детаљ слике: КРК Арт дизајн

Према дрворедима 

разговор са Ацом Видићем, песником и уредником

Када се говори о негдашњим временима, неретко се истиче утицај књижевне критике и посвећеност културних посленика за добробит целокупне уметничке сцене и откривање нових талената. Истина, прве радове млади књижевници објављивали су уз доста муке, али надареност није остала непримећена. Данас је ситуација другачија. Лакше и брже се штампају књиге, социјалне мреже су отворен и бесплатан медиј за рекламирање, али квалитет је често упитан. Књижевна радионица ''Кордун'' подржава младе и знајући колико они читају наш портал, желели смо да их упознамо за неким од значајних аутора, њиховим почецима, инспирацији... Један од њих је песник и уредник Аца Видић.

Видић се јавио у књижевности осамдесетих година и убрзо је основао и уређивао часопис ''Невиђено'', а потом и књижевне новине ''Бранковина'' на чијем је челу и данас. Објавио је збирке поезије ''Рођење'', ''Време сенке Ху Ци'', ''Mythologiques'', ''Муцави звиздуци'', ''Песничко братство'' са Благојем Ранковићем и Бранком Јездићем. Тренутно актуелна књига ''Јахао сам према дрворедима'', избор је из његове поезије писане у периоду између 1981. и 2021. године. Као врсни познавалац поезије добар део свог професионалног ангажмана посветио је промовисању младих песника и песникиња и развоју уметничке сцене Ваљева, али и Србије.

Аца Видић, песник и уредник

Књижевна радионица Кордун - Бранка Селаковић. Београд, 19.08.2022.

Зарад наших млађих читалаца желела бих да се вратимо неколико деценија у про­шлост. Можете ли да опишете књижевну сцену када сте Ви почињали и са чиме сте се као млад песник суочавали?

Књижевна сцена седамдесетих и осамдесетих је као и сада била разуђена, али је у то вре­ме била далеко већа етичка и естетска присутност талента, знања, свести, као и пуно строжија сагледавања када су у питању уметничка дела. Свакако да је у то време било да­леко теже објављивати него сада, али су постојале јасније дефиниције и прецизнији естетски инструментарији шта је уметност а шта не. Данас је та размеђа толико ра­зву­чена у широликост до те мере да се питамо да ли и постоји. Уметност је још више суо­че­на са тржишном економијом, и посматра се у народу као роба а не као стваралаштво и узвишени чин, или непроцењиво национално културно добро.

И тада сам се суочавао са многим препрекама, пре свега са великим бројем лоших људи и многих нестваралаца самоупетљаним у пословима од културолошког и социолошког значаја, потом са усамљеношћу у општој мисији стварања културних акција, афирма­ци­ји младих, као и других стваралаца, помагању незаслужено запостављених и маргина­ли­­зо­ва­них стваралаца који су показивали изразитији таленат пре свега према књижев­ној уметности, креирању и профилисању културне и књижевне сцене, прво у Ваљеву, а преко тога и утицајима на укупнију књижевну сцену Србије.

Укратко, непрестане активности на плану мисије да се укупан свет учини бољим у мери ко­лико спољне околности дозвољавају и унутрашње снаге успевају да помере до тада успостављене границе квалитативних слобода уметника и човека као чинилаца шире друштвене заједнице.

Осамдесетих година сте основали и уређивали часопис „Невиђено“, а потом и новине „Бранковина“. Сведоци смо да данас постоји велики број штампаних часописа, али и елeктронских, међутим шта мислите о њиховом квалитету, али и значају за целокупну књижевну сцену?

Истина је, осамдесетих сам основао „Невиђено“, часопис за надреализам, филозофију и друштвена питања. Непрестано сам тежио стварању нових прилика за афирмацију књи­жевности, упијао нова сазнања и делио са окружењем, помагао многим младим писцима и другима, при том запостављајући сопствено стваралаштво. Некако како је то чинио и Езра Паунд, чак и у периоду када уопште нисам знао за великог песника и оца модерне европске књижевности. И захваљујући радости коју сам добијао чинећи помоћ другима, преживљавао тешке личне тренутке, али и све тегобе кроз које је пролазио мој народ као и многи моји пријатељи без обзира на националну и верску припадност.

Почетком двехиљадитих, заједно са Љиљаном Миљанић и Зорицом Кљајић основали смо часопис „Сиви чворак“, часопис за источњачку уметност и фило­зоф­ску мисао, (ина­че Сиви чворак је надимак великог хаику песника Иссе Коба­ја­ши­ја, који је добио за живота због његове скрушене скромности и сиромашног из­гледа. Иначе, Исса се сма­тра за најхуманијег песника светске књижевности.), а потом 28. јануара 1998. го­ди­не и „Бранковину“, часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, а поводом 100–го­ди­шњи­це Десанкиног рођења. Термин Бранковина у овом контексту није назив за то­по­ним већ има поетичко значење, а оно је Песников завичај!

Књижевни часописи који се објављују у новије време су потреба и мотор новијег профила националне књижевне сцене. Не само што су потребни њеном дефинисању већ су и још једна могућност широког светла многих књижевних стваралаца, посебно мла­ђих, али шире могућности омогућавају и значајно већи број појава злоупотреба, хипо­кр­изије, непотизма, епигонства и плагијата, лобирања за друштвени престиж и статус, за књижевне награде, материјалном и друштвеном моћи на књижевној сцени, уместо да једино мерило буде квалитет уметничког, у овом случају књижевног дела, са скоро ика­к­вом могућношћу доказивања да је тако, чак и кад сте директно суочени као сведок так­вих појава, а био сам сведок тога и тих.

С друге стране, поједине установе културе, удружења и сличне правне творевине, ок­ре­ну­ле су у наопако циљ свог постојања, значај и своје активности, и усмериле су свој опстанак на сопствене чланове које својом чланарином и сличним давањима треба да бу­ду сервис матичним удружењима уместо обрнуто, тако што би иста удружења вра­ти­ла се свом спецификуму као разлогу постојања, и она поново почела да буду сервис и правни заштитник стваралаштва, социјалног статуса и стања сопствених чланова.

Статус уметника у постојећој друштвеној заједници је никад гори, а посебно се то од­но­си на песнике, писце и сл. културне делатнике. О њиховој егзистенцији не брине ни­је­дно матично удружење, а камо ли непосредна околина, држава, друштво... Услови за њи­­хово неометано стварање су никакви, или су гурнути да се суочавају са разним ком­про­­ми­сима, уценама и ултиматумима, „служењу“ вољи и нахођењима извесних при­­ми­тив­­них и политикантских господара. Песника нико не штити, нити ко о њему брине, али су спремни да му суде!

Квалитет штампаних и електронских часописа је променљив, али желим рећи да су неки од њих естетски на прилично високом нивоу. Оно што сматрам потребним да се измени је концепт поједних часописа који треба освежити, редефинисати, увессти нове те, употпунити и другим уметничким сарджајима, приступом по­бољшати њихов кон­цепт и учинити их мање досадним, а више садржајнијим, гра­фи­чки боље обликованим и у складу са духом времена.

Да ли мислите да хиперпродукција може да нашкоди књижевности?

Хиперпродукција итекако шкоди уметности уопште, јер се тако уопштавају процене и усложњава „расправа“ о томе шта је уметност а шта не, у једном слабо образованом на­роду као што је наш народ, нажалост. Мали је број квалитетнијих и беском­про­мис­них уредника у књижевној уметности, а уредници су осамдесетих били значајан чинилац ква­ли­тета тадашње књижевне сцене. Данас уредници тргују са уредницима, са ауто­ри­ма и сл. а све зарад личног материјалног добра и подизања на лествици друштвеног ста­ту­са. Песници-трговци и уредници-трговци владају значајним делом данашње књиже­вне сцене, а често су у питању изразити неталенти, и за једно, и за друго, осим за склапање таквих „послова“. С друге стране, а захваљујући друштвеним мрежама, многи песници и писци су добили нову могућност објављивања. Но, не видим да је књижевна уметност пуно тиме добила на квалитету, а многи „писци“ су добили прилике да по­не­што преузму од оних других, и тако...

Многи „писци“ су тако добили додатну прилику за своје саморекламерство у коме је име аутора важније од његовог дела, у коме се на промоцијама промовишу они а њи­хо­ве књиге су само подсредство, јер лично име је циљ а све остало пут до тог циља... Жалосна је таква „уметност“ ...

Какво је Ваше мишљење о актуелној песничкој сцени?

Никада се у Србији поезија није више писала а мање читала. Апсурд заслужан једног бекетовског „синдрома“ као закључка у коме одговора нема или су питања исто­вре­ме­но и од­го­во­ри. Такав моменат у нашој песничкој традицији досеже до немости и сур­вава се у бесмисао. На срећу постоје и даље изванредни песници који враћају наду у пое­зију, али и добри људи који враћају наду у људско, у човека као истинско ства­ра­ла­чко биће које подразумева сопствену жртву ради другога, ради узвишености у умет­но­сти, ради сопствених идеала који такви људи као духовни дијамант упр­кос свему носе у себи. Тако да то сазнање поводом националне песничке сцене го­во­ри нам да није све изгубљено, да о свему томе ипак не одлучује тупост на­род­ног вулгарнополитичког, већ истинска песничка снага „што кроз листак зелен фитиљ тера“, како рече Дилен Томас.

Чини се да у само неколико речи песме проговарате о читавој болии терету света. То је реткост и вештина која се посебно осликава у мени драгој песми „Анатомија јед­ног самоубиства“.

Кад дубље размислим, чини се да је тако... У мени су се насложиле боли, сузе, срџба – моји седименти, потреба за општом праведношћу света (која не стиже), у том некаком лудилу стваралачком, у тој стваралачкој фузији исијава у стих, у енергију стиха и ван мо­је свести, право из нутрине, право из срца, онако силовито како и осећам, у благим струјама изругивања! И то некако буде моја „освета“ свету за, и општу и личну патњу.

Кроз стих несвесно метафоризујем осећања сопственим стилом „промишљања“, слично надреалистичком поступку код исписивања аутоматског текста, само што сам ипак мен­тално присутнији. Ирационално јесте, јер нема никакав световни интерес, али је по­рука на крају сасвим смислена, било да је у песничкој слици или метафори, или обе хенотично, тако дата.

„Јахао сам према дрворедима“ је избор из поезије који је недавно објављен, где су сакупљене песме од 1981. до 2021. Ту се види снажна линија Ваше поетике, међутим мене интересује какав је Ваш утисак?

Избор песама је такав да показује извесну поетску ретроспективу кроз коју се даје уочити како се од необавезног писања стасава у озбиљног песника, како песник расте, сазрева, омудрује ... Није присутан циљ да ту буду најбоље песме, то је тако трули стереотип, већ оне песме које узлазном линијом међусобно се пове­зу­ју у једну ирационалну мисаону целину, „у једну празну тачку у средини“, целину са снажном по­ру­ком на крају књиге, као што је и потреба тог песника да сваку од тих целина заврши снаж­ном поруком, метафизично, сликовито, речито, „песмено“... а та „празна тачка“ је бу­ђење, осетљивост и проналажење себе у тим стиховима код самог читаоца, јер чи­та­лац треба да буде у песми као активни учесник а не као пасивни посматрач.

Ту је сажето 40 година мог стварања од нај­старије објављене песме у првој књизи Рођење (песме написане 1981.), до последње објављене у текућој пе­сни­чкој периодици (2021). Тешких четр­де­сет година, и за живот, и за поезију, а који се не дају изрећи сажето осим у песништву...

Ако бих нешто изрекао о самом читаоцу као друштвеној јединки, онда бих казао да читалац осим глади за сазнањима, и (читалачког) искуства, уз бројне људске особине треба да поседује и читалачки таленат за читање толико разноликих текстова које ну­ди библиофилско савремено друштво

Имајући у виду присуство општег утиска, „Јахао сам према дрворедима“ је једна пе­сни­чки снажна књига као рефлексија која осликава унутрашњи и спољашњи свет једног песника кроз једну душу, једно срце и један ум, кроз сферична огледала, и образује сли­ку која се зове општи утисак, а његова снага се очитује као лепота у очима посма­тра­ча, тј. у самој природи читаоца, опет то кажем.

Езра Паунд и Дејвид Боуви су важни за Ваше стваралаштво. Како су ушли у Ваш свет?

У детињству сам растао уз музику помоћу мог оца Драгослава, севдалинке и Са­фе­та Исовића кога је посебно обожавао. Али и ја!.. У мом родном Рајковићу... Онда са оти­шао на школовање у Ваљево и суочио се са музиком Битлса, Ролинг Стоунса, Ин­глберта Хампердинка, Герија Глитера, Сузи Кватро, Петера Мефеја, Том Џонса... А потом Дејвида Кеседија, Д. Есекса, Брајана Ферија, Ајрон Батерфлај, Спа­рксе, ... и онда сам једног дана журећи на аутобус да стигнем у школу у Ваљеву, са радија прислушнуо музику сасвим другачију од свега што сам до тада чуо ... и, закаснио сам на аутобус. Била је то 1974. или 1975. година. Музика која је одзвањала са ра­ди­ја била је некако сасвим другачија, свемирска, нео­бја­ш­њива, неухватљива ни миш­љу, ни речју. The Width of a Circle! Како у најави водитеља емисије нисам добро разумео име извођача, дуго сам трагао ко изводи ту песму, ко ју је написао, ко свира, ко је пева… И напокон сазнао. Он, Дејвид Боуви! Чаробњак са наранџасто обојеном ко­сом и разнобојним очима. Alien! На то је и личио, на марсовца. И тако сам нашао свог водича и духовног учитеља кроз уметнички живот. Мој уметнички бог за сва будућа времена. Но, и мисли о себи самоме су нам се зближиле. Читао сам о њему у тадашњем Џу­бо­к­су, потом у Rock Express–у његове интервјуе, мисли, његове лудизме, скупљао ње­го­ве креације на постерима и др. Бројао сам дане до следећег броја Џубокса и гладовао да бих купио тај музички часопис.Читав живот дотадашњи сам се носио мишљу да није довољно само да будем чо­век, да ми је некако недовољно „дато стање ствари“  само да спавам, радим, доколичим, и тд.; и стога сам сма­трао људски живот испразним, а нисам налазио начина да то променим, несв­е­стан да заправо својим писањем показујем да не пристајем да будем само људско биће и ништ’ више. Но, нисам умео о томе да се изразим, а онда је Дејвид Б. управо то из­го­ворио, тај сиже и мог самопостојања у једном интервјуу, уз салве псовки... И на­кон тога помислих: Па, то је то, човече!!! Но, његова ex ludixs virtus (врлина поруге = врлина игре) значајно пре заувек ме је опчинила, прво музиком, потом, свестраном ексцентричношћу, стваралачким лудилом, његовим генијем. Он се никада није по­нав­љао. Код њега нема маниризма. Увек је нов, другачији. Ниједан његов албум није сличан са било којим другим који је већ снимио... Једино је он био спреман да ризикује, истражује у звуку, у неправилним хармонијама, ритму,  као и у животу. По­штовао је само своја правила. Није трговао... Превише радознао у подсвести знао је колико је живот кратак, пролазан... Сав свој живот трансформисао је у умет­ност, из лика у лик, из улоге у улогу, из албума у албум, и увек нови Дејвид Боуви. Називали су га камелеон рока, као да он опонаша свет, иде за светом, а кад јасније погледамо: свет јесте ишао за њим! Чак и од сопствене смрти направио је умет­ност тријумфално отишавши остављајући му последњи албум Blackstar. И још албу­ма који ће објављивати његови пријатељи, „да не буде досадно“. Да свету не да ми­ра, као и за живота... И врата круга затворио за собом. Можда баш оног круга из пе­сме уз помоћ које сам га упознао. Мислим да сам потакнут њиме, али и комплементаран са њиме по својој природи, објавио до 2017. Својих осам књига које су посве различите једна од друге. И увек био нов на свој начин. И нема патоса, али ни маниризма, а то су ме управо научили и Дејвид Боуви, али и Езра Паунд. Тог „мог“ песника, великог Езру Паунда је марта 1984. на једном скупу младих писаца први споменуо Предраг Марковић као коментар на један мој стих. Рекао је: Баш паундовски ... Тражио сам да ми објасни... И чух то име: Езра Паунд, тако ми је зазвучало маги­чно. Нестрп­љи­во сам чекао да дођем у Београд и пронађем неку Паундову књигу. И нашао сам је­дне суботе у главној улици, Езра Паунд ПЕСМЕ, у преводу Милована Данојлића, ... у Књижари „Веселин Маслеша“ преко пута БИГЗ-ове Културе. У возу за Ваљево чи­тао сам је халапљиво, опчињен речју, неким чудим стресом, Паун­до­вом магијом... Тако заљубљен. Заувек. До данас...Паунд је презирао осредњост, патетику, баналност, маниризам писања у било којем и било чијем књижевном делу. Био је учитељ таквим литерарним величинама као што су В. Б. Јејтс, Е. Хемингвеј, Џемс Џојс, Е. Т. Камингс, Роберт Фрост, В. К. Вилијемс, Хилда Дулитл, Т. С. Елиот, Р. Едлингтон, А. Зуковски, Тадеуш Ружевич, Еуђенио Монтале, Ђ. Угарети, Луис Сернуда, Гертруда Стајн, Луис Сепулведа, Октавио Паз, и толико, толико других. Недавно, 9. фебруара 2020. био са на Паундовом гробу. У Венецији, на гробљу Сан Ми­келе ин Изола. То је један од ојих највећих животних снова, и који ми се испунио. Вееција, Велики канал. Бродицом до острва мртвих, како зову Сан Микеле. И, кад је требало да кренемо натраг, нисам могао да одем од његове хумке. Некако и је био ТЗ, био са ном. Жив! Седео сам, чини ми се, сатима непомично бленувши у мермерну плочу на којој је уклесано Паундово чаробно име. Поред мене налазила се вечност. Нисам могао да одем, верујте ми. Седео сам некако скамењен, опчињен... Помишљао да се та вечност неком другом мени, догађа...Обишао сам, прво, на кратко Паундов гроб да дођем и до Олге Раџ, и поново му (Паун­ду) се враћао... Ишао сам и до хумке Јосифа Бродског који је удаљен дија­го­на­лно само 14 мојих корака од Паундове хумке; потом на гроб Стравињског, Даги­ље­ва... и опет се враћао Паунду. Једва су ме пријатељи одвели на бродицу која иде натраг до Великог канала, а потом у хотел у коме смо одсели... Оставио са му при­ме­рак своје књиге посвећене њему, Апсо­лу­тни песник, а у мој примерак који сам понео том приликом, узео сам један цвет са ње­го­вог гроба, ставио међу странице и касније понео са собом кући, за успомену. Потпуна посвећеност! И, вели­чан­ст­ве­не импресије које ћу свуда носити са собом радостан и ведар кроз свој цели преостали живот!Нештослично,ЕрнестРенану својој књизи „Живот Исусов“ (”Vie de Jesus“, из 1863.) види у самом Исусу, тако сам и ја тај свети лик препознао у Паунду, „Светом Паунду“, како га назива, „његов и мој“ Мића Данојлић, имајући у виду да се Езра у књижевности господствено понашао као светац. Тако и доживљавам тог „великог песника недостижне мудрости“. Нек је грех мој!..Мој „трећи учитељ“ Јосиф Бродски је савршен песник са савршеним делом... Савр­шеним у свом несавр­шен­­ству, јер од људске је руке створено и није могуће да буде савршено оно што није од Господа дато, створено; већ само, и већ рефлексија једне божје воље. И, ето ту, ту је Бродски уз Паундов скут. Јер, Бродски је „само песник“, а Паунд је песник магик.О том међуодносу два велика песника, а потакнут близином њихових хумки на Сан Микеле пишем у обимном есеју будуће моје књиге Паунд и Бродски.Растем уз њих и волим људе – превратнике: Боувија, Паунда, Бретона, Дантона, Ар­чи­балда Рајса... људе од којих почиње нови свет на темељима старог, оне који не ру­ше већ дограђују, изграђују, дижу све у високе висине! Имао сам од кога да учим и то чиним све док је моје постојање, и бирао сам их према себи. У сличности се ра­ду­јем, али истост би ме жалостила, зато је и немам са њима, мислим, унутар мог ства­рања и зато – хвала Господу на том дару.

Часопис Бранковина, за књижевност, уметност и друштвена питања, који уређује Аца Видић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: