detalj slike: KRK Art dizajn

ISTORIJSKA HERMENEUTIKA ZLA

Remetilac društvenog poretka

Zasigurno najdrevniji oblik personifikacije zla, remetilac hijerarhije dobra, predstavlja koncept uz koji smo mahom svi odrasli. Preko zlog vuka u Crvenkapi i Tri praseta, religijske fantastike, pa do mitologije i sadržaja namenjenih treniranju jednoumlja u dece, a sa svrhom usvajanja moralnog ponašanja.

Još od praistorije čovek se, kao animal symbolicum, suočavao sa nemilosrdnošću prirode. Bogobojažljivost koju danas susrećemo kod privrženika imperativa “lečenja prirodom”, jedenja sirove hrane, odbijanja terapije farmaceutskim proizvodima itd. – nekada smo zaticali u prostijem obliku: groma, zemljotresa, erupcije ili poplave, to jest kazne za nešto što smo učinili protiv poretka stvari. Naša naklonost drevnom kao lekovitom i van-ljudskom vuče daleke korene u magijskom mišljenju koje je pomagalo da se orijentišemo u vremenima kada su nagoni bili u neposrednom sudaru sa egzistencijom, te nas prinuđivali da strašne posledice i gubitke tumačimo u kontekstu sagrešenja. Ta prva oglušavanja o princip realnosti, primorala su nas da formiramo praiskonske kategorije prihvatljivog ponašanja, pa i mišljenja. Opsesivno-kompulzivni aspekat ovog uviđanja nam je pomogao da preživimo desetine hiljada godina neverovatnih iskušenja kao vrsta.

Vremenom, negativno je zahtevalo da bude imenovano, spakovano u definiciju i na kraju, kada smo ovladali predviđanjem neposrednih iznenađenja prirode – personifikovano. Ova kultivacija nepoželjnog, njegova izolacija iz prirodnog poretka stvari, distanciranjem od narogušenog boga ili ljute majke neba i zemlje, omogućila je očovečenje zla. Postalo je nešto među nama, unutar nekih od nas, i podložno istrebljenju. Podivljala reka više nije bila samo razljućeni bog koji opominje neotesano pleme, već je konkretni grešnik postao i sugrađanin koji nije alarmirao evakuaciju.

Tim putem došli smo do prvog konstrukta antagoniste, i danas veoma popularnog u crno-beloj populistici. Odgovornost je dodeljena antropomorfnom entitetu, koji se da kontrolisati ili ukloniti. On unosi promenu u dobrodušnu zajednicu ljudi usled svoje gluposti, sebičnosti ili neodgovornosti. Bivajući najčešće oveštičena ženska figura, očudovišteni muškarac, ali dete – nikako.

Takav skromni konstrukt zloćka, uokviren u uhvatljivu formu, služio nam je dobro naspram nevidljivih i pregolemih vanljudskih sila, za koje smo hiljadama godina nagađali da su ljute, ogorčene, ili nam poručuju da nismo bili dobri.

Relaksiranost uz ovaj prvonastali format zloćka je potrajala dok nismo susreli – Demijana. Đavolji porod. Maloletnika apokalipse. Visibabu sudnjeg dana. Prodorom dečijih likova u personifikaciju zla, načeli smo tabu prenatalne humanosti, priznajući da se ipak rađamo – kao divljač, a da je Homo sapiens sapiens samo eventualna predispozicija novorođenog malog svaštojeda. Od Frojda, mladost više nije bila utočište nevinosti, a moralna korumpiranost je izašla iz tradicionalnih okvira rasističkih teorija o “zlom tuđinu”. Boja kože, poreklo, nasleđe loše krvi, više nisu bili branik bezbednosti otadžbine. Zlo je postalo potencijalno urođeno bilo kome, domaćima, a ne samo strancima i dođošima, kojima smo olako osporavili ljudskost.

Pomračeni osvetnik

Kako smo napredovali u racionalizaciji zla, tako je rastao i opus motiva antagonista. Potera za odgovornošću, nošena ranije pominjanim motivom da se zlo eliminiše, dovela je književno stvaralaštvo do proizvodnje zlikovaca sa razlogom. Više nismo samo bivali zatečeni urođenim zlom pojedinca pred predstavom besprizornog zla, već smo iznašli način da ga razumemo. Da shvatimo te rane jade mladog Drakule, ponekog osujećenog olimpskog boga, ogorčenog i obespravljenog naučnika koji se okreće protiv društva. Zlo je postalo ontogenetsko, razvojno-psihološki zaplet, propust zajednice, kolateralna šteta kolektivizma, danak prelasku iz nomadskog u naseljenički način života. Nisu se svi mogli uklopiti, niti pronaći svoju sreću i uspešnu socijalizaciju u infrastrukturi ranih naseobina. Nametanje skromnosti nije uspevalo u potpunosti, a kolateralna nepravednost pčelinjaka civilizacije prema ponekome – hranila je osećaj uskraćenosti u transformišućem pojedincu. Nisu svi mogli postati leptiri, poneko je ostajao gusenica, ili zaglavljen u čauri iz koje niče otuđenik.

Priznali smo, konačno, da zlo ne mora da bude nativističko, već da se empirijski može dedukovati etiologija izopačenja. Da je sredina ta koja utiče više negoli zla krv, i da može srozati porive čak i najčestitijih. Branitelja hrišćanstva, asketa visoke nauke i tehnologije, suviše zadirkivane nevinčadi. Čovek je postao kvarljiva roba, a teško popravljiva. Organski deficit i demonološka paradigma su izgubili interpretativni potencijal. Današnja produkcija psihotrilera uspešno je pozajmila od horor fantastike taj koncept posrnulog čoveka. Ovo je bilo moguće upravo zato što je izvorište zla prestalo da bude fantastičko, i postalo je psihološko. Time je turobni unutrašnji svet i kontekst života zloćka dobio realističniju osnovu i zaplet, dok su jedino razmere zla ostale fantastične, ali ne i njegova geneza. Megalomanija, paranoidna sumanutost, persekucija, revandikaciona psihoza isterivanja pravde, mitomanija izumitelja, fanatička ideologija kulta, izrodili su pregršt prostora za stvaralaštvo bazirano na desetinama kategorija krepelijanske psihijatrije XIX veka.

Pored toga, tranzicija koncepta zlikovca je bila praćena i sociopolitičkim obrtom. Posrnuli ne doživljava samo sunovrat sredinske podrške i psihološku dekompenzaciju, on menja i svoj položaj u društvu. Gubi elitnu poziciju koju je posedovao, ili bio nadomak njenih privilegija. Zlikovcem postaje čovek iz visokog društva ili primerni građanin, a ne bezumni terorista illi tuđin sa periferije zajednice. Osoba koja ima dovoljno mogućnosti, ugleda, kapitala, da sprovede svoja zlodela efikasnije, prerušena u socijalno prihvatljivog gospodina koji izaziva strahopoštovanje, ukratko – ravnopravni pripadnik zajednice. Zlo je postalo elegantnije, vezano za visoko društvo, ili u najmanju ruku za pitome i talentovane pojedince. Asociranjem kreativnosti sa ludilom, a ludila sa zlom, esencijalistička fascinacija šizofrenim šamanima iz autohtonih plemena zamenjena je pozitivističkom klasifikacijom mentalne havarisanosti.

Kako je napredovao narativ nesuđenog oportuniste, tako se približila potreba za konstrukcijom još mlađe ideje o zlikovcu. Došli smo do predsoblja potpune relativnosti porekla zla. Fascinacijom uzrocima pomračenja pojedinca, njegovim frustracijama kao okidačima promene, otkrili smo da ponekad taj koncept propušta da obuhvati jednu formu zla koja ne zahteva preduslov traumatske prošlosti, niti ikakvu posrnulost karakternih crta. Zlo čijem je pojavljivanju dovoljna situacija, potpuno nezavisna od etiologije pojedinca, ono koje se događa mimo svih predviđanja individualističkih teorija, i gde su psihološko-psihijatrijske doktrine nemoćne. Zlo koje uspešno objašnjava jedino psihologija grupe i sociologija. Zlo normalnih.

Banalni konformisti

Kako se tumačenje fenomena zla iscrpljivalo unutar demonoloških, zatim organskih, pa na kraju i individualističkih teorija, ustrebali smo objašnjenja koja mogu obrazložiti potpuno odsustvo uticaja predispozicije ili unutrašnje promene pojedinca, iliti više njih. Počeli smo da tragamo za pojmovima koji opisuju brzu i olaku tranformaciju ponašanja u nepoželjno i štetno, a da nije prethođeno, pa čak ni praćeno bilo kakvim izmenama misaonih procesa. Zlo koje nije svesno da je takvo, koje ubija stihijski, pokrenuto procesima koji nisu lavkraftijanska zaposednutost maglinom onostranog, već je alat koji postaje oružje zla – neosvešćenost gomile. Nije bilo prijatno kada smo spoznali da su najgrđi nacistički zločinci, pohapšeni nakon rata i psihološki ispitani – ispadali na kliničkim procenama sasvim optimalni porodični ljudi, empatični i savesni prema bližnjima, pa i zajednici, a koji su “samo radili svoj posao”. Želudac nam se podigao kada smo testirali ove uvide putem Milgramovih eksperimenata na proizvoljnim ispitanicima, i pomoću savremenih alata socijalne psihologije potvrdili da je ogromna većina ljudi sposobna da ubije, laže ili prži strujom visokog napona subjekte po direktivi autoritarnog istraživača koji “preuzima odgovornost” i ističe važnost istraživačkog cilja. Jednako smo bili zaprepašćeni i kada su simulacije čuvara i zatvorenika umalo dovele do masovnog međusobnog ubijanja, jer je poistovećenje sa ulogom izmaklo kontroli i učesnici su se uživeli u nasilnički kontekst, bez mogućnosti da zakoče svoje impulse. Grozote naučne radoznalosti, kao i hororični istorijski dokumenti o realnim zlikovcima konformizma, ukazali su da je ovo sasvim drugačija forma zla – zlo prilagođavanja pod uticajem socijalnog učenja.

Neposredno u dodiru sa ovom koncepcijom stoji Kingov čest književni obrazac, gde se nebitan praiskonski ili artificijelni fenomen poput izmaglice, čudnovatog procepa u soliteru ili kupole koja prepokriva gradić, pretače u poplavu grupne patologije i pomahnitalost sugrađana i komšija. Panika, urušavanje morala i granica, egzistencijalni grabež, neuspešno lociranje zlikovaca koji se neprekidno i fluidno generišu iz dojučerašnjih bliskih i predvidljivih poznanika i prijatelja – književni su primeri ovog modela zla.

Čitaocima sa jugoslovenskih prostora je gotovo transgeneracijski poznato koliko su same društveno-političke promene uticale na uspon animalnog i deficit humanističkog u periodima kriza. Nikakva izmaglica sa pipcima nije im bila potrebna da se sete nehumanih stampeda i okršaja sirotinje: oko jutarnjeg hleba, prilikom bežanije od kordona isukanih pendreka, šmrkova, suzavaca, ili stampeda za ulaznice na koncert izvođača koji se smilovao da svrati u naš kulturno i ekonomski osiromašeni grad.

Banalni konformisti su zlikovci koji retko budu procesuirani, njihovi gresi i zlodela su neretko amnestirani kolektivističkom prirodom krivičnih dela, a gotovo uvek ih opojmimo tek mnogo godina kasnije, kada uspemo da se decentriramo od situacije. Drugim rečima, ova sorta zlikovaca je mentalno nevina, suodgovorna, njen deficit je nemoguće vezati za individualnost kojom upravljaju htonske sile grupne dinamike, vukući korene iz ponašanja primata. Čopori, krda, rulje, mase i gomile uče nas melanholičnoj činjenici da se ne možemo lišiti zla ni u najsavršenijem sistemu, već da ga možemo očekivati na prvi znak pojave nepoznate situacije koja izaziva masovnu anksioznost. Zlo je postalo domaće, ali i fluidno, useljivo i iseljivo iz svakoga od nas. Zlo je postalo tržište slučajnosti i previranja, stvarajući generacije fanova koji kroz katarzu konzumiraju literaturu baziranu na ovoj sociološkoj distopiji.

Pominjanjem distopije, dolazimo i do najmlađe koncepcije zla koju možemo žanrovski izdvojiti, a koja se tiče globalizacije zločina. Poslednja neodškrinuta vitrina donosi nam sivo-ljubičastu atmosferu tehnološkog horora budućnosti, gde famozni pojedinac više nije zao, već nebitan. Zlikovac je postao sasvim zamenjiv i bez mogućnosti atribucije odgovornosti, jer vrag je – društvo po sebi.

Korumpirana civilizacija

Stigli smo nadomak sadašnjosti, ali i realnosti. Evolucija pojma zla nas je, ironično, provela od vanljudske, eksternalizovane strave i užasa, preko nesretnika zatočenih patologijom, zatim obnevidelih grupa koje zapadaju u prerasle mehanizme odbrane, pa do potpuno moralno otupelog kolektiva – metastaziranog i jalovo kortikalnog čovečanstva. Ova pozicija nam ne ostavlja gotovo nikakav izlaz iz Matriksa, izbavljenje je dostižno isključivo kroz ličnu fantaziju ili ludilo nalik protagonistima Brazila, iliti uzaludnom Džokerovom hejtovanju policefalične hidre birokratije. Amorfnost zla je nalik onoj u doba praistorije, ali uz potpuno odomaćenje principa zla – zupčanik smo građanske distopije, čiji deo možemo prestati da budemo isključivo samoubistvom ili terorističkim aktima. Jozef Kneht nam je pomogao da shvatimo kako nema te Kastalije koja nas može upotpuniti, i da asketizam ne nudi ucelovljenje našoj biologiji. Kafka nam, brutalno plastično, oslikava užas ovog modernog zla – mi više ne umemo da pogodimo šta je poželjno učiniti, postojimo sa neprekidnim doživljajem papirološkog sagrešenja, a simbolička funkcija jezika ne pomaže da dođemo do bilo kakvog raspleta putem administrativnog aparata. Jezik je postao isključivo mesto življenja, pretežno digitalan, bez ikakvog linka sa emocionalnim i telesnim varijablama, koje su proterane iz diskursa. Značenje patnje je zagubljeno, suspendovano, ono je nekomunikabilno, a namesto toga ostajemo sposobni jedino za doživljaj praznine. Pojednostavljeni smo, a naše integrativne funkcije sabotirane, i funkcionišemo poput radnika na traci, bez ikakve svesti o celini mašinerije u čijoj proizvodnji učestvujemo. Tamo negde, daleko od upečatljivog doživljaja, izumiru odstrelom nosorozi, cure neki tankeri sa naftom na “cool” fotografijama iz vazduha, a mi impotentno grickamo karcinogeni konditorski proizvod i odlivamo fekalije u dojučerašnje oaze prirode.

Manifest ovog narativa zla je da je zlo – dobro. Pojam zla je cenzurisan, a blagoslov osvešćivanja užasa je privilegija isključivo posmatrača koji ne učestvuju. Ovaj princip onemogućuje revoluciju ili razrešenje apatije, jer gospodari politički singularitet – čovek više ne postoji kao zoon politikon, već kao identifikacioni broj. Banalnost konformista je proširena na ceo društveni sistem, a ukidanje istorije i sećanja sprečava čak i naknadni uvid. Sadašnjost i pojednostavljena fiziologija mašine su izbrisali razliku između tastature i živog bića, žica i krvotoka, tajmera i fizioloških potreba.

Na vrhu piramide moći možemo opaziti navodne načelnike ovih kotlarnica duše, kožne fotelje i fensi tompuse, no oni su sasvim zamenjivi, delegirani iz garniture koja se klonira jednako lako kao i sitniji ljudski zupčanici sa dna sistema. Likvidacija “arhitekte” ne dovodi do promene, upravo zato što sistem stvaramo – mi. Rukovodioci imaju samo ograničeni mandat zlodela, a naš je večan, jer smo anonimni saučesnici apokalipse koja se ne završava, već se beskonačno proživljava iznova, nalik Mebijusovoj traci.

Fuko nas je učio kako je subjekat u nastajanju nemoćan u odnosu na diskurs. Da se možemo drznuti da kreiramo neko novo značenje, ali da će ono neminovno potpasti pod već postojeća, te da je semantički redukcionizam svojevrsna crna rupa čijoj je gravitaciji nemoguće pobeći. Ponudio je samo jedan način da uzdrmamo sistem značenja, a to je – odbijanje da se učestvuje. Kako ne bismo zaključili da je samoubistvo protivotrov za sveobuhvatnu bespomoćnost u autističnoj civilizaciji, i jedini agens promene gde se u ovakvom sistemu mi možemo nešto pitati i ispoljiti naše istorijsko ne, pretpostaviću da postoji uspešan način da se utekne ovakvom poražavajućem ćorsokaku, a koji se naslanja na pomenutu filozofsku hipotezu. Moguće je da Vam je ovaj ključ raspleta dobro poznat, s obzirom da smo ga neretko koristili prilikom sindikalnih ili individualnih borbi, u razvojnim ili akcidentnim životnim krizama. Upoznajmo se sa pojmovno najnovijim, a istorijski najdrevnijim alatom otpora zlom sistemu – bojkotom. Ovom prilikom nećemo se baviti afirmativnim i korisnim stranama ovog alata za svrhe ispravljanja nepravdi, već spoznajom da je zlo u svojem najsofisticiranijem obliku – oruđe moći koja se da upotrebiti, kao i zloupotrebiti.

Zločinitelj nečinjenjem

Štrajk. Otpor. Pasivni otpor. Pasivna agresivnost. Odbijanje. Stoicizam. Indiferentnost. Oguglalost.

Šarena i teško poveziva familija prelaznih formi jednog te istoga – vršenja štete neučestvovanjem. Ovaj koncept svoju polimorfnost duguje činjenici da je uspešno korišćen i od strane protagonista i antagonista. Predstavlja oruđe unošenja promene u sistem koji je postao sasvim zavisan od svojih točkića. Možete ga primeniti i kao individua, i kao grupa. Od raznih verskih misionara, preko tvrdoglavih filozofa koji su ispijali otrov ili živeli u buretu, pa do borbe protiv kolonijalizma i otkazivanja poslušnosti hijerarhiji – alat bojkota je poslednji kec u rukavu protagonista i antagonista koji su svesni da su ostale alternative potrošene.

Podmuklost i promućurnost ove strategije uvećali su potencijal da nas zastraši više nego egzibicionističko zlo, bučni i špicasti zlikovci, umnih ili bezumnih motiva. Setimo se najpre HAL-a i njegovog ignorisanja uputstava, neotkrivanja tajne posadi koju android iz Aliena zna, pa do društvenih sistema koji dopuštaju da unesrećeni Avganistanci otpadaju sa točkova aviona koji uzleće, ili domaćeg medicinskog osoblja koje neredovno menja pelene onemoćalim licima u domovima za negu, jer upravo počinje nova epizoda telenovele.

Zarad crnorg humora, ostavili smo za kraj verovatno krunskog predstavnika ove porodice zla – šalterskog službenika. Uloga ove uslužne delatnosti objedinjuje sve dosadašnje osobenosti zla pod integrisanom personifikacijom. On je i sistem, i otpor sistemu. On i radi za sistem, ali i opstruira sistem. On i ne traži dodatni papir, i traži dodatni papir. On može da empatiše, i ne mora da empatiše. On se može istrebiti, i ne može se istrebiti. On može da ima razlog, i ne mora da ima razlog.

Neograničen broj formi u kojoj se zlodelnik nečinjenja pojavljuje približava nas goloj realnosti sveta. Stvarnosti koja počinje objektivno i merljivo da postoji, bez da ikakva strahotna fantazija popunjava polja iskustvene nepoznanice. Službenik nesluženja, neuslužitelj, sluga koji to nije – poslednja je ukrštenica zla, koja svojom gipkošću i nedokučivošću pripoveda celokupnu filogenezu zlokobnosti čoveka. Istovremeno, njegova kapriciozna moć nad anksioznošću onih koji zavise od sistema, opaziva je kroz psihofiziološke parametre svakoga ko je makar jednom pristupio šalteru društvenog sistema, susrevši svoje potrebe sa inertnom personifikacijom zla, koje već i u sadašnjosti ne mora više biti ni osoba – već bankomat, android, ili korisnički servis bilo kojeg sistemskog nepružaoca usluge. Zlo je u ovome obliku prevazišlo antropomorfizam, postalo je artefakt koji su ljudi izumeli kako bi imali čega da se plaše, jer su strašne prirodne sile ostale samo atrakcija.

„Pauza”.

Zaključak

Zlo je, dakle, proces kulturno-istorijske evolucije čovekovog nošenja sa egzistencijalnom anksioznošću. Antagonizam je veština unošenja promene u poredak stvari, a granice dobra i zla u toj binarnoj logici nikada nisu crno-bele. U praksi svakodnevnog života retko ćemo sresti izolovane primere navedenih modaliteta, a hronološko pojavljivanje je praktično nemoguće linearno konstruisati. Ipak, upoznavanjem antropoloških činjenica koje su prethodile i pratile razvoj današnje književnosti, možemo u svojim refleksijama kao čitaoci ili autori – potvrditi da je fenomen zla poput glavice luka, slojevit i razvojni. Koliko će nas pojedinačni koncept zla šarmirati ili štipnuti za oči, unekoliko zavisi od naše sopstvene ontogeneze projekcija zla.

Jer, u tome je suština fascinacije zlom: delegiriranje nedozvoljenih želja u druge, kako bi se savesnost i pravovernost očuvale, a istovremeno pronašli objekti na koje može da se deluje; tumačenjem, istrebljivanjem, ili voajerisanjem. Iz tog razloga psihijatri i psiholozi naivno spekulišu o genezi zločina. Iz istog razloga su urednici zbirki o zlikovcima veštaci pravosuđa. Nadalje, raznorazni skrupulozni i dobri ljudi koji vole da vrište u pozorištima strave, na sigurnoj udaljenosti od bine sa koje dopire blasfemija. Dark side of the Force je neophodna, kako bismo mogli da razumemo onostrano, i potvrdimo sebi kako smo odabrali bolji put, ili se makar uljuljkali u fantaziji o drugačijem sebi.. Zlo nije spoljašnje, kao što smo naivno anticipirali pre pedeset hiljada godina, već je onostrano usađeno u našu htonsku senku postojanja, i to sa manje ili više oduševljenja priznajemo i identifikujemo.

Zloajeri. Zločitači. Nazovite se kako god vam je simpatično. Nepromenjiva konstanta ovog oblika postojanja je spliting na svetlo i tamu, koje se uzajamno opojmljuju. Zlobri ljudi. Bića konflikta i rascepa. Vavilonska boranija. Ljudsko biće i nebiće.

ИЛУСТРАЦИЈА: Срђан Тодорић

PODELITE OVAJ TEKST NA: