detalj slike: KRK Art dizajn

PTICE POGNUTIH GLAVA

Jednom će ptice pognutih glava pred tobom stati

U neko predvečerje, u senci crvenih ruža,

U srcu vrta koji ćuteći za tvojim osmehom pati

I nemoćno zelene ruke u daljinu pruža;

Jednom će ptice pognutih glava pred tobom stati.

Nebo rasuće purpur po tvom licu belom

U nekom kutku sveta u tvrđavi tišine,

Tamo gde pupoljci rastu u suton pod sunčevim velom

I slavuji obitavaju ispod maslinaste pelerine,

Nebo rasuće purpur po tvom licu belom.

Po reci nadanja odsjaj nečeg nežnog zaplutaće,

Povijene grane šaputaće na vetru moje davnašnje tajne

A tvoje usne i dalje hladno ćutaće;

U vrtu procvalih pupoljaka i tišine beskrajne

Po reci nadanja odsjaj nečeg nežnog zaplutaće.

TI NE VERUJEŠ

U onom svitanju u onom parku

Ja padoh u ljubav vrtoglavo,

A ti još u istini tražiš varku –

Ti još ćutiš i bežiš tvrdoglavo.

Nudim ti reči lekovite vode,

Nudim ti srce iz zlatne zdelice

I medeno ropstvo slatke slobode –

A ti se još kriješ, moja Pčelice!

Ti u suze i u tugu često padaš

A ja ti dolazim ljubavlju vođen.

Ti još sanjaš i još uvek se nadaš

Da neko drugi za tebe je rođen.

Video sam i prošao puno toga

I znam kud idu u jesen selice,

Priznajem samo još sjaj oka tvoga –

A ti mi još ne veruješ, moja Pčelice!

TI SANjAŠ ZEMLjE MISTIČNE

Ti sanjaš zemlje mistične i daleke,

Žude tvoje oči Egipat da vide

Kriješ u zenicama afričke reke

A ja gradim ljubav kao piramide.

U njih za tebe zidam riznice blaga

Koje čuvam dugo već u svojoj duši.

A tvoje srce bez putokaza traga

Za drugim nečim i piramide ruši.

Ti u samoći tražiš lagume drevne

Koji čuvaju misterije beskrajne,

Zaboravljaš zanesena tuge dnevne

A ja kopam do tebe prolaze tajne.

Zamorena čudimasnom puniš oči

Ostavljaš me budnog na straži dok spavaš,

Neoprezno prosipaš gral koji toči

Sjaja i tamom prolaze mi zatrpavaš.

Istražuješ pećine hladne i mračne,

Radost ogromna na dlanovima malim.

Svetlosti ti treba kad sumnja te načne

Pa raspaljujem vatre i baklje palim.

Tebi navikloj na tamu svetlost smeta,

Privikni oči, ta luč će da te spasi.

Znaj, čekam te tu u prikrajku tvog sveta.

Pruži mi dlan, molim te, baklje ne gasi!

LjUBAV U ZELENOJ PELERINI

Bilo je popodne i bila je zima.

Silazio sam dugim stepenicama čežnje

Do hladnog hodnika,

Do dugačkog hladnog hodnika,

A dole na podu kraj stepeništa

Ležala je saksija zamrzlog cveća.

Nosio sam par knjiga u rukama

I par briga u mislima

Krijući umor u zenicama.

A tamo kraj prozora

Stajala je Ona

Sa raspuklim kestenjem u očima,

Sa komadićem jutarnjeg sunca na usnama.

Tamo kraj prozora stajala je Ona,

Kao neka osmehnuta ljubav,

Osmehnuta ljubav u zelenoj pelerini.

I zastao sam na trenutak,

Tu, na jedan korak do sna,

Rekao sam joj: zdravo.

Klimnula je glavom.

Moj pogled je izgarao na njenim usnama

Od jutarnjeg sunca.

Rekao sam joj: čini mi se da te znam odavno.

Pogledala me je upitno sa očima od raspuklog kestenja.

Da, viđao sam te kako šetaš mojim snovima,

Kao promenadom.

Da ti slučajno nisi ona devojka

Koja je izgubila srebrnu cipelicu

Na pragu mog sna

Onenoći kad se mesečina razlila

Po mom sećanju.

Ako si ti ona devojka koju godinama tražim

Da bih joj vratio neke sitnice,

Koje ona uporno zaboravlja u mojim snovima,

Ako si ti ona devojka koja dugo već

Krije ključeve od purpurnih odaja mog srca,

Ona devojka koja mesecima pred zoru

Nestaje iz mog naručja,

Ako si ti ta devojka,

Molim te, reci nešto.

Jer te zvezde u tvojim zenicama

Liče na platno na kome piše: cilj!

Molim te, reci nešto da znam jesam li stigao,

Ili je cilj još uvek daleko.

A Ona je stajala nemo kraj prozora,

Kao neka tajanstvena ljubav,

Tajanstvena ljubav u zelenoj pelerini.

Njeno ćutanje je uspavljivalo hodnik,

Njeno ćutanje je odzvanjalo u mojim ušima.

Pitao sam je zna li gde se nalazi

Ulica posečenih hrastova.

Možda, tiho je rekla.

Pitao sam je hoće li biti tamo

Kada iscuri februar i sa crkvenog tornja

Odzvoni šest puta.

Možda, opet je tiho rekla,

A između nas, u mojim i njenim mislima

Tekla je velika reka hrleći u tamno predvorje

Najtajanstvenije ljubavi.

Tekla je velika reka na kojoj smo Ona i ja

Bili dva broda, koja u olujnoj noći

Lutaju bez kompasa tražeći svetionik.

Već je iscurela i poslednja kap februara,

Sa crkvenog tornja odavno je odzvonilo šest puta

A Ona se lagano približava

Dugačkom ulicom moje stvarnosti.

Stajala je na korak do mog sna,

Njene reči su uspavljivale suton.

Bila je u mom naručju

Ona, kao neka nasmejana ljubav,

Nasmejana ljubav u zelenoj pelerini.

PODELITE OVAJ TEKST NA: