detalj slike: KRK Art dizajn

U GRADU POLARNE SVETLOSTI

Rat samo što nije počeo u Jugoslaviji, organizuju se protestni mitinzi, mnogobrojne stranke propagiraju svoje programe, a narod sve uznemireniji. Redovno zaposleni imaju sve manje poslova, a oni koji ih ni do tada nisu imali, ne vide nikakav izlaz kako da prehrane svoju decu, a o njihovom školovanju gotovo i da ne razmišljaju. I oni koji su imali svoje privatne poslove vide da se ničemu boljem ne mogu nadati. Ko je imao svoje bliže rođake negde u inostranstvu ili se već odselio kod njih ili pakuju kofere da to što pre učine.

Milan i Dragica sa dečacima Darkom i Vladom (Zvani Zeka), imaju samo njenu sestru Danicu, udatu za Hrvata Antu, koji žive u Kanadi, daleko na severu u gradu Yellowknife, koji na srpskom ima značenje ''Žuti nož''. Dečaci su se tome imenu grada smejali kada je Danica boravila kod njih u Novom Sadu. Kada im je Milan spomenuo da bi možda bilo pametno pisati Anti i Danici za mogućnost da im oni pruže utočište u Žutom nožu, dečaci su se tome obradovali. Radovala ih je mogućnost da se sele u zemlju Indijanaca, zamišljali su ih onakvim kakve su gledali u Vestern filmovima.

I prođe negde oko tri meseca kada im stiže odgovor od Danice da su ona i Ante voljni da ih sponzorišu, tj. omoguće im dobijanje useljeničkih viza za Kanadu. Milana i Dragicu nije više interesovalo ni kakve su tamo zime, ni šta će raditi. Milan se uzdao u svoje majstorske sposobnosti, a bilo je samo važno izbeći rat i sačuvati decu živu, a jezik će već svi naučiti, snaći će se već nekako. Istina, Danica i Ante nisu im ni mogli ništa unapred obećati što se zapošljavanja tiče. O svojim namerama dogovorili su se da nikom još ništa ne govore. Dragica je još radila, a na poslu je bila vredna i trudila se da joj iz bliže okoline niko ne primeti da će ih uskoro napustiti. Dečaci su svojim drugarima ponekad izmišljali priče o Indijancima iz Žutog noža, što im je bilo nejasno i zagonetno, pa nisu iz toga zaključivali o mogućnosti njihovog odlaska. Milan je jedino napisao pismo svome dobrom drugaru Borisu koji se već bio odselio u Toronto. Čekali su da dobiju kanadske useljeničke vize i da pakuju kofere.

Uselenjem u Kanadu, stigli su u Kalgari (Calgary), gde su smešteni u privremeni boravak. Tu su se prvo počeli orjentisati i privikavati na zimu koja se približavala. U daljini su se nazirali planinski vrhovi severnih Kordiljera, sa kojih su duvali hladni vetrovi. Jezik nisu znali, a Milan je ubrzo počinjao biti nervozan, želeo je da počne raditi bilo šta. Dečaci još nisu pošli u školu, a oni su znali engleski bolje od roditelja, učili su ga u školi. Oni su ubrzo počeli nalaziti drugove u komšiluku i njima je bilo lepo. Svi su želeli da upoznaju bližu okolinu pa su zajedno izlazili u šetnje obližnjim ulicama i odlazili do prodavnica. Kako su dani bivali sve hladniji morali su kupovati topliju odeću.

I ne prođe dugo vremena Ante i Danica im javiše da se spreme za put na sever. Put do Jelounaifa (Yellowknife), ''Žutog noža'', kako su ga dečaci radije zvali, bio je oko dve i po hiljade kilometara. Ante je Milanu rentirao neki dosta stari auto, uzeli su auto-kartu i dobili objašnjenje kojim putevima da idu. Stvari su spakovali u prtljažnik, spremili suvu hranu za tri dana i njih četvoro seli u auto, napunili rezervoar, i krenuli u nepoznato. Dok su još putovali putevima Alberte, privikli su se na saobraćajne znake i vozili brzinom prema saobraćajnim znacima i datim propisima. Milan se trudio da ne napravi nikakav prekršaj jer je vozio sa internacionalnom dozvolom, koju kanadski propisi tolerišu samo za kraće vreme. Zastanke su pravili samo gde su uzimali benzin, a tu su najčešće uzimali kafu i svi obavljali fiziološke potrebe. Prvi dan protekao im je dosta dobro, u dobrom raspoloženju. Primećivali su kako idu sve dalje na sever da je usputno drveće sve manje. Darko im je objasnio da je to zbog sve hladnije zime, kako su oni učili u školi. Njih dvojica, Darko i Zeka, pričali su viceve kojima su uveseljavali roditelje.

Prvo prenoćište imali su u nekom usputnom motelu kod mesta Vaitkort (Whitecourt), severno od Edmontona, pored puta broj 43. Milan je prvi dan vozio neumorno, radujući se da će uskoro početi raditi. A kako su sve dalje odlazili na sever dečaci su osećali kako sve više odlaze u pustinjak. Dragica je pretežno ćutala. Ona je znala da idu po nagovoru njene sestre, pa je osećala izvesnu odgovornost ukoliko im se ne bude dopalo mesto gde dolaze.

Drugoga dana putovali su kroz pravi pustinjak. Naseljenih mesta gotovo da nije ni bilo, samo su benzinske pumpe postojale na datim rastojanjima. Sa obe strane puta 35 bilo je bezbroj jezera, u stvari samo su se smenjivale šume i jezera. Priroda je delovala lepo u smislu čistoće, a kako nije bilo ni većeg saobraćaja i vazduh je delovao čisto i sveže. Drugi dan im je protekao više u ćutanju, svi su se već osećali umorno, a predstojao im je još jedan dan vožnje. Uveče su prešli granični prelaz u Severo-zapadnu teritoriju (Northwestern Territory). Turistički prelaz zvanično je otvoren od 15 maja do 15 septembra, a kako su Milan i Dragica sa dečacima ušli pretposlednjeg dana meseca avgusta, tu su bili prihvaćeni kako ovde prihvataju sve turiste, nudeći im besplatno kafu, karte i neophodna uputstva. Tu su dobili i prenoćište i informacije za koje su se dečaci uspeli sporazumeti. Milan je već bio dostaumoran pa je požurio da te večeri legne ranije.

Ujutro su videli da se nalaze u mestu Tvin Fols Gordž (Twin Falls Gorge), a nedaleko odatle, prema mapi koju su dobili na graničnom prelazu šezdesete paralele, još su vodopari Aleksandra i Luis (Alexandra & Louis Falls), pa Ledi Evelin (Lady Evelyn) i reke Sleiv (Slave River), Kakisa (Kakisa) i Rodnaif (Rodnaipf), a sve nekako u sklopu Teritorijalnog parka Fort Simpson (Fort Simpson). Zaista prirodno lepa mesta, predodređena za brojne turiste. U tim krajevima žive isključivo Indijanci plemena Den (Dan), koji se pretežno bave lovom i ribolovom, a oni Indijanci koji žive uz reku Hej (Hey) od vajkada su se bavili i prodajom krzna. Kada su se osvežili i malo prošetali bližom okolinom, seli su ponovo u stari auto, napunili ga benzinom i krenuti dalje u pravcu severa prema gradiću Rei (Rae-Edzo). Bio im je to treći uzastopni dan neprekidne vožnje, pomalo im je ličio na večnost i kao da nikada neće stići do tog ''Žutog noža''. Usput su se smenjivale šume i jezera, a zemljište koje se primećivalo na proplancima uglavnom je bilo kamenito, ponegde obraslo travom. U popodnevnim satima svratili su u gradić Rei da predahnu, odakle im je preostalo još oko 110 km vožnje do Jelounaifa.

Kuće Indijanaca plemena Den pretežno su brvnare poređane u nizove, u neku ruku to su im ulice. Milan je provezao auto duž nekoliko ulica i primetio da su gotovo sve uz jezero Sleiv (Slave Lake) na terenu u vidu poluostrva. Parkirao je ispred jedine prodavnice, u kojoj je Milan sebi kupio pivo, a sokove za ostale, i od hrane uzeo je zapakovane sendviče. Tu su se zadržali oko sat vremena, a onda produžili na poslednju rutu dugog putovanja. I tek što su se udaljili od Rei desetak kilometara, videli su medveda na udaljenost od oko tridesetak metara od puta. Usporili su da ga svi bolje vide.

Na ulazu u grad Jelounaif na levoj strani je jezero Long (Long Lake), a u samom gradu ima ih još nekoliko: Foks, Džekfiš, Freim, Niven, Reindž i još nekoliko manjih bezimenih. Grad je zaista pun jezera, a jezero Long je glavno na kome je peščana plaža.

Već svi umorni i ukočeni od predugog sedenja u kolima stigoše do stana Ante i Danice, koji ih počastiše osveženjem, a zatim otpoče priča o putovanju. Danica se interesovala za rodbinu i situaciju u Novom Sadu, Milan im je pričao o putu od Kalgarija, a zatim i o početku rata, dok je Ante pretežno ćutao. Ćutali su i dečaci, oni su vaspitani da ne upadaju u razgovore starijih, sve dok ih neko nešto ne pita. Te večeri gosti su otišli rano na spavanje, znali su da ih već od sutra očekuju mnogobrojne obaveze.

Od prvog septembra u Jelounaifu već počinje jesen, a počinje i školska godina, a trebali su se svi najpre prijaviti kao novodošli stanovnici grada. Danica ih je vodila da obave prijave gde god je to trebalo, a zatim ih je sve odvela do škole Kalemi Den (K’alemi Dene School) i provela ih glavnim ulicama radi orjentacije. Grad Jelounaif je glavni grad Nord-Vestern Teritorije, ima oko 20.000 stanovnika, a lokalna privreda je uglavnom orjentisana na dobijanje i obradu zlata i dijamanata. Otuda se u novije vreme grad Jelounaif i zove ''Dijamant severa'' (Diamond of the North). Temperature su ovde već pale do svega nekoliko stepeni iznad nule, pa se trebalo i propisno obući. Malo neobično za doba godine, ali ovo je daleki kanadski sever. Trebalo se početi privikavati od prvoga dana.

Tokom prve nedelje Milan i Dragica su uspeli upisati dečake u školu, a zatim su počeli traganja za njihova zapošljavanja. Raspitivali su se i za mogućnosti učenja engleskog jezika i saznali da kao novodošli imigranti imaju pravo na besplatnu nastavu engleskog ili francuskog jezika.

Ante ih je potpuno iznenadio. Milan je očekivao da će mu on pomoći da nađe posao, ali ga je Ante prepustio da se sam snalazi. A Milan nije poznavao grad, nije znao jezik, lutao je od vrata do vrata, objašnjavao sa par reči i gestikulacijama da traži da radi. One kojima su se obraćali svuda su slegali ramenima i zahvaljivali mu se. Utučen vraćao se kući, strepeo kako će izvesti decu na životni put. Antu je obično zaticao izvaljenog na kauču da gleda televiziju i puši. Čak je voleo i da popije. Ponekad bi ponudio čašicu rakije i Milanu, tek da ima razloga za svoju čašu. Dragica je sa sestrom radila u kući i njih dve su imale o čemu da pričaju. Sva sreća dečaci su već krenuli u školu i oni su se brže uklapali u društvo njihovog uzrasta. Prilično dobro su znali i engleski pa su već mogli pratiti nastavu. A kako su iz Novog Sada doneli dobra školska predznanja veoma brzo su se uklapali u kanadsko školsko gradivo.

Desetak dana nakon što su se našli u Jelounaifu Milan svrati u Kalemi Den školu i direktoru uspe objasniti da su njegovi dečaci pošli u tu školu, a kada je direktor shvatio o kome je reč, predloži on Milanu da bi, ukoliko želi, mogao da čisti učionice njegove škole u večernjim satima. Dragan to jedva dočeka, ali je trebalo da ima svoj pribor za čišćenje. Doneli su nešto novca za hranu i preke potrebe, ali odlučiše da kupe opremu pa šta bude. I tako on i Dragica krenuše zajedno da rade. Po prirodi oboje su vredni i pošteni pa već prvi dan završiše spremanje celokupne škole do pred ponoć, što je bilo znatno brže od prethodnih čistača koji su referisali direktoru škole da su radili tokom cele noći. I direktoru se oni dopadoše. Reče im da mogu da produže, a ukoliko budu u mogućnosti, on će ih preporučiti i svome kolegi, direktoru druge škole.

Nastavili su oboje da rade u večernjim satima do posle ponoći, a kući su dolazili umorni ali zadovoljni. Tokom dana imali su obaveza oko sređivanja statusnih pitanja, nabavljanja hrane i spremanja jela, dečaci su dobro počeli i vredelo je dati im hrabrost za novi život. Ante ih gleda pa se i sam čudi kako su se sami uspeli tako brzo snaći u novoj sredini gde još nikoga nisu poznavali i bez znanja jezika. Kaže im kako je njemu trebalo mnogo više vremena iako su u vreme njegovog dolaska nuđeni poslovi na sve strane. Tako je za njega bilo olakšanje, nije im morao ni u čemu pomagati. Našao im je samo stan u svojoj okolini, ali su stan Milan i Dragica morali od početka plaćati. Već od prvog oktobra Milan i Dragica sa Darkom i Vladom useliše se u svoj stan i srećni i zadovoljni započeše sopstveni život na dalekom severu u ''Dijamantu severa''. Kupovali su polovan nameštaj, pretežno na ''Garaž seilu'', a po neki komad uzimali sa ulice ispred kuća gde se ostavlja besplatno. Za početak se tako moralo.

U oktobru je već u Jelounaifu bilo veoma hladno, zima se približavala, prvi sneg je već počeo padati. Nedaleko od zgrade u kojoj su rentirali stan je stari deo grada gde je bio prvi rudnik zlata, sada već napušten, a ostale su još stare rudarske kuće, brvnare. Par stotina metara dalje je Veliko Sleiv jezero (Great Slave Lake), deseto po veličini u svetu i najdublje na severno-američkom kontinentu. Na tom jezeru ima dosta kuća sojenica, a stanovnici koji u njima žive ne plaćaju gradsku taksu.

Darko i Vlado su se brzo uklopili u društvo iz svojih i već stekli drugare, među kojima su Nikan i Tamar iz njihovih razreda. Obadvojica su bili Indijanci lokalnog plemena Den. Kada su prvi put došli u posetu kod Milana i Dragice, Vlado ih je počeo učiti da igraju evropski fudbal. Darko se zainteresovao za Dogrib jezik, jezik Den Indijanaca, koji se fakultativno mogao izučavati u njihovoj školi, što se Nikanu i Tamaru dopalo. Kada su Nikan i Tamar pozvali Darka i Vladu da i oni dođu kod njih kući oni su to sa zadovoljstvom prihvatili i o tome obavestili svoje roditelje. Milan i Dragica su ubrzo stekli poverenje u Indijance i prihvatali su njihovu decu kao i svoju.

Tokom meseca decembra obdanica je u Jelounaifu trajala svega oko šest i po sati, a temperature su pale na ispod -45°S. U to vreme severno iznad Polarnog kruga (Arctic Circle) sunce uopšte ne izlazi 30 dana, od 5. decembra do 5. januara, a leti tokom 57 dana, od 24. maja do 24. jula, nikad ne zalazi. Tada na krajnjem severu stanovnici i tamošnji turisti uživaju ''ponoćno sunčanje''.

Jednoga dana, uveče dok su Milan i Dragica žurno spremali učionice škole ''Kalemi Den'', naiđe direktor škole i, videvši ih kako taj posao obavljaju savesno, predloži im da mogu uzeti i Katoličku školu (Yellowknife Catholic School), u kojoj je njegov kolega direktor i on mu je već spomenuo Milana i Dragicu. Kada to čuše Dragica i Milan, odmah prihvatiše i dogovoriše se da svako od njih sprema po jednu školu, a ko prvi završi dolaziće kod onog drugog u pomoć i kako bi se noću vraćali kući zajedno. Ubrzo dokupiše još potrebne opreme i krenuše i u taj posao. Za dečake nisu morali posebno da se brinu jer su bili dobro vaspitani i dovoljno odrasli da su se mogli starati sami o sebi. Učili su dobro i bili obadvojica odlični. I neće proći još dugo vremena ponudiše ova dva direktora da preuzmu i ostale škole (Sir John Franklin High School; St. Patrick High School & Mildred Hull School). Milan i Dragica se iznenada nađoše u neprilici. Ne smeju odbiti, a ne mogu to više sami stići. I rešiše oni da registruju firmu za čišćenje i da zaposle još nekoliko ljudi. Zaposlili su ih ukupno šestoro, u svakoj dodatnoj školi po dvoje. Ante malte nije dobio srčani udar kada je čuo da su Milan i Dragica svega šest meseci nakon dolaska u Jelounaif stekli zaposlenje i zaposlili još šest drugih osoba. Bio im je zavidan.

Prođe im prva godina boravka u Jelounaifu, skoro da nisu ni osetili kojom brzinom jer su radili non-stop, dečaci završiše uspešno svaki svoj razred, Darko jedanaesti, a Vlado deveti. Milan i Dragica su već počeli dobro da zarađuju i počeše razmišljati o investiranju. Pošli su i na časove engleskog jezika još tokom zimskog semestra i već završili prvi kurs pa su se bolje sporazumevali sa svojim radnicima i upravama škola. Dragica je u Novom Sadu radila kao ekonomista u računovodstvu, pa se i u Jelounaifu lako uklopila da vodi njihov biznis. Vlado (Zeka) se u školi dokazao kao dobar fudbaler pa ga je direktor kandidovao za sledeći školski raspust da ide na sever da podučava dečake školskog uzrasta, čemu se on obradovao, a svakako ohrabrio i roditelje. Tog leta Darkov razred imao je organizovanu ekskurziju, tokom koje su posetili Kamerun vodopade (Cameron Falls) i jezera Prelude i Tibit (Prelude Lake & Tibbitt Lake), prelepa mesta sa uređenim stazama za posetioce. Zatim su produžili na sever do delte reke Mekenzi (Mackenzie River) koja se uliva u Bofortovo more (Beaufort Sea), Severnog ledenog okeana. Profesori su đacima pokazali i uverili ih da Kanada obiluje šumskim i jezerskim bogastvima, kao i rudnim bogastvima naročito skupocenih metala. U šumama raste dosta bobičastog voća, a gde ima bobica ima i medveda, pa je vodič grupe skrenuo pažnju deci da se ne udaljavaju sami u šume.

Sam grad Jelounaif leži na zlatnoj podlozi, koja se prostire na oko 13 kilometara prečnika oko grada, a od nedavno su pronađena i nalazišta dijamanata, po kojima je Jelounaif i dobio ime ''Dijamant severa''. Nedaleko od grada je rudnik zlata ''Džajant'' (Giant), bio je jedan od najbogatijih rudnika te vrste sa oko 8-20 grama zlata po toni rude, a doživeo je da bude zatvoren kada su mu rezerve potpuno iscrpljene. Od nedavno su dijamanti postali veoma aktuelni, a u gradu se razvila industrija obrade dijamanata. U gradu, uz jezero Freim (Frame Lake), je atraktivan centar (Prince ofWales Northern Heritage Centre), u kome su prikazani artikli indijanske kulture i sa restoranom sa specijalitetima od bizona. Nedaleko od toga centra je provincijski parlament sagrađen u vidu snežne pahuljice.

Jeste da su zime u Jelounaifu Milanu i Dragici prve godine izgledale nepodnošljive, ali su ipak opstali i donekle se privikli. Održao ih je uspeh u poslu. Tokom druge godine već su ostvarili izvesnu uštedu koju su investirali u kupovinu kuće u Kalgariju. U startu su je izdali u rentu pa je kuća sama sebe otplaćivala. A nakon druge godine, kada je Darko završio dvanaesti razred, odlučili su da ga pošalju na studije u Kalgari, gde je bar imao svoj stan. Roditelji i mlađi brat obilazili su ga kada su im radne obaveze dozvoljavale.

Te godine Vladu je škola poslala na sever da trenira lokalne dečake Indijanaca i Eskima da igraju evropski fudbal (Soccer). Što niko nije očekivao, dat mu je za potrebe avion dvosed sa pilotom. Otputovao je u gradić Inuvik, oko 200 km severno, a pored toga boravio je i u mestu Tukojaktuk (Tuktoyaktuk), gde su se naročito istakli dečaci Kori, Jaran i Maki. Vlado je na severu proveo dva meseca i sam je uživao u ''ponoćnom sunčanju''. U večernjim satima sedeo je sa dečacima koje je trenirao, objašnjavao im detalje igre i uživao gledajući Polarnu svetlost (Northern light or Boreal). Stanovao je i hranio se sa Indijancima i Eskimima i to mu je ostalo u nezaboravnoj uspomeni, kao nejlepše leto u životu. Video je i ledene bregove, koji se nikada ne tope. Vrativši se u školu, postao je poznat u svim razredima, a uskoro i u drugim školama, gde su radili njegovi roditelji, pa je tako postao poznat po fudbalu u čitavom gradu.

Kada je i Vlado završio dvanaesti razred on se opredelio da studira matematiku, pa su ga roditelji poslali na studije u Halifaks, Nova Skoša (Halifax, Nova Scotia) na istoku Kanade. I dok su oba dečaka bili na studijama, a tokom letnjeg raspusta dolazili kući, Milan i Dragica su se angažovali na svome poslu, koji su još uvećali i doveli do savršenstva. Sada su oni lično manje radili fizički, a više organizovali i nadgledali ''biznis''. I više su zarađivali, pa su se odlučili da kupe stan nedaleko od jezera Reindž (Range Lake), što su i dečaci rado prihvatili.

A kada je Darko završio svoje studije na koledžu u Kalgariju, odlučio se da se zaposli i prihvatio je ponudu za radno mesto u Fort MekMureju (Fort McMurray). Grad MekMurej je industrijski, gde se prerađuju uljani škriljci i dosta je zagađen, a Darko je rentirao stan u bulevaru Prerijskog kruga (Prairie Loop Boulevard), koji je neposredno uz reku Čiste vode (Clearwater River). Ta rečica je zaista bila čista i mogla se na njoj pecati riba za jelo. Ulivala se u veću Atabaska reku (Athabasca River) u samom gradu. Tu će Darko provesti oko tri godine, za koje vreme se i oženio, a zatim će se preseliti u grad Viktorija, glavni grad Provincije Britiš Kolumbije, gde je dovršio studije. Za tu priliku Milan i Dragica su i tamo kupili jednu kuću, gde su i sami počeli sve češće dolaziti kod sina. Ubrzo će tu dobiti i prvo unuče, pa je baka Dragica imala razloga da boravi u Viktoriji što duže. U međuvremenu i Vlado je završio svoje studije, dobio radno mesto nastavnika matematike u školi u Kalgariju, uselio se u njihovu kuću, oženio se i ubrzo kupio sebi sopstvenu kuću.

Dragica je već dosadilo da vode čistačku firmu pa je ubrzo to prepustila samo Milanu, a ona je dobila posao u školskom bordu (School Board) gde je vodila računovodstvo. Nakon par godina samostalnog rada u poslovima čišćenja Milan se povredi na poslu, bolovanje mu potraja oko dve godine i na koncu ga lekari penzionisaše. Dragica je radila još neko vreme u računovodstvu školske uprave, dečaci su oba bili već dobro situirani, imali svoje kuće i svaki po dvoje dece. Stariji Darko radio je kao profesor na fakultetu na kome je i sam studirao, a mlađi Vlado u srednjoj školi kao nastavnik matematike.

Kad je Milan jedne prilike rekao svome drugaru Borisu da ih u Jelounaifu niko nije posetio za vreme od devetnaest godina, Boris mu tada obeća da će ih oni posetiti i već nakon tri dana kupi on avio-karte za Jelounaif. Dolaskom u posetu u Jelounaifu su Boris sa suprugom i Milan sa Dragicom najčešće ručavali u parku pored gradske kuće (City Hall), nedaleko od Dragičinog radnog mesta i danju uživali na suncu, a uveče u polarnim svetlostima. Skoro svakodnevno su pravili izlete na obližnja jezera, kojih u okolini ima bezbroj, a na kojima se mnogi ovdašnji stanovnici počinju kupati još pre nego se sasvim otopi led na njima. Leta su u Nord Vestern Teritoriji veoma kratka pa sezonu valja iskoristiti na vreme. U Jelounaif dolaze mnogobrojni turisti, većina ipak tokom letnje sezone, mada dolaze i oni koji uživaju severne veoma hladne zime.

I kad Milan i Dragica napuniše dvadeset godina života i veoma napornog rada u Jelonaifu, a decu izvedoše na put i zaradiše dovoljno da im ne treba više, odlučiše da se i Dragica penzioniše, prodaše stan u Jelounaifu pa se preseliše u Kenmur (Canmore) Alberta, gde opet kupiše treću kuću zajedno sa dečacima, koji im leti tu provode vreme dok traju školski raspusti, a baka i deda uživaju sa unucima i svake večeri sede svi zajedno ispod Roki mountis (Rocky Mounties) obasjanih naizmenično mesečinom ili polarnom svetlošću.

A kada se Boris poslednji put sreo sa Milanom i Dragicom u njihovom stanu u gradu Kenmur (Canmore), Milan je Borisu ispričao njegov doživljaj u rodnom Banatu, kojom prilikom mu je jedna simpatična Cigančica gledala u dlan i rekla mu da će on u životu steći tri kuće. Milan joj se tada nasmejao, misleći da Cigančica izmišlja priče radi svoje zarade, a eto njena predviđanja su se Milanu i Dragici ostvarila. Oni su zaista zaradili i kupili tri kuće u Kanadi.

Yellowknife City

PODELITE OVAJ TEKST NA: