detalj slike: KRK Art dizajn

Prema drvoredima 

razgovor sa Acom Vidićem, pesnikom i urednikom

Kada se govori o negdašnjim vremenima, neretko se ističe uticaj književne kritike i posvećenost kulturnih poslenika za dobrobit celokupne umetničke scene i otkrivanje novih talenata. Istina, prve radove mladi književnici objavljivali su uz dosta muke, ali nadarenost nije ostala neprimećena. Danas je situacija drugačija. Lakše i brže se štampaju knjige, socijalne mreže su otvoren i besplatan medij za reklamiranje, ali kvalitet je često upitan. Književna radionica ''Kordun'' podržava mlade i znajući koliko oni čitaju naš portal, želeli smo da ih upoznamo za nekim od značajnih autora, njihovim počecima, inspiraciji... Jedan od njih je pesnik i urednik Aca Vidić.

Vidić se javio u književnosti osamdesetih godina i ubrzo je osnovao i uređivao časopis ''Neviđeno'', a potom i književne novine ''Brankovina'' na čijem je čelu i danas. Objavio je zbirke poezije ''Rođenje'', ''Vreme senke Hu Ci'', ''Mythologiques'', ''Mucavi zvizduci'', ''Pesničko bratstvo'' sa Blagojem Rankovićem i Brankom Jezdićem. Trenutno aktuelna knjiga ''Jahao sam prema drvoredima'', izbor je iz njegove poezije pisane u periodu između 1981. i 2021. godine. Kao vrsni poznavalac poezije dobar deo svog profesionalnog angažmana posvetio je promovisanju mladih pesnika i pesnikinja i razvoju umetničke scene Valjeva, ali i Srbije.

Аца Видић, песник и уредник

Književna radionica Kordun - Branka Selaković. Beograd, 19.08.2022.

Zarad naših mlađih čitalaca želela bih da se vratimo nekoliko decenija u pro­šlost. Možete li da opišete književnu scenu kada ste Vi počinjali i sa čime ste se kao mlad pesnik suočavali?

Književna scena sedamdesetih i osamdesetih je kao i sada bila razuđena, ali je u to vre­me bila daleko veća etička i estetska prisutnost talenta, znanja, svesti, kao i puno strožija sagledavanja kada su u pitanju umetnička dela. Svakako da je u to vreme bilo da­leko teže objavljivati nego sada, ali su postojale jasnije definicije i precizniji estetski instrumentariji šta je umetnost a šta ne. Danas je ta razmeđa toliko ra­zvu­čena u širolikost do te mere da se pitamo da li i postoji. Umetnost je još više suo­če­na sa tržišnom ekonomijom, i posmatra se u narodu kao roba a ne kao stvaralaštvo i uzvišeni čin, ili neprocenjivo nacionalno kulturno dobro.

I tada sam se suočavao sa mnogim preprekama, pre svega sa velikim brojem loših ljudi i mnogih nestvaralaca samoupetljanim u poslovima od kulturološkog i sociološkog značaja, potom sa usamljenošću u opštoj misiji stvaranja kulturnih akcija, afirma­ci­ji mladih, kao i drugih stvaralaca, pomaganju nezasluženo zapostavljenih i margina­li­­zo­va­nih stvaralaca koji su pokazivali izrazitiji talenat pre svega prema književ­noj umetnosti, kreiranju i profilisanju kulturne i književne scene, prvo u Valjevu, a preko toga i uticajima na ukupniju književnu scenu Srbije.

Ukratko, neprestane aktivnosti na planu misije da se ukupan svet učini boljim u meri ko­liko spoljne okolnosti dozvoljavaju i unutrašnje snage uspevaju da pomere do tada uspostavljene granice kvalitativnih sloboda umetnika i čoveka kao činilaca šire društvene zajednice.

Osamdesetih godina ste osnovali i uređivali časopis „Neviđeno“, a potom i novine „Brankovina“. Svedoci smo da danas postoji veliki broj štampanih časopisa, ali i elektronskih, međutim šta mislite o njihovom kvalitetu, ali i značaju za celokupnu književnu scenu?

Istina je, osamdesetih sam osnovao „Neviđeno“, časopis za nadrealizam, filozofiju i društvena pitanja. Neprestano sam težio stvaranju novih prilika za afirmaciju knji­ževnosti, upijao nova saznanja i delio sa okruženjem, pomagao mnogim mladim piscima i drugima, pri tom zapostavljajući sopstveno stvaralaštvo. Nekako kako je to činio i Ezra Paund, čak i u periodu kada uopšte nisam znao za velikog pesnika i oca moderne evropske književnosti. I zahvaljujući radosti koju sam dobijao čineći pomoć drugima, preživljavao teške lične trenutke, ali i sve tegobe kroz koje je prolazio moj narod kao i mnogi moji prijatelji bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost.

Početkom dvehiljaditih, zajedno sa Ljiljanom Miljanić i Zoricom Kljajić osnovali smo časopis „Sivi čvorak“, časopis za istočnjačku umetnost i filo­zof­sku misao, (ina­če Sivi čvorak je nadimak velikog haiku pesnika Isse Koba­ja­ši­ja, koji je dobio za života zbog njegove skrušene skromnosti i siromašnog iz­gleda. Inače, Issa se sma­tra za najhumanijeg pesnika svetske književnosti.), a potom 28. januara 1998. go­di­ne i „Brankovinu“, časopis za književnost, umetnost i društvena pitanja, a povodom 100–go­di­šnji­ce Desankinog rođenja. Termin Brankovina u ovom kontekstu nije naziv za to­po­nim već ima poetičko značenje, a ono je Pesnikov zavičaj!

Književni časopisi koji se objavljuju u novije vreme su potreba i motor novijeg profila nacionalne književne scene. Ne samo što su potrebni njenom definisanju već su i još jedna mogućnost širokog svetla mnogih književnih stvaralaca, posebno mla­đih, ali šire mogućnosti omogućavaju i značajno veći broj pojava zloupotreba, hipo­kr­izije, nepotizma, epigonstva i plagijata, lobiranja za društveni prestiž i status, za književne nagrade, materijalnom i društvenom moći na književnoj sceni, umesto da jedino merilo bude kvalitet umetničkog, u ovom slučaju književnog dela, sa skoro ika­k­vom mogućnošću dokazivanja da je tako, čak i kad ste direktno suočeni kao svedok tak­vih pojava, a bio sam svedok toga i tih.

S druge strane, pojedine ustanove kulture, udruženja i slične pravne tvorevine, ok­re­nu­le su u naopako cilj svog postojanja, značaj i svoje aktivnosti, i usmerile su svoj opstanak na sopstvene članove koje svojom članarinom i sličnim davanjima treba da bu­du servis matičnim udruženjima umesto obrnuto, tako što bi ista udruženja vra­ti­la se svom specifikumu kao razlogu postojanja, i ona ponovo počela da budu servis i pravni zaštitnik stvaralaštva, socijalnog statusa i stanja sopstvenih članova.

Status umetnika u postojećoj društvenoj zajednici je nikad gori, a posebno se to od­no­si na pesnike, pisce i sl. kulturne delatnike. O njihovoj egzistenciji ne brine ni­je­dno matično udruženje, a kamo li neposredna okolina, država, društvo... Uslovi za nji­­hovo neometano stvaranje su nikakvi, ili su gurnuti da se suočavaju sa raznim kom­pro­­mi­sima, ucenama i ultimatumima, „služenju“ volji i nahođenjima izvesnih pri­­mi­tiv­­nih i politikantskih gospodara. Pesnika niko ne štiti, niti ko o njemu brine, ali su spremni da mu sude!

Kvalitet štampanih i elektronskih časopisa je promenljiv, ali želim reći da su neki od njih estetski na prilično visokom nivou. Ono što smatram potrebnim da se izmeni je koncept pojednih časopisa koji treba osvežiti, redefinisati, uvessti nove te, upotpuniti i drugim umetničkim sardžajima, pristupom po­boljšati njihov kon­cept i učiniti ih manje dosadnim, a više sadržajnijim, gra­fi­čki bolje oblikovanim i u skladu sa duhom vremena.

Da li mislite da hiperprodukcija može da naškodi književnosti?

Hiperprodukcija itekako škodi umetnosti uopšte, jer se tako uopštavaju procene i usložnjava „rasprava“ o tome šta je umetnost a šta ne, u jednom slabo obrazovanom na­rodu kao što je naš narod, nažalost. Mali je broj kvalitetnijih i beskom­pro­mis­nih urednika u književnoj umetnosti, a urednici su osamdesetih bili značajan činilac kva­li­teta tadašnje književne scene. Danas urednici trguju sa urednicima, sa auto­ri­ma i sl. a sve zarad ličnog materijalnog dobra i podizanja na lestvici društvenog sta­tu­sa. Pesnici-trgovci i urednici-trgovci vladaju značajnim delom današnje knjiže­vne scene, a često su u pitanju izraziti netalenti, i za jedno, i za drugo, osim za sklapanje takvih „poslova“. S druge strane, a zahvaljujući društvenim mrežama, mnogi pesnici i pisci su dobili novu mogućnost objavljivanja. No, ne vidim da je književna umetnost puno time dobila na kvalitetu, a mnogi „pisci“ su dobili prilike da po­ne­što preuzmu od onih drugih, i tako...

Mnogi „pisci“ su tako dobili dodatnu priliku za svoje samoreklamerstvo u kome je ime autora važnije od njegovog dela, u kome se na promocijama promovišu oni a nji­ho­ve knjige su samo podsredstvo, jer lično ime je cilj a sve ostalo put do tog cilja... Žalosna je takva „umetnost“ ...

Kakvo je Vaše mišljenje o aktuelnoj pesničkoj sceni?

Nikada se u Srbiji poezija nije više pisala a manje čitala. Apsurd zaslužan jednog beketovskog „sindroma“ kao zaključka u kome odgovora nema ili su pitanja isto­vre­me­no i od­go­vo­ri. Takav momenat u našoj pesničkoj tradiciji doseže do nemosti i sur­vava se u besmisao. Na sreću postoje i dalje izvanredni pesnici koji vraćaju nadu u poe­ziju, ali i dobri ljudi koji vraćaju nadu u ljudsko, u čoveka kao istinsko stva­ra­la­čko biće koje podrazumeva sopstvenu žrtvu radi drugoga, radi uzvišenosti u umet­no­sti, radi sopstvenih ideala koji takvi ljudi kao duhovni dijamant upr­kos svemu nose u sebi. Tako da to saznanje povodom nacionalne pesničke scene go­vo­ri nam da nije sve izgubljeno, da o svemu tome ipak ne odlučuje tupost na­rod­nog vulgarnopolitičkog, već istinska pesnička snaga „što kroz listak zelen fitilj tera“, kako reče Dilen Tomas.

Čini se da u samo nekoliko reči pesme progovarate o čitavoj bolii teretu sveta. To je retkost i veština koja se posebno oslikava u meni dragoj pesmi „Anatomija jed­nog samoubistva“.

Kad dublje razmislim, čini se da je tako... U meni su se nasložile boli, suze, srdžba – moji sedimenti, potreba za opštom pravednošću sveta (koja ne stiže), u tom nekakom ludilu stvaralačkom, u toj stvaralačkoj fuziji isijava u stih, u energiju stiha i van mo­je svesti, pravo iz nutrine, pravo iz srca, onako silovito kako i osećam, u blagim strujama izrugivanja! I to nekako bude moja „osveta“ svetu za, i opštu i ličnu patnju.

Kroz stih nesvesno metaforizujem osećanja sopstvenim stilom „promišljanja“, slično nadrealističkom postupku kod ispisivanja automatskog teksta, samo što sam ipak men­talno prisutniji. Iracionalno jeste, jer nema nikakav svetovni interes, ali je po­ruka na kraju sasvim smislena, bilo da je u pesničkoj slici ili metafori, ili obe henotično, tako data.

„Jahao sam prema drvoredima“ je izbor iz poezije koji je nedavno objavljen, gde su sakupljene pesme od 1981. do 2021. Tu se vidi snažna linija Vaše poetike, međutim mene interesuje kakav je Vaš utisak?

Izbor pesama je takav da pokazuje izvesnu poetsku retrospektivu kroz koju se daje uočiti kako se od neobaveznog pisanja stasava u ozbiljnog pesnika, kako pesnik raste, sazreva, omudruje ... Nije prisutan cilj da tu budu najbolje pesme, to je tako truli stereotip, već one pesme koje uzlaznom linijom međusobno se pove­zu­ju u jednu iracionalnu misaonu celinu, „u jednu praznu tačku u sredini“, celinu sa snažnom po­ru­kom na kraju knjige, kao što je i potreba tog pesnika da svaku od tih celina završi snaž­nom porukom, metafizično, slikovito, rečito, „pesmeno“... a ta „prazna tačka“ je bu­đenje, osetljivost i pronalaženje sebe u tim stihovima kod samog čitaoca, jer či­ta­lac treba da bude u pesmi kao aktivni učesnik a ne kao pasivni posmatrač.

Tu je sažeto 40 godina mog stvaranja od naj­starije objavljene pesme u prvoj knjizi Rođenje (pesme napisane 1981.), do poslednje objavljene u tekućoj pe­sni­čkoj periodici (2021). Teških četr­de­set godina, i za život, i za poeziju, a koji se ne daju izreći sažeto osim u pesništvu...

Ako bih nešto izrekao o samom čitaocu kao društvenoj jedinki, onda bih kazao da čitalac osim gladi za saznanjima, i (čitalačkog) iskustva, uz brojne ljudske osobine treba da poseduje i čitalački talenat za čitanje toliko raznolikih tekstova koje nu­di bibliofilsko savremeno društvo

Imajući u vidu prisustvo opšteg utiska, „Jahao sam prema drvoredima“ je jedna pe­sni­čki snažna knjiga kao refleksija koja oslikava unutrašnji i spoljašnji svet jednog pesnika kroz jednu dušu, jedno srce i jedan um, kroz sferična ogledala, i obrazuje sli­ku koja se zove opšti utisak, a njegova snaga se očituje kao lepota u očima posma­tra­ča, tj. u samoj prirodi čitaoca, opet to kažem.

Ezra Paund i Dejvid Bouvi su važni za Vaše stvaralaštvo. Kako su ušli u Vaš svet?

U detinjstvu sam rastao uz muziku pomoću mog oca Dragoslava, sevdalinke i Sa­fe­ta Isovića koga je posebno obožavao. Ali i ja!.. U mom rodnom Rajkoviću... Onda sa oti­šao na školovanje u Valjevo i suočio se sa muzikom Bitlsa, Roling Stounsa, In­glberta Hamperdinka, Gerija Glitera, Suzi Kvatro, Petera Mefeja, Tom Džonsa... A potom Dejvida Kesedija, D. Eseksa, Brajana Ferija, Ajron Baterflaj, Spa­rkse, ... i onda sam jednog dana žureći na autobus da stignem u školu u Valjevu, sa radija prislušnuo muziku sasvim drugačiju od svega što sam do tada čuo ... i, zakasnio sam na autobus. Bila je to 1974. ili 1975. godina. Muzika koja je odzvanjala sa ra­di­ja bila je nekako sasvim drugačija, svemirska, neo­bja­š­njiva, neuhvatljiva ni miš­lju, ni rečju. The Width of a Circle! Kako u najavi voditelja emisije nisam dobro razumeo ime izvođača, dugo sam tragao ko izvodi tu pesmu, ko ju je napisao, ko svira, ko je peva… I napokon saznao. On, Dejvid Bouvi! Čarobnjak sa narandžasto obojenom ko­som i raznobojnim očima. Alien! Na to je i ličio, na marsovca. I tako sam našao svog vodiča i duhovnog učitelja kroz umetnički život. Moj umetnički bog za sva buduća vremena. No, i misli o sebi samome su nam se zbližile. Čitao sam o njemu u tadašnjem Džu­bo­k­su, potom u Rock Express–u njegove intervjue, misli, njegove ludizme, skupljao nje­go­ve kreacije na posterima i dr. Brojao sam dane do sledećeg broja Džuboksa i gladovao da bih kupio taj muzički časopis.Čitav život dotadašnji sam se nosio mišlju da nije dovoljno samo da budem čo­vek, da mi je nekako nedovoljno „dato stanje stvari“  samo da spavam, radim, dokoličim, i td.; i stoga sam sma­trao ljudski život ispraznim, a nisam nalazio načina da to promenim, nesv­e­stan da zapravo svojim pisanjem pokazujem da ne pristajem da budem samo ljudsko biće i ništ’ više. No, nisam umeo o tome da se izrazim, a onda je Dejvid B. upravo to iz­go­vorio, taj siže i mog samopostojanja u jednom intervjuu, uz salve psovki... I na­kon toga pomislih: Pa, to je to, čoveče!!! No, njegova ex ludixs virtus (vrlina poruge = vrlina igre) značajno pre zauvek me je opčinila, prvo muzikom, potom, svestranom ekscentričnošću, stvaralačkim ludilom, njegovim genijem. On se nikada nije po­nav­ljao. Kod njega nema manirizma. Uvek je nov, drugačiji. Nijedan njegov album nije sličan sa bilo kojim drugim koji je već snimio... Jedino je on bio spreman da rizikuje, istražuje u zvuku, u nepravilnim harmonijama, ritmu,  kao i u životu. Po­štovao je samo svoja pravila. Nije trgovao... Previše radoznao u podsvesti znao je koliko je život kratak, prolazan... Sav svoj život transformisao je u umet­nost, iz lika u lik, iz uloge u ulogu, iz albuma u album, i uvek novi Dejvid Bouvi. Nazivali su ga kameleon roka, kao da on oponaša svet, ide za svetom, a kad jasnije pogledamo: svet jeste išao za njim! Čak i od sopstvene smrti napravio je umet­nost trijumfalno otišavši ostavljajući mu poslednji album Blackstar. I još albu­ma koji će objavljivati njegovi prijatelji, „da ne bude dosadno“. Da svetu ne da mi­ra, kao i za života... I vrata kruga zatvorio za sobom. Možda baš onog kruga iz pe­sme uz pomoć koje sam ga upoznao. Mislim da sam potaknut njime, ali i komplementaran sa njime po svojoj prirodi, objavio do 2017. Svojih osam knjiga koje su posve različite jedna od druge. I uvek bio nov na svoj način. I nema patosa, ali ni manirizma, a to su me upravo naučili i Dejvid Bouvi, ali i Ezra Paund. Tog „mog“ pesnika, velikog Ezru Paunda je marta 1984. na jednom skupu mladih pisaca prvi spomenuo Predrag Marković kao komentar na jedan moj stih. Rekao je: Baš paundovski ... Tražio sam da mi objasni... I čuh to ime: Ezra Paund, tako mi je zazvučalo magi­čno. Nestrp­lji­vo sam čekao da dođem u Beograd i pronađem neku Paundovu knjigu. I našao sam je­dne subote u glavnoj ulici, Ezra Paund PESME, u prevodu Milovana Danojlića, ... u Knjižari „Veselin Masleša“ preko puta BIGZ-ove Kulture. U vozu za Valjevo či­tao sam je halapljivo, opčinjen rečju, nekim čudim stresom, Paun­do­vom magijom... Tako zaljubljen. Zauvek. Do danas...Paund je prezirao osrednjost, patetiku, banalnost, manirizam pisanja u bilo kojem i bilo čijem književnom delu. Bio je učitelj takvim literarnim veličinama kao što su V. B. Jejts, E. Hemingvej, Džems Džojs, E. T. Kamings, Robert Frost, V. K. Vilijems, Hilda Dulitl, T. S. Eliot, R. Edlington, A. Zukovski, Tadeuš Ruževič, Euđenio Montale, Đ. Ugareti, Luis Sernuda, Gertruda Stajn, Luis Sepulveda, Oktavio Paz, i toliko, toliko drugih. Nedavno, 9. februara 2020. bio sa na Paundovom grobu. U Veneciji, na groblju San Mi­kele in Izola. To je jedan od ojih najvećih životnih snova, i koji mi se ispunio. Veecija, Veliki kanal. Brodicom do ostrva mrtvih, kako zovu San Mikele. I, kad je trebalo da krenemo natrag, nisam mogao da odem od njegove humke. Nekako i je bio TZ, bio sa nom. Živ! Sedeo sam, čini mi se, satima nepomično blenuvši u mermernu ploču na kojoj je uklesano Paundovo čarobno ime. Pored mene nalazila se večnost. Nisam mogao da odem, verujte mi. Sedeo sam nekako skamenjen, opčinjen... Pomišljao da se ta večnost nekom drugom meni, događa...Obišao sam, prvo, na kratko Paundov grob da dođem i do Olge Radž, i ponovo mu (Paun­du) se vraćao... Išao sam i do humke Josifa Brodskog koji je udaljen dija­go­na­lno samo 14 mojih koraka od Paundove humke; potom na grob Stravinjskog, Dagi­lje­va... i opet se vraćao Paundu. Jedva su me prijatelji odveli na brodicu koja ide natrag do Velikog kanala, a potom u hotel u kome smo odseli... Ostavio sa mu pri­me­rak svoje knjige posvećene njemu, Apso­lu­tni pesnik, a u moj primerak koji sam poneo tom prilikom, uzeo sam jedan cvet sa nje­go­vog groba, stavio među stranice i kasnije poneo sa sobom kući, za uspomenu. Potpuna posvećenost! I, veli­čan­st­ve­ne impresije koje ću svuda nositi sa sobom radostan i vedar kroz svoj celi preostali život!Neštoslično,ErnestRenanu svojoj knjizi „Život Isusov“ (”Vie de Jesus“, iz 1863.) vidi u samom Isusu, tako sam i ja taj sveti lik prepoznao u Paundu, „Svetom Paundu“, kako ga naziva, „njegov i moj“ Mića Danojlić, imajući u vidu da se Ezra u književnosti gospodstveno ponašao kao svetac. Tako i doživljavam tog „velikog pesnika nedostižne mudrosti“. Nek je greh moj!..Moj „treći učitelj“ Josif Brodski je savršen pesnik sa savršenim delom... Savr­šenim u svom nesavr­šen­­stvu, jer od ljudske je ruke stvoreno i nije moguće da bude savršeno ono što nije od Gospoda dato, stvoreno; već samo, i već refleksija jedne božje volje. I, eto tu, tu je Brodski uz Paundov skut. Jer, Brodski je „samo pesnik“, a Paund je pesnik magik.O tom međuodnosu dva velika pesnika, a potaknut blizinom njihovih humki na San Mikele pišem u obimnom eseju buduće moje knjige Paund i Brodski.Rastem uz njih i volim ljude – prevratnike: Bouvija, Paunda, Bretona, Dantona, Ar­či­balda Rajsa... ljude od kojih počinje novi svet na temeljima starog, one koji ne ru­še već dograđuju, izgrađuju, dižu sve u visoke visine! Imao sam od koga da učim i to činim sve dok je moje postojanje, i birao sam ih prema sebi. U sličnosti se ra­du­jem, ali istost bi me žalostila, zato je i nemam sa njima, mislim, unutar mog stva­ranja i zato – hvala Gospodu na tom daru.

Часопис Бранковина, за књижевност, уметност и друштвена питања, који уређује Аца Видић

PODELITE OVAJ TEKST NA: