детаљ слике: КРК Арт дизајн

У ГРАДУ ПОЛАРНЕ СВЕТЛОСТИ

Рат само што није почео у Југославији, организују се протестни митинзи, многобројне странке пропагирају своје програме, а народ све узнемиренији. Редовно запослени имају све мање послова, а они који их ни до тада нису имали, не виде никакав излаз како да прехране своју децу, а о њиховом школовању готово и да не размишљају. И они који су имали своје приватне послове виде да се ничему бољем не могу надати. Ко је имао своје ближе рођаке негде у иностранству или се већ одселио код њих или пакују кофере да то што пре учине.

Милан и Драгица са дечацима Дарком и Владом (Звани Зека), имају само њену сестру Даницу, удату за Хрвата Анту, који живе у Канади, далеко на северу у граду Yellowknife, који на српском има значење ''Жути нож''. Дечаци су се томе имену града смејали када је Даница боравила код њих у Новом Саду. Када им је Милан споменуо да би можда било паметно писати Анти и Даници за могућност да им они пруже уточиште у Жутом ножу, дечаци су се томе обрадовали. Радовала их је могућност да се селе у земљу Индијанаца, замишљали су их онаквим какве су гледали у Вестерн филмовима.

И прође негде око три месеца када им стиже одговор од Данице да су она и Анте вољни да их спонзоришу, тј. омогуће им добијање усељеничких виза за Канаду. Милана и Драгицу није више интересовало ни какве су тамо зиме, ни шта ће радити. Милан се уздао у своје мајсторске способности, а било је само важно избећи рат и сачувати децу живу, а језик ће већ сви научити, снаћи ће се већ некако. Истина, Даница и Анте нису им ни могли ништа унапред обећати што се запошљавања тиче. О својим намерама договорили су се да ником још ништа не говоре. Драгица је још радила, а на послу је била вредна и трудила се да јој из ближе околине нико не примети да ће их ускоро напустити. Дечаци су својим другарима понекад измишљали приче о Индијанцима из Жутог ножа, што им је било нејасно и загонетно, па нису из тога закључивали о могућности њиховог одласка. Милан је једино написао писмо своме добром другару Борису који се већ био одселио у Торонто. Чекали су да добију канадске усељеничке визе и да пакују кофере.

Уселењем у Канаду, стигли су у Калгари (Calgary), где су смештени у привремени боравак. Ту су се прво почели орјентисати и привикавати на зиму која се приближавала. У даљини су се назирали планински врхови северних Кордиљера, са којих су дували хладни ветрови. Језик нису знали, а Милан је убрзо почињао бити нервозан, желео је да почне радити било шта. Дечаци још нису пошли у школу, а они су знали енглески боље од родитеља, учили су га у школи. Они су убрзо почели налазити другове у комшилуку и њима је било лепо. Сви су желели да упознају ближу околину па су заједно излазили у шетње оближњим улицама и одлазили до продавница. Како су дани бивали све хладнији морали су куповати топлију одећу.

И не прође дуго времена Анте и Даница им јавише да се спреме за пут на север. Пут до Јелоунаифа (Yellowknife), ''Жутог ножа'', како су га дечаци радије звали, био је око две и по хиљаде километара. Анте је Милану рентирао неки доста стари ауто, узели су ауто-карту и добили објашњење којим путевима да иду. Ствари су спаковали у пртљажник, спремили суву храну за три дана и њих четворо сели у ауто, напунили резервоар, и кренули у непознато. Док су још путовали путевима Алберте, привикли су се на саобраћајне знаке и возили брзином према саобраћајним знацима и датим прописима. Милан се трудио да не направи никакав прекршај јер је возио са интернационалном дозволом, коју канадски прописи толеришу само за краће време. Застанке су правили само где су узимали бензин, а ту су најчешће узимали кафу и сви обављали физиолошке потребе. Први дан протекао им је доста добро, у добром расположењу. Примећивали су како иду све даље на север да је успутно дрвеће све мање. Дарко им је објаснио да је то због све хладније зиме, како су они учили у школи. Њих двојица, Дарко и Зека, причали су вицеве којима су увесељавали родитеље.

Прво преноћиште имали су у неком успутном мотелу код места Ваиткорт (Whitecourt), северно од Едмонтона, поред пута број 43. Милан је први дан возио неуморно, радујући се да ће ускоро почети радити. А како су све даље одлазили на север дечаци су осећали како све више одлазе у пустињак. Драгица је претежно ћутала. Она је знала да иду по наговору њене сестре, па је осећала извесну одговорност уколико им се не буде допало место где долазе.

Другога дана путовали су кроз прави пустињак. Насељених места готово да није ни било, само су бензинске пумпе постојале на датим растојањима. Са обе стране пута 35 било је безброј језера, у ствари само су се смењивале шуме и језера. Природа је деловала лепо у смислу чистоће, а како није било ни већег саобраћаја и ваздух је деловао чисто и свеже. Други дан им је протекао више у ћутању, сви су се већ осећали уморно, а предстојао им је још један дан вожње. Увече су прешли гранични прелаз у Северо-западну територију (Northwestern Territory). Туристички прелаз званично је отворен од 15 маја до 15 септембра, а како су Милан и Драгица са дечацима ушли претпоследњег дана месеца августа, ту су били прихваћени како овде прихватају све туристе, нудећи им бесплатно кафу, карте и неопходна упутства. Ту су добили и преноћиште и информације за које су се дечаци успели споразумети. Милан је већ био достауморан па је пожурио да те вечери легне раније.

Ујутро су видели да се налазе у месту Твин Фолс Горџ (Twin Falls Gorge), а недалеко одатле, према мапи коју су добили на граничном прелазу шездесете паралеле, још су водопари Александра и Луис (Alexandra & Louis Falls), па Леди Евелин (Lady Evelyn) и реке Слеив (Slave River), Какиса (Kakisa) и Роднаиф (Rodnaipf), а све некако у склопу Територијалног парка Форт Симпсон (Fort Simpson). Заиста природно лепа места, предодређена за бројне туристе. У тим крајевима живе искључиво Индијанци племена Ден (Dan), који се претежно баве ловом и риболовом, а они Индијанци који живе уз реку Хеј (Hey) од вајкада су се бавили и продајом крзна. Када су се освежили и мало прошетали ближом околином, сели су поново у стари ауто, напунили га бензином и кренути даље у правцу севера према градићу Реи (Rae-Edzo). Био им је то трећи узастопни дан непрекидне вожње, помало им је личио на вечност и као да никада неће стићи до тог ''Жутог ножа''. Успут су се смењивале шуме и језера, а земљиште које се примећивало на пропланцима углавном је било каменито, понегде обрасло травом. У поподневним сатима свратили су у градић Реи да предахну, одакле им је преостало још око 110 км вожње до Јелоунаифа.

Куће Индијанаца племена Ден претежно су брвнаре поређане у низове, у неку руку то су им улице. Милан је провезао ауто дуж неколико улица и приметио да су готово све уз језеро Слеив (Slave Lake) на терену у виду полуострва. Паркирао је испред једине продавнице, у којој је Милан себи купио пиво, а сокове за остале, и од хране узео је запаковане сендвиче. Ту су се задржали око сат времена, а онда продужили на последњу руту дугог путовања. И тек што су се удаљили од Реи десетак километара, видели су медведа на удаљеност од око тридесетак метара од пута. Успорили су да га сви боље виде.

На улазу у град Јелоунаиф на левој страни је језеро Лонг (Long Lake), а у самом граду има их још неколико: Фокс, Џекфиш, Фреим, Нивен, Реинџ и још неколико мањих безимених. Град је заиста пун језера, а језеро Лонг је главно на коме је пешчана плажа.

Већ сви уморни и укочени од предугог седења у колима стигоше до стана Анте и Данице, који их почастише освежењем, а затим отпоче прича о путовању. Даница се интересовала за родбину и ситуацију у Новом Саду, Милан им је причао о путу од Калгарија, а затим и о почетку рата, док је Анте претежно ћутао. Ћутали су и дечаци, они су васпитани да не упадају у разговоре старијих, све док их неко нешто не пита. Те вечери гости су отишли рано на спавање, знали су да их већ од сутра очекују многобројне обавезе.

Од првог септембра у Јелоунаифу већ почиње јесен, а почиње и школска година, а требали су се сви најпре пријавити као новодошли становници града. Даница их је водила да обаве пријаве где год је то требало, а затим их је све одвела до школе Калеми Ден (K’alemi Dene School) и провела их главним улицама ради орјентације. Град Јелоунаиф је главни град Норд-Вестерн Територије, има око 20.000 становника, а локална привреда је углавном орјентисана на добијање и обраду злата и дијаманата. Отуда се у новије време град Јелоунаиф и зове ''Дијамант севера'' (Diamond of the North). Температуре су овде већ пале до свега неколико степени изнад нуле, па се требало и прописно обући. Мало необично за доба године, али ово је далеки канадски север. Требало се почети привикавати од првога дана.

Током прве недеље Милан и Драгица су успели уписати дечаке у школу, а затим су почели трагања за њихова запошљавања. Распитивали су се и за могућности учења енглеског језика и сазнали да као новодошли имигранти имају право на бесплатну наставу енглеског или француског језика.

Анте их је потпуно изненадио. Милан је очекивао да ће му он помоћи да нађе посао, али га је Анте препустио да се сам сналази. А Милан није познавао град, није знао језик, лутао је од врата до врата, објашњавао са пар речи и гестикулацијама да тражи да ради. Оне којима су се обраћали свуда су слегали раменима и захваљивали му се. Утучен враћао се кући, стрепео како ће извести децу на животни пут. Анту је обично затицао изваљеног на каучу да гледа телевизију и пуши. Чак је волео и да попије. Понекад би понудио чашицу ракије и Милану, тек да има разлога за своју чашу. Драгица је са сестром радила у кући и њих две су имале о чему да причају. Сва срећа дечаци су већ кренули у школу и они су се брже уклапали у друштво њиховог узраста. Прилично добро су знали и енглески па су већ могли пратити наставу. А како су из Новог Сада донели добра школска предзнања веома брзо су се уклапали у канадско школско градиво.

Десетак дана након што су се нашли у Јелоунаифу Милан сврати у Калеми Ден школу и директору успе објаснити да су његови дечаци пошли у ту школу, а када је директор схватио о коме је реч, предложи он Милану да би, уколико жели, могао да чисти учионице његове школе у вечерњим сатима. Драган то једва дочека, али је требало да има свој прибор за чишћење. Донели су нешто новца за храну и преке потребе, али одлучише да купе опрему па шта буде. И тако он и Драгица кренуше заједно да раде. По природи обоје су вредни и поштени па већ први дан завршише спремање целокупне школе до пред поноћ, што је било знатно брже од претходних чистача који су реферисали директору школе да су радили током целе ноћи. И директору се они допадоше. Рече им да могу да продуже, а уколико буду у могућности, он ће их препоручити и своме колеги, директору друге школе.

Наставили су обоје да раде у вечерњим сатима до после поноћи, а кући су долазили уморни али задовољни. Током дана имали су обавеза око сређивања статусних питања, набављања хране и спремања јела, дечаци су добро почели и вредело је дати им храброст за нови живот. Анте их гледа па се и сам чуди како су се сами успели тако брзо снаћи у новој средини где још никога нису познавали и без знања језика. Каже им како је њему требало много више времена иако су у време његовог доласка нуђени послови на све стране. Тако је за њега било олакшање, није им морао ни у чему помагати. Нашао им је само стан у својој околини, али су стан Милан и Драгица морали од почетка плаћати. Већ од првог октобра Милан и Драгица са Дарком и Владом уселише се у свој стан и срећни и задовољни започеше сопствени живот на далеком северу у ''Дијаманту севера''. Куповали су полован намештај, претежно на ''Гараж сеилу'', а по неки комад узимали са улице испред кућа где се оставља бесплатно. За почетак се тако морало.

У октобру је већ у Јелоунаифу било веома хладно, зима се приближавала, први снег је већ почео падати. Недалеко од зграде у којој су рентирали стан је стари део града где је био први рудник злата, сада већ напуштен, а остале су још старе рударске куће, брвнаре. Пар стотина метара даље је Велико Слеив језеро (Great Slave Lake), десето по величини у свету и најдубље на северно-америчком континенту. На том језеру има доста кућа сојеница, а становници који у њима живе не плаћају градску таксу.

Дарко и Владо су се брзо уклопили у друштво из својих и већ стекли другаре, међу којима су Никан и Тамар из њихових разреда. Обадвојица су били Индијанци локалног племена Ден. Када су први пут дошли у посету код Милана и Драгице, Владо их је почео учити да играју европски фудбал. Дарко се заинтересовао за Догриб језик, језик Ден Индијанаца, који се факултативно могао изучавати у њиховој школи, што се Никану и Тамару допало. Када су Никан и Тамар позвали Дарка и Владу да и они дођу код њих кући они су то са задовољством прихватили и о томе обавестили своје родитеље. Милан и Драгица су убрзо стекли поверење у Индијанце и прихватали су њихову децу као и своју.

Током месеца децембра обданица је у Јелоунаифу трајала свега око шест и по сати, а температуре су пале на испод -45°С. У то време северно изнад Поларног круга (Arctic Circle) сунце уопште не излази 30 дана, од 5. децембра до 5. јануара, а лети током 57 дана, од 24. маја до 24. јула, никад не залази. Тада на крајњем северу становници и тамошњи туристи уживају ''поноћно сунчање''.

Једнога дана, увече док су Милан и Драгица журно спремали учионице школе ''Калеми Ден'', наиђе директор школе и, видевши их како тај посао обављају савесно, предложи им да могу узети и Католичку школу (Yellowknife Catholic School), у којој је његов колега директор и он му је већ споменуо Милана и Драгицу. Када то чуше Драгица и Милан, одмах прихватише и договорише се да свако од њих спрема по једну школу, а ко први заврши долазиће код оног другог у помоћ и како би се ноћу враћали кући заједно. Убрзо докупише још потребне опреме и кренуше и у тај посао. За дечаке нису морали посебно да се брину јер су били добро васпитани и довољно одрасли да су се могли старати сами о себи. Учили су добро и били обадвојица одлични. И неће проћи још дуго времена понудише ова два директора да преузму и остале школе (Sir John Franklin High School; St. Patrick High School & Mildred Hull School). Милан и Драгица се изненада нађоше у неприлици. Не смеју одбити, а не могу то више сами стићи. И решише они да региструју фирму за чишћење и да запосле још неколико људи. Запослили су их укупно шесторо, у свакој додатној школи по двоје. Анте малте није добио срчани удар када је чуо да су Милан и Драгица свега шест месеци након доласка у Јелоунаиф стекли запослење и запослили још шест других особа. Био им је завидан.

Прође им прва година боравка у Јелоунаифу, скоро да нису ни осетили којом брзином јер су радили нон-стоп, дечаци завршише успешно сваки свој разред, Дарко једанаести, а Владо девети. Милан и Драгица су већ почели добро да зарађују и почеше размишљати о инвестирању. Пошли су и на часове енглеског језика још током зимског семестра и већ завршили први курс па су се боље споразумевали са својим радницима и управама школа. Драгица је у Новом Саду радила као економиста у рачуноводству, па се и у Јелоунаифу лако уклопила да води њихов бизнис. Владо (Зека) се у школи доказао као добар фудбалер па га је директор кандидовао за следећи школски распуст да иде на север да подучава дечаке школског узраста, чему се он обрадовао, а свакако охрабрио и родитеље. Тог лета Дарков разред имао је организовану екскурзију, током које су посетили Камерун водопаде (Cameron Falls) и језера Прелуде и Тибит (Prelude Lake & Tibbitt Lake), прелепа места са уређеним стазама за посетиоце. Затим су продужили на север до делте реке Мекензи (Mackenzie River) која се улива у Бофортово море (Beaufort Sea), Северног леденог океана. Професори су ђацима показали и уверили их да Канада обилује шумским и језерским богаствима, као и рудним богаствима нарочито скупоцених метала. У шумама расте доста бобичастог воћа, а где има бобица има и медведа, па је водич групе скренуо пажњу деци да се не удаљавају сами у шуме.

Сам град Јелоунаиф лежи на златној подлози, која се простире на око 13 километара пречника око града, а од недавно су пронађена и налазишта дијаманата, по којима је Јелоунаиф и добио име ''Дијамант севера''. Недалеко од града је рудник злата ''Џајант'' (Giant), био је један од најбогатијих рудника те врсте са око 8-20 грама злата по тони руде, а доживео је да буде затворен када су му резерве потпуно исцрпљене. Од недавно су дијаманти постали веома актуелни, а у граду се развила индустрија обраде дијаманата. У граду, уз језеро Фреим (Frame Lake), је атрактиван центар (Prince ofWales Northern Heritage Centre), у коме су приказани артикли индијанске културе и са рестораном са специјалитетима од бизона. Недалеко од тога центра је провинцијски парламент саграђен у виду снежне пахуљице.

Јесте да су зиме у Јелоунаифу Милану и Драгици прве године изгледале неподношљиве, али су ипак опстали и донекле се привикли. Одржао их је успех у послу. Током друге године већ су остварили извесну уштеду коју су инвестирали у куповину куће у Калгарију. У старту су је издали у ренту па је кућа сама себе отплаћивала. А након друге године, када је Дарко завршио дванаести разред, одлучили су да га пошаљу на студије у Калгари, где је бар имао свој стан. Родитељи и млађи брат обилазили су га када су им радне обавезе дозвољавале.

Те године Владу је школа послала на север да тренира локалне дечаке Индијанаца и Ескима да играју европски фудбал (Soccer). Што нико није очекивао, дат му је за потребе авион двосед са пилотом. Отпутовао је у градић Инувик, око 200 км северно, а поред тога боравио је и у месту Тукојактук (Tuktoyaktuk), где су се нарочито истакли дечаци Кори, Јаран и Маки. Владо је на северу провео два месеца и сам је уживао у ''поноћном сунчању''. У вечерњим сатима седео је са дечацима које је тренирао, објашњавао им детаље игре и уживао гледајући Поларну светлост (Northern light or Boreal). Становао је и хранио се са Индијанцима и Ескимима и то му је остало у незаборавној успомени, као нејлепше лето у животу. Видео је и ледене брегове, који се никада не топе. Вративши се у школу, постао је познат у свим разредима, а ускоро и у другим школама, где су радили његови родитељи, па је тако постао познат по фудбалу у читавом граду.

Када је и Владо завршио дванаести разред он се определио да студира математику, па су га родитељи послали на студије у Халифакс, Нова Скоша (Halifax, Nova Scotia) на истоку Канаде. И док су оба дечака били на студијама, а током летњег распуста долазили кући, Милан и Драгица су се ангажовали на своме послу, који су још увећали и довели до савршенства. Сада су они лично мање радили физички, а више организовали и надгледали ''бизнис''. И више су зарађивали, па су се одлучили да купе стан недалеко од језера Реинџ (Range Lake), што су и дечаци радо прихватили.

А када је Дарко завршио своје студије на колеџу у Калгарију, одлучио се да се запосли и прихватио је понуду за радно место у Форт МекМуреју (Fort McMurray). Град МекМуреј је индустријски, где се прерађују уљани шкриљци и доста је загађен, а Дарко је рентирао стан у булевару Преријског круга (Prairie Loop Boulevard), који је непосредно уз реку Чисте воде (Clearwater River). Та речица је заиста била чиста и могла се на њој пецати риба за јело. Уливала се у већу Атабаска реку (Athabasca River) у самом граду. Ту ће Дарко провести око три године, за које време се и оженио, а затим ће се преселити у град Викторија, главни град Провинције Бритиш Колумбије, где је довршио студије. За ту прилику Милан и Драгица су и тамо купили једну кућу, где су и сами почели све чешће долазити код сина. Убрзо ће ту добити и прво унуче, па је бака Драгица имала разлога да борави у Викторији што дуже. У међувремену и Владо је завршио своје студије, добио радно место наставника математике у школи у Калгарију, уселио се у њихову кућу, оженио се и убрзо купио себи сопствену кућу.

Драгица је већ досадило да воде чистачку фирму па је убрзо то препустила само Милану, а она је добила посао у школском борду (School Board) где је водила рачуноводство. Након пар година самосталног рада у пословима чишћења Милан се повреди на послу, боловање му потраја око две године и на концу га лекари пензионисаше. Драгица је радила још неко време у рачуноводству школске управе, дечаци су оба били већ добро ситуирани, имали своје куће и сваки по двоје деце. Старији Дарко радио је као професор на факултету на коме је и сам студирао, а млађи Владо у средњој школи као наставник математике.

Кад је Милан једне прилике рекао своме другару Борису да их у Јелоунаифу нико није посетио за време од деветнаест година, Борис му тада обећа да ће их они посетити и већ након три дана купи он авио-карте за Јелоунаиф. Доласком у посету у Јелоунаифу су Борис са супругом и Милан са Драгицом најчешће ручавали у парку поред градске куће (City Hall), недалеко од Драгичиног радног места и дању уживали на сунцу, а увече у поларним светлостима. Скоро свакодневно су правили излете на оближња језера, којих у околини има безброј, а на којима се многи овдашњи становници почињу купати још пре него се сасвим отопи лед на њима. Лета су у Норд Вестерн Територији веома кратка па сезону ваља искористити на време. У Јелоунаиф долазе многобројни туристи, већина ипак током летње сезоне, мада долазе и они који уживају северне веома хладне зиме.

И кад Милан и Драгица напунише двадесет година живота и веома напорног рада у Јелонаифу, а децу изведоше на пут и зарадише довољно да им не треба више, одлучише да се и Драгица пензионише, продаше стан у Јелоунаифу па се преселише у Кенмур (Canmore) Алберта, где опет купише трећу кућу заједно са дечацима, који им лети ту проводе време док трају школски распусти, а бака и деда уживају са унуцима и сваке вечери седе сви заједно испод Роки моунтис (Rocky Mounties) обасјаних наизменично месечином или поларном светлошћу.

А када се Борис последњи пут срео са Миланом и Драгицом у њиховом стану у граду Кенмур (Canmore), Милан је Борису испричао његов доживљај у родном Банату, којом приликом му је једна симпатична Циганчица гледала у длан и рекла му да ће он у животу стећи три куће. Милан јој се тада насмејао, мислећи да Циганчица измишља приче ради своје зараде, а ето њена предвиђања су се Милану и Драгици остварила. Они су заиста зарадили и купили три куће у Канади.

Yellowknife City

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: