Osuditi nekoga na čekanje
znači iskušavati mu veru.
Sabijanje vekova u delić duše
rađa pupoljak večnosti.
Svaku noć odlaziš
i jutrom polupijano se vraćaš.
Kažeš – kriv je Šopen,
Mocartov rekvijem ili neki daleki fado
na trgu Alfama.
Ko zna koliko su daleko
ti putevi u snovima
u kojima tako sigurno koračaš.
Pogledom nevernika pred ikonom,
na rubu usne izmamiš osmeh,
opet si tu…
A ja sam samo čekati znao
i kada te vreme kralo,
kada ti se u očima daleki neki
svet rađao, a ti,
poput deteta na karuselu,
letela k njemu.
Tvoja sigurna luka u talasima,
tvoja najčvršća ruka u izazovima,
tvoja najnežnija pesma među rečima
bio sam.
Ja sam samo čekati znao
strpljivo, tiho, da te ne trgnem iz sna,
da te ne zavede
nečije lukavstvo i sudbina.
I vuk bio sam i ptica,
i ratnik i kukavica
i suza i sve što treba,
zaštitnik od zla
što danonoćno vreba.
Eone pretvarao u minute,
tvoje nestrpljenje bilo je deo mene,
a svaka želja meta ostvarenja.
Zvezde su zlatokrile laste
na tvom životnom putu.
Ja ne umem drugačije, nego da uvek
budem tu.
U čekanju, u davanju, u voljenju.
Iscrtavam geografske karte,
stvaram nove svetove od
ovo malo mesa i sna
jer jedino znam
da ceo moj svet u tvom dlanu spava.
Čekaću i posle čekanja
kada se umoriš od traženja,
lutanja, davanja drugim ljudima
za mrvicu samopouzdanja.
Od trena do večnosti
jedino sam čekati znao i pristajao
jer sve drugo nije bilo dostojno.
Pravio da budeš mlečna i čista
u ponorima bezdana,
od gladnih vukova štitio te
i bio tvoj štit od nevolja.
Ako se ikada vratiš sa stranputice,
sa koferima punim kajanja i stida,
u čekanju mome prepoznaćeš
da volim te više
nego što ćeš ti ikada umeti
voleti sebe.
