детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПТИЦЕ ПОГНУТИХ ГЛАВА

Једном ће птице погнутих глава пред тобом стати

У неко предвечерје, у сенци црвених ружа,

У срцу врта који ћутећи за твојим осмехом пати

И немоћно зелене руке у даљину пружа;

Једном ће птице погнутих глава пред тобом стати.

Небо расуће пурпур по твом лицу белом

У неком кутку света у тврђави тишине,

Тамо где пупољци расту у сутон под сунчевим велом

И славуји обитавају испод маслинасте пелерине,

Небо расуће пурпур по твом лицу белом.

По реци надања одсјај нечег нежног заплутаће,

Повијене гране шапутаће на ветру моје давнашње тајне

А твоје усне и даље хладно ћутаће;

У врту процвалих пупољака и тишине бескрајне

По реци надања одсјај нечег нежног заплутаће.

ТИ НЕ ВЕРУЈЕШ

У оном свитању у оном парку

Ја падох у љубав вртоглаво,

А ти још у истини тражиш варку –

Ти још ћутиш и бежиш тврдоглаво.

Нудим ти речи лековите воде,

Нудим ти срце из златне зделице

И медено ропство слатке слободе –

А ти се још кријеш, моја Пчелице!

Ти у сузе и у тугу често падаш

А ја ти долазим љубављу вођен.

Ти још сањаш и још увек се надаш

Да неко други за тебе је рођен.

Видео сам и прошао пуно тога

И знам куд иду у јесен селице,

Признајем само још сјај ока твога –

А ти ми још не верујеш, моја Пчелице!

ТИ САЊАШ ЗЕМЉЕ МИСТИЧНЕ

Ти сањаш земље мистичне и далеке,

Жуде твоје очи Египат да виде

Кријеш у зеницама афричке реке

А ја градим љубав као пирамиде.

У њих за тебе зидам ризнице блага

Које чувам дуго већ у својој души.

А твоје срце без путоказа трага

За другим нечим и пирамиде руши.

Ти у самоћи тражиш лагуме древне

Који чувају мистерије бескрајне,

Заборављаш занесена туге дневне

А ја копам до тебе пролазе тајне.

Заморена чудимасном пуниш очи

Остављаш ме будног на стражи док спаваш,

Неопрезно просипаш грал који точи

Сјаја и тамом пролазе ми затрпаваш.

Истражујеш пећине хладне и мрачне,

Радост огромна на длановима малим.

Светлости ти треба кад сумња те начне

Па распаљујем ватре и бакље палим.

Теби навиклој на таму светлост смета,

Привикни очи, та луч ће да те спаси.

Знај, чекам те ту у прикрајку твог света.

Пружи ми длан, молим те, бакље не гаси!

ЉУБАВ У ЗЕЛЕНОЈ ПЕЛЕРИНИ

Било је поподне и била је зима.

Силазио сам дугим степеницама чежње

До хладног ходника,

До дугачког хладног ходника,

А доле на поду крај степеништа

Лежала је саксија замрзлог цвећа.

Носио сам пар књига у рукама

И пар брига у мислима

Кријући умор у зеницама.

А тамо крај прозора

Стајала је Она

Са распуклим кестењем у очима,

Са комадићем јутарњег сунца на уснама.

Тамо крај прозора стајала је Она,

Као нека осмехнута љубав,

Осмехнута љубав у зеленој пелерини.

И застао сам на тренутак,

Ту, на један корак до сна,

Рекао сам јој: здраво.

Климнула је главом.

Мој поглед је изгарао на њеним уснама

Од јутарњег сунца.

Рекао сам јој: чини ми се да те знам одавно.

Погледала ме је упитно са очима од распуклог кестења.

Да, виђао сам те како шеташ мојим сновима,

Као променадом.

Да ти случајно ниси она девојка

Која је изгубила сребрну ципелицу

На прагу мог сна

Оненоћи кад се месечина разлила

По мом сећању.

Ако си ти она девојка коју годинама тражим

Да бих јој вратио неке ситнице,

Које она упорно заборавља у мојим сновима,

Ако си ти она девојка која дуго већ

Крије кључеве од пурпурних одаја мог срца,

Она девојка која месецима пред зору

Нестаје из мог наручја,

Ако си ти та девојка,

Молим те, реци нешто.

Јер те звезде у твојим зеницама

Личе на платно на коме пише: циљ!

Молим те, реци нешто да знам јесам ли стигао,

Или је циљ још увек далеко.

А Она је стајала немо крај прозора,

Као нека тајанствена љубав,

Тајанствена љубав у зеленој пелерини.

Њено ћутање је успављивало ходник,

Њено ћутање је одзвањало у мојим ушима.

Питао сам је зна ли где се налази

Улица посечених храстова.

Можда, тихо је рекла.

Питао сам је хоће ли бити тамо

Када исцури фебруар и са црквеног торња

Одзвони шест пута.

Можда, опет је тихо рекла,

А између нас, у мојим и њеним мислима

Текла је велика река хрлећи у тамно предворје

Најтајанственије љубави.

Текла је велика река на којој смо Она и ја

Били два брода, која у олујној ноћи

Лутају без компаса тражећи светионик.

Већ је исцурела и последња кап фебруара,

Са црквеног торња одавно је одзвонило шест пута

А Она се лагано приближава

Дугачком улицом моје стварности.

Стајала је на корак до мог сна,

Њене речи су успављивале сутон.

Била је у мом наручју

Она, као нека насмејана љубав,

Насмејана љубав у зеленој пелерини.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: