Осудити некога на чекање
значи искушавати му веру.
Сабијање векова у делић душе
рађа пупољак вечности.
Сваку ноћ одлазиш
и јутром полупијано се враћаш.
Кажеш – крив је Шопен,
Моцартов реквијем или неки далеки фадо
на тргу Алфама.
Ко зна колико су далеко
ти путеви у сновима
у којима тако сигурно корачаш.
Погледом неверника пред иконом,
на рубу усне измамиш осмех,
опет си ту…
А ја сам само чекати знао
и када те време крало,
када ти се у очима далеки неки
свет рађао, а ти,
попут детета на каруселу,
летела к њему.
Твоја сигурна лука у таласима,
твоја најчвршћа рука у изазовима,
твоја најнежнија песма међу речима
био сам.
Ја сам само чекати знао
стрпљиво, тихо, да те не тргнем из сна,
да те не заведе
нечије лукавство и судбина.
И вук био сам и птица,
и ратник и кукавица
и суза и све што треба,
заштитник од зла
што даноноћно вреба.
Еоне претварао у минуте,
твоје нестрпљење било је део мене,
а свака жеља мета остварења.
Звезде су златокриле ласте
на твом животном путу.
Ја не умем другачије, него да увек
будем ту.
У чекању, у давању, у вољењу.
Исцртавам географске карте,
стварам нове светове од
ово мало меса и сна
јер једино знам
да цео мој свет у твом длану спава.
Чекаћу и после чекања
када се умориш од тражења,
лутања, давања другим људима
за мрвицу самопоуздања.
Од трена до вечности
једино сам чекати знао и пристајао
јер све друго није било достојно.
Правио да будеш млечна и чиста
у понорима бездана,
од гладних вукова штитио те
и био твој штит од невоља.
Ако се икада вратиш са странпутице,
са коферима пуним кајања и стида,
у чекању моме препознаћеш
да волим те више
него што ћеш ти икада умети
волети себе.
