изненадило ју је то што су се многи побунили против њеног уклањања, иако је смртну пресуду потписао сам цар Алексије. Није јој било жао када је чула да су похапшени и кажњени ослепљивањем, више је жалила што је Андроник Анђео побегао са својих шест синова и што је одвео њену миљеницу Евдокију.

Како молитвама није успела да одагна бол који јој је притискао душу, затворила је очи и легла у кревет уверена да ће убрзо умрети од туге. Током посете палати, Патријарх Теодосије није ни покушао да је утеши, рекао је само како слути да се, за разлику од ње која сигурно неће скоро, млади цар Алексије већ може сматрати покојним.

Није прошло дуго, а Теодосије се добровољно повукао у манастир, како би на његово место дошао Андронику лојални Василије Каматер чије су речи биле благе, а молитве делотворније... Захваљујући њима, устала је из кревета, а не зато што није могла да поднесе досаду, како су шапутали злобници.

Она није сумњала у Андроникове добре намере, ни онда када су за време побуна у Никеји и Пруси грађани Цариграда узвикивали „Живели велики цареви, Алексије и Андроник!“ Иако су његове присталице заузеле царску палату у Влахерни и приморале Алексија да га прихвати за савладара, чула га је како се куне да је власт прихватио само како би помогао Манојловом сину.

Алексије је међутим, забринут што је у свечаној акламацији његово име било на другом месту, затражио од стрица да му објасни како је дошло до те забуне!?

Уместо одговора, добио је шамар.

Видела је да се затетурао и затворила очи да не гледа како се руши. Повреде нису биле тешке, ни опасне по живот... Ипак, неколико дана касније, био је мртав.

Жмурила је док јој је евнух говорио да су Андроникови људи од ње начинили младу удовицу, да су јој мужа осудили на смрт, сматрајући да је царству довољан један владар.

Причало се да је задављен тетивом лука. Причало се да је зликовац шутирао његово беживотно тело. Причало се да је леш бачен у Босфор... али очи нико није помињао.

***

Уморна од чекања да сазна каква јој је даља судбина, села је на под и наслонила се леђима о зид. Помислила је на изгнанство и намрштила се. Не, она неће писати Писма са Понта!

Кула није имала прозоре, кроз мале отворе на зиду иза ње светлост једва да је успевала да се пробије, али звук није познавао препреке, гласови су увек проналазили начин да стигну до ње. Знала је да Андроник пролази кроз тешка понижења и мучење. Ослушкивала је док најзад све не утихну, а мрак около постаде још дубљи и црњи.

Увијена у пурпурни плашт, склупчана у углу, није давала гласа од себе.

Минуше тако два дана, а у праскозорје трећег, зачувши шкрипање резе, она скочи са земље. Није била сигурна шта је чека. Живот или смрт? Уосталом, било јој је свеједно. Агнеса је одавно умрла, убили су је великим амбицијама, а за Ану је више није било брига.

Ипак, није хтела да је виде на коленима.

Препознала би Еуфросину чак и кроз вео густе таме која се свила у одаји, одбијајући да оде, упркос свећи коју је држала. За разлику од Евдокије која је била попут анђела, њена мајка беше као грчка богиња. Савршена! Али оно по чему се лако разликовала од других, није био изглед, већ опојан мирис који се ширио око ње. Не испуштајући свећу из руке, гледала ју је као предмет – процењујући, вреди ли. Није јој било страшно што тако зури у њу без речи, страшније јој беше то, што ни сама није знала своју вредност. Заиста, колико вреди оштећена роба, бивша царица, без игде икога?!

Након Алексијеве смрти, мислила је да ће је вратити брату, јер јој отац одавно беше мртав, али се преварила. Андроник је одлучио да легитимитет своје власти потврди браком са њом.

За разлику од млађаног Алексија, он заиста јесте изгледао као прави цар достојан круне, али није могла да га замисли као мужа. Иако је важио за привлачну и шармантну особу упркос годинама, био је матор!

Лагали су је да има и горих.

Причали су како има репутацију доброг љубавника и да уме са женама. Помињали су децу и бившу супругу чијег имена није могао да се сети нико, као и многобројне љубавнице. Оно што нису ни споменули биле су честе и дуге везе које је имао са женама из своје фамилије. Тек касније је сазнала од евнуха за Евдокију и Теодору Комнину, као и за аферу коју је имао са Филипом Антиохијском, која беше рођена сестра Манојлове жене Марије.

„Све ће бити у реду“, шапутала је себи у браду док су је одводили у његове одаје, „остаћеш царица, зато си овде“.

Пришао јој је толико близу да је могла да осети његов дах на свом врату. Устукнула је пред тим мирисом, мирисом смрти.

„Истрпи“, зажмурила је, „није страшно“, понављала је у себи, иако је било.

Прсти су му били хладни, а стисак беше све јачи и јачи. Када је отворила очи није видела ништа сем мрака који се ширио око њега. Та тама која га је окруживала, најзад поче да продире у њу. Плакала је. Молила је да престане. Изненада стисак попусти. Иако је одвојио своје тело од ње, није имала снаге да се помери. Однели су је из његових одаја на рукама.

Када је дошла себи, говорили су јој да је млада, да ће се опоравити. Да ће бол проћи. Међутим, бол није прошао.

Тама се свила у њој.

Говорили су јој и да се моли, али ништа ни боље ни горе није јој било ни од молитве.

„Боже, како ћу?“ питала се изнова и изнова, иако је одговор и сама знала – онако како се мора.

***

Андроник је био преко педесет година старији од ње. Многи су склапање таквог брака сматрали злочином. Еуфросина је била међу њима.

„Народ те воли“, рече најзад. „Сви воле мученице. Мислим да ћу моћи да ти обезбедим сигурност.“

Ако је неко могао да јој помогне, била је то Еуфросина. Она беше удата за Исаковог старијег брата Алексија, те се могло рећи да добро познаје нарав Анђела. Отац им је био син Манојлове тетке Теодоре, најмлађе ћерке цара Алексија. Иако нису спадали међу најбогатије породице царства, ни у чему нису оскудевали. Теодора се удала из љубави, Еуфросина из интереса, и добро је знала како да добије оно што пожели.

Са обзиром на то како се осећала, било јој је потребно неколико тренутака да проговори: „Учинићу све...“

„Знам да хоћеш“, прекинула ју је. Могла је да је пусти да говори, али није било сврхе, све је било већ учињено. „За почетак, покажи понизност... и скини тај пурпурни плашт, не пристаје ти више“, сипала јој је со на рану, спонтано, без жеље да је повреди. Ипак је болело.

Погнула је главу и прстима опипала болна рамена. Откопчала је златне пафете, па је застала. Уплашила се да ће је испитивати о модрицама о којима није хтела да прича. Узврпољила се. Чинило јој се да ће је мање болети ако их крије и никоме не говори о њима.

Еуфросина није била од оних који радо губе драгоцено време, очи су јој биле широм отворене у ишчекивању.

„Бог те баш није штедео“, устукну скрећући поглед са њене модре коже.

„Није то од Бога...“

„Знам, од зликовца је“, Еуфросина није марила за причу, имала је пречег посла. Дунула је у пламен и угасила свећу. Не треба све излагати светлу, мрак постоји са разлогом.

***

Светлост у просторији беше толико јака, да није одмах успела да разазна присутне. Назирала је само силуете Анђела, а кад јој се очи навикоше на сјај примети да је махом гледају попреко, или да избегавају њен поглед. Уздахнула је.

Није им сметала, све до сада... где је погрешила?!

Евдокија је осетила њен немир и пришла јој.

„Само ради шта ти се каже“, осмехнула се, али у том осмеху није било радости по којој ју је памтила. „Обећали су да ти ништа неће фалити.“

Застала је и још једном осмотрила присутне. На балкону је стајао Исак. Анђео. Цар.

Није имао више од тридесет година, можда чак и коју мање. Био је леп, али није био неко кога би замислила са круном на глави. Један поглед на њега био је довољан да у човеку изазове благост. Не, он заиста није деловао као неко у коме се може препознати опасност. Вероватно му је због тога Андроник и дозволио да се некажњено врати у Цариград након побуна у Никеји и Пруси, у којима је учествовао са оцем и браћом.

За разлику од девера, Еуфросина је деловала веома спретно, спремна на све. Осмехнула јој се извештаченим осмехом типичним за оне блиске људима на власти и показала јој руком да им приђе.

Оклевала је. Питала се зашто ли је Анђели сада излажу погледима масе, и хоће ли и Исак посегнути за њом зарад потврде легитимитета власти.

Пришавши балкону очекивала је да ће видети окупљен народ жељан славља. Уместо тога, угледа Андроника наопако постављеног на магарца. Чинило јој се да гледа право у њу, иако је знала да не може да је види. Стресла се. Светина се окупљала са свих страна. Погледом је прелазила преко њихових лица, није могла да процени колико их има и шта намеравају. Изненада настаде пометња. Неко је бацио камен. Андроник покуша рукама да заклони лице. Још један камен! Видела је како пада са магарца и како руља насрће на њега. Док је покушавао да устане, схватила је да ће га раскомадати. У тренутку када је затворила очи, одвојили су му главу од тела.

„Више неће чинити злодела“, рече Еуфросина и сама скрећући поглед са тог мучног призора. „Више неће вадити очи! Неће подвргавати жене тортури! То... то што је он радио... тако нешто нико никада није чинио у историји царства.“

„Изгледа да је твој брак управо окончан“, Евдокија јој упути охрабрујући осмех. „Сада си слободна.“

Удаљила се од балкона унатрашке. Бледа.

Слободна?!

Била је млада, али довољно зрела да схвата границе слободе.

Слободна. Препуштена сама себи. Ничија!

***

Ћутке се повукла у одаје које јој доделише. Није било потребе да јој кажу да их не напушта. Палата је изгледала исто, а опет све јој је деловало некако другачије, непознато. Питала се, да ли се то околина толико променила или је то била она.

Ноћима дуго није могла да заспи, будила се уморна, а дане је проводила у магновењу. Није била сигурна колико их је прошло, када јој Евдокија рече да се цар Исак оженио Маргаретом Арпад, ћерком угарског краља.

Све горе од горег, помисли огорчено. Знала је да ће још неко време бити под заштитом Анђела, а после тога, шта јој Бог да. Више им није била потребна.

Потпуно сама, ничија, она чак и заплака за зликовцем, али то јој нимало није помогло.

Размишљајући о судбини, изашла је напоље на свеж ваздух. Знала је да мотре на њу. Није јој сметало, одувек је била изложена погледима. Људи су посматрали све што уради, куд год да се окрене, вребале су нечије очи.

Нешто ју је вукло ка манастиру Ефора, па одлучи да прати стазу која се протезала кроз оближњи шумарак. Када је стигла, сунце је већ одавно зашло, путељак је прогутала тама, те се газећи земљу и сасушену траву, нашла на малом манастирском гробљу огрнутом тишином, коју је реметило само повремено хучање ветра.

Изненада, нешто шушну.

Са једног од гробова прхну врана.

Био је довољан само трептај и птица нестаде испуштајући плен из кљуна.

Пришла је гробу, а жмарци јој прођоше низ кичму. Ту је лежало тело које је не тако давно припадало њеном мужу, или барем оно што је од њега остало. Знала је да закопан испод дебелог слоја земље не може да је повреди. Ипак, осетила је бол. Могла је да га игнорише накратко, али не и да му се одупре. Његова тама пулсирала је у њој, ширећи се кроз дамаре. Грло јој се стегло, борећи се за дах паде на колена.

Тамно лишће храстовог дрвета које се претећи навијало над гробом, спречавало је продирање месечине. Упркос томе, нешто на земљи крај ње, рефлектовало је светлост. Инстиктивно, она посегну руком и дохвати оно што је малочас птица злослутница испустила из кљуна. Устукну, схвативши да у руци држи око! Згађена и ужаснута бацила га је тамо где га је и нашла. Скочила је желећи да што пре оде одатле, али ноге је нису слушале.

Поново нешто шушну. Окренула се и нашла очи у очи са Враном.

„Дошао сам да видим како си“, рече Теодор.

Ако је и говорио истину, био је један од ретких којег је то занимало.

„Како си знао где сам?“, погледала га је сумњичаво.

„Претпоставио сам.“ Очи су му биле тамне и безизражајне.

По њеном изгледу и понашању, било му је јасно да је прошла кроз пакао. Иако је одећа на њој била раскошна, Еуфросина се потрудила да је добро обезбеди као што је и обећала, деловала је уплашено и сломљено.

„Шта то нисам урадила како ваља?“, ухватила га је за раме, плашећи се да би могао отићи и поново је оставити саму са аветима прошлости. „Где сам погрешила?“

„Зар кривица мора бити нечија?“, извио је обрве. „Најлакше је тражити кривца, али шта ако је све записано у звездама?“

„Или крви?“, побледела је и почела да пребира по успоменама.

Постојало је нешто у вези са оним што је видела и није никоме испричала. Беше то једно од оних сећања која се забораве и потисну, тек да би се појавило годинама касније. Гледајући уназад, сад је све имало смисла. У једном моменту током ноћи, ни сама није знала кад, пробудило ју је нешто. Муња, звук, слутња... ко ће знати?! Искрала се из кревета. Евдокија јој је причала да је тај део палате уклет и да ноћу није паметно тамо залазити, али радозналост је била јача и од страха и од памети. Кроз пурпурне засторе вирила је кратко, можда неколико минута, не дуже, али довољно да види то што је видела и чује: αιμα! Браћа су се свађала, схватила је да нешто озбиљно није како треба тек када је наступио мук. Само трен касније, муња поново осветли простор и она виде две вране шћућурене у прозору.

„Зло! Зло и наопако“, оте јој се са усана док се крстила.

Застор се помери.

„Ако нема никога да то види, онда зла и нема“, зачу познат глас.

„Али ја сам видела“, проговори покушавајући да задржи сузе.

„Лудо дете, залуд држиш те очи широм отворене, чини ти се да гледају, а ипак ништа не виде. Жмури, тако је лакше“.

Зажмурила је, варајући, вирећи испод трепавица.

Манојлово тело лежало је непомично на поду, а на корак од њега стајао је монструм танких усана, са болом у очима које су биле ситне и дубоко усађене у лице. Не, то није било лице човека, из њега је извирало некакво зло, а тама се ширила наоколо пркосећи муњама. Гледао ју је помно, као да вага хоће ли живети. Тај поглед... те очи... та страшна спознаја...

„Нећу више да жмурим“, рече изненада. „Сада знам – желим да живим пре него што заувек одем у таму.“

„Може се живети и у тами“, рече кратко. Он је то најбоље знао.

Ћутали су. Теодор више није проговарао, а није ни она.

Судбина јој наједном није изгледала тако страшно. Подигла је поглед према небу, месец је одавно нестао, није ни приметила кад. Није јој сметало, чинило јој се да је одувек знала да припада мраку.

„Поведи ме“, рече најзад.

Пружио јој је руку и знала је да јој тек следе најлепше године живота.

Мрак је постајао све гушћи, обавијајући се око ње као некада пурпурни плашт.

У свету Анђела, обележена знаком звери, наћи ће утеху међу Вранама.

***

Епилог:

Агнеса-Ана преживела је пад свог мужа Андроника. Након што је владајућа династија Комнина замењена династијом Анђела, постала је љубавница Теодора Вране, за ког се касније и удала. Имали су једну ћерку.

Пророчанство крви-αιμα показало се само делимично тачно, као што то обично и бива са пророчанствима.

ИЛУСТРАЦИЈА: Маја Вејић, рођена у Сплиту 10.2.1991. Дипломирала филозофију на ФФЗГ где је сад на докторским студијама филозофије. Заљубљеник у путовања, знатижељна, немирна, са сто и једним интересовањем. Аматерски се бави уметношћу, самоука у том пољу, учи кроз експерименте, покушаје, промашаје и покоји стручни савет. Машта о том да једног дана буде „прави“ илустратор, и за одрасле и за децу. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: