детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСТОРИЈСКА ХЕРМЕНЕУТИКА ЗЛА

Реметилац друштвеног поретка

Засигурно најдревнији облик персонификације зла, реметилац хијерархије добра, представља концепт уз који смо махом сви одрасли. Преко злог вука у Црвенкапи и Три прасета, религијске фантастике, па до митологије и садржаја намењених тренирању једноумља у деце, а са сврхом усвајања моралног понашања.

Још од праисторије човек се, као анимал сyмболицум, суочавао са немилосрдношћу природе. Богобојажљивост коју данас сусрећемо код приврженика императива “лечења природом”, једења сирове хране, одбијања терапије фармацеутским производима итд. – некада смо затицали у простијем облику: грома, земљотреса, ерупције или поплаве, то јест казне за нешто што смо учинили против поретка ствари. Наша наклоност древном као лековитом и ван-људском вуче далеке корене у магијском мишљењу које је помагало да се оријентишемо у временима када су нагони били у непосредном судару са егзистенцијом, те нас принуђивали да страшне последице и губитке тумачимо у контексту сагрешења. Та прва оглушавања о принцип реалности, приморала су нас да формирамо праисконске категорије прихватљивог понашања, па и мишљења. Опсесивно-компулзивни аспекат овог увиђања нам је помогао да преживимо десетине хиљада година невероватних искушења као врста.

Временом, негативно је захтевало да буде именовано, спаковано у дефиницију и на крају, када смо овладали предвиђањем непосредних изненађења природе – персонификовано. Ова култивација непожељног, његова изолација из природног поретка ствари, дистанцирањем од нарогушеног бога или љуте мајке неба и земље, омогућила је очовечење зла. Постало је нешто међу нама, унутар неких од нас, и подложно истребљењу. Подивљала река више није била само разљућени бог који опомиње неотесано племе, већ је конкретни грешник постао и суграђанин који није алармирао евакуацију.

Тим путем дошли смо до првог конструкта антагонисте, и данас веома популарног у црно-белој популистици. Одговорност је додељена антропоморфном ентитету, који се да контролисати или уклонити. Он уноси промену у добродушну заједницу људи услед своје глупости, себичности или неодговорности. Бивајући најчешће овештичена женска фигура, очудовиштени мушкарац, али дете – никако.

Такав скромни конструкт злоћка, уоквирен у ухватљиву форму, служио нам је добро наспрам невидљивих и преголемих ванљудских сила, за које смо хиљадама година нагађали да су љуте, огорчене, или нам поручују да нисмо били добри.

Релаксираност уз овај првонастали формат злоћка је потрајала док нисмо сусрели – Демијана. Ђавољи пород. Малолетника апокалипсе. Висибабу судњег дана. Продором дечијих ликова у персонификацију зла, начели смо табу пренаталне хуманости, признајући да се ипак рађамо – као дивљач, а да је Хомо сапиенс сапиенс само евентуална предиспозиција новорођеног малог сваштоједа. Од Фројда, младост више није била уточиште невиности, а морална корумпираност је изашла из традиционалних оквира расистичких теорија о “злом туђину”. Боја коже, порекло, наслеђе лоше крви, више нису били браник безбедности отаџбине. Зло је постало потенцијално урођено било коме, домаћима, а не само странцима и дођошима, којима смо олако оспоравили људскост.

Помрачени осветник

Како смо напредовали у рационализацији зла, тако је растао и опус мотива антагониста. Потера за одговорношћу, ношена раније помињаним мотивом да се зло елиминише, довела је књижевно стваралаштво до производње зликоваца са разлогом. Више нисмо само бивали затечени урођеним злом појединца пред представом беспризорног зла, већ смо изнашли начин да га разумемо. Да схватимо те ране јаде младог Дракуле, понеког осујећеног олимпског бога, огорченог и обесправљеног научника који се окреће против друштва. Зло је постало онтогенетско, развојно-психолошки заплет, пропуст заједнице, колатерална штета колективизма, данак преласку из номадског у насељенички начин живота. Нису се сви могли уклопити, нити пронаћи своју срећу и успешну социјализацију у инфраструктури раних насеобина. Наметање скромности није успевало у потпуности, а колатерална неправедност пчелињака цивилизације према понекоме – хранила је осећај ускраћености у трансформишућем појединцу. Нису сви могли постати лептири, понеко је остајао гусеница, или заглављен у чаури из које ниче отуђеник.

Признали смо, коначно, да зло не мора да буде нативистичко, већ да се емпиријски може дедуковати етиологија изопачења. Да је средина та која утиче више неголи зла крв, и да може срозати пориве чак и најчеститијих. Бранитеља хришћанства, аскета високе науке и технологије, сувише задиркиване невинчади. Човек је постао кварљива роба, а тешко поправљива. Органски дефицит и демонолошка парадигма су изгубили интерпретативни потенцијал. Данашња продукција психотрилера успешно је позајмила од хорор фантастике тај концепт посрнулог човека. Ово је било могуће управо зато што је извориште зла престало да буде фантастичко, и постало је психолошко. Тиме је туробни унутрашњи свет и контекст живота злоћка добио реалистичнију основу и заплет, док су једино размере зла остале фантастичне, али не и његова генеза. Мегаломанија, параноидна суманутост, персекуција, ревандикациона психоза истеривања правде, митоманија изумитеља, фанатичка идеологија култа, изродили су прегршт простора за стваралаштво базирано на десетинама категорија крепелијанске психијатрије XИX века.

Поред тога, транзиција концепта зликовца је била праћена и социополитичким обртом. Посрнули не доживљава само суноврат срединске подршке и психолошку декомпензацију, он мења и свој положај у друштву. Губи елитну позицију коју је поседовао, или био надомак њених привилегија. Зликовцем постаје човек из високог друштва или примерни грађанин, а не безумни терориста илли туђин са периферије заједнице. Особа која има довољно могућности, угледа, капитала, да спроведе своја злодела ефикасније, прерушена у социјално прихватљивог господина који изазива страхопоштовање, укратко – равноправни припадник заједнице. Зло је постало елегантније, везано за високо друштво, или у најмању руку за питоме и талентоване појединце. Асоцирањем креативности са лудилом, а лудила са злом, есенцијалистичка фасцинација шизофреним шаманима из аутохтоних племена замењена је позитивистичком класификацијом менталне хаварисаности.

Како је напредовао наратив несуђеног опортунисте, тако се приближила потреба за конструкцијом још млађе идеје о зликовцу. Дошли смо до предсобља потпуне релативности порекла зла. Фасцинацијом узроцима помрачења појединца, његовим фрустрацијама као окидачима промене, открили смо да понекад тај концепт пропушта да обухвати једну форму зла која не захтева предуслов трауматске прошлости, нити икакву посрнулост карактерних црта. Зло чијем је појављивању довољна ситуација, потпуно независна од етиологије појединца, оно које се догађа мимо свих предвиђања индивидуалистичких теорија, и где су психолошко-психијатријске доктрине немоћне. Зло које успешно објашњава једино психологија групе и социологија. Зло нормалних.

Банални конформисти

Како се тумачење феномена зла исцрпљивало унутар демонолошких, затим органских, па на крају и индивидуалистичких теорија, устребали смо објашњења која могу образложити потпуно одсуство утицаја предиспозиције или унутрашње промене појединца, илити више њих. Почели смо да трагамо за појмовима који описују брзу и олаку транформацију понашања у непожељно и штетно, а да није претхођено, па чак ни праћено било каквим изменама мисаоних процеса. Зло које није свесно да је такво, које убија стихијски, покренуто процесима који нису лавкрафтијанска запоседнутост маглином оностраног, већ је алат који постаје оружје зла – неосвешћеност гомиле. Није било пријатно када смо спознали да су најгрђи нацистички злочинци, похапшени након рата и психолошки испитани – испадали на клиничким проценама сасвим оптимални породични људи, емпатични и савесни према ближњима, па и заједници, а који су “само радили свој посао”. Желудац нам се подигао када смо тестирали ове увиде путем Милграмових експеримената на произвољним испитаницима, и помоћу савремених алата социјалне психологије потврдили да је огромна већина људи способна да убије, лаже или пржи струјом високог напона субјекте по директиви ауторитарног истраживача који “преузима одговорност” и истиче важност истраживачког циља. Једнако смо били запрепашћени и када су симулације чувара и затвореника умало довеле до масовног међусобног убијања, јер је поистовећење са улогом измакло контроли и учесници су се уживели у насилнички контекст, без могућности да закоче своје импулсе. Грозоте научне радозналости, као и хорорични историјски документи о реалним зликовцима конформизма, указали су да је ово сасвим другачија форма зла – зло прилагођавања под утицајем социјалног учења.

Непосредно у додиру са овом концепцијом стоји Кингов чест књижевни образац, где се небитан праисконски или артифицијелни феномен попут измаглице, чудноватог процепа у солитеру или куполе која препокрива градић, претаче у поплаву групне патологије и помахниталост суграђана и комшија. Паника, урушавање морала и граница, егзистенцијални грабеж, неуспешно лоцирање зликоваца који се непрекидно и флуидно генеришу из дојучерашњих блиских и предвидљивих познаника и пријатеља – књижевни су примери овог модела зла.

Читаоцима са југословенских простора је готово трансгенерацијски познато колико су саме друштвено-политичке промене утицале на успон анималног и дефицит хуманистичког у периодима криза. Никаква измаглица са пипцима није им била потребна да се сете нехуманих стампеда и окршаја сиротиње: око јутарњег хлеба, приликом бежаније од кордона исуканих пендрека, шмркова, сузаваца, или стампеда за улазнице на концерт извођача који се смиловао да сврати у наш културно и економски осиромашени град.

Банални конформисти су зликовци који ретко буду процесуирани, њихови греси и злодела су неретко амнестирани колективистичком природом кривичних дела, а готово увек их опојмимо тек много година касније, када успемо да се децентрирамо од ситуације. Другим речима, ова сорта зликоваца је ментално невина, суодговорна, њен дефицит је немогуће везати за индивидуалност којом управљају хтонске силе групне динамике, вукући корене из понашања примата. Чопори, крда, руље, масе и гомиле уче нас меланхоличној чињеници да се не можемо лишити зла ни у најсавршенијем систему, већ да га можемо очекивати на први знак појаве непознате ситуације која изазива масовну анксиозност. Зло је постало домаће, али и флуидно, усељиво и исељиво из свакога од нас. Зло је постало тржиште случајности и превирања, стварајући генерације фанова који кроз катарзу конзумирају литературу базирану на овој социолошкој дистопији.

Помињањем дистопије, долазимо и до најмлађе концепције зла коју можемо жанровски издвојити, а која се тиче глобализације злочина. Последња неодшкринута витрина доноси нам сиво-љубичасту атмосферу технолошког хорора будућности, где фамозни појединац више није зао, већ небитан. Зликовац је постао сасвим замењив и без могућности атрибуције одговорности, јер враг је – друштво по себи.

Корумпирана цивилизација

Стигли смо надомак садашњости, али и реалности. Еволуција појма зла нас је, иронично, провела од ванљудске, екстернализоване страве и ужаса, преко несретника заточених патологијом, затим обневиделих група које западају у прерасле механизме одбране, па до потпуно морално отупелог колектива – метастазираног и јалово кортикалног човечанства. Ова позиција нам не оставља готово никакав излаз из Матрикса, избављење је достижно искључиво кроз личну фантазију или лудило налик протагонистима Бразила, илити узалудном Џокеровом хејтовању полицефаличне хидре бирократије. Аморфност зла је налик оној у доба праисторије, али уз потпуно одомаћење принципа зла – зупчаник смо грађанске дистопије, чији део можемо престати да будемо искључиво самоубиством или терористичким актима. Јозеф Кнехт нам је помогао да схватимо како нема те Касталије која нас може употпунити, и да аскетизам не нуди уцеловљење нашој биологији. Кафка нам, брутално пластично, осликава ужас овог модерног зла – ми више не умемо да погодимо шта је пожељно учинити, постојимо са непрекидним доживљајем папиролошког сагрешења, а симболичка функција језика не помаже да дођемо до било каквог расплета путем административног апарата. Језик је постао искључиво место живљења, претежно дигиталан, без икаквог линка са емоционалним и телесним варијаблама, које су протеране из дискурса. Значење патње је загубљено, суспендовано, оно је некомуникабилно, а наместо тога остајемо способни једино за доживљај празнине. Поједностављени смо, а наше интегративне функције саботиране, и функционишемо попут радника на траци, без икакве свести о целини машинерије у чијој производњи учествујемо. Тамо негде, далеко од упечатљивог доживљаја, изумиру одстрелом носорози, цуре неки танкери са нафтом на “цоол” фотографијама из ваздуха, а ми импотентно грицкамо карциногени кондиторски производ и одливамо фекалије у дојучерашње оазе природе.

Манифест овог наратива зла је да је зло – добро. Појам зла је цензурисан, а благослов освешћивања ужаса је привилегија искључиво посматрача који не учествују. Овај принцип онемогућује револуцију или разрешење апатије, јер господари политички сингуларитет – човек више не постоји као зоон политикон, већ као идентификациони број. Баналност конформиста је проширена на цео друштвени систем, а укидање историје и сећања спречава чак и накнадни увид. Садашњост и поједностављена физиологија машине су избрисали разлику између тастатуре и живог бића, жица и крвотока, тајмера и физиолошких потреба.

На врху пирамиде моћи можемо опазити наводне начелнике ових котларница душе, кожне фотеље и фенси томпусе, но они су сасвим замењиви, делегирани из гарнитуре која се клонира једнако лако као и ситнији људски зупчаници са дна система. Ликвидација “архитекте” не доводи до промене, управо зато што систем стварамо – ми. Руководиоци имају само ограничени мандат злодела, а наш је вечан, јер смо анонимни саучесници апокалипсе која се не завршава, већ се бесконачно проживљава изнова, налик Мебијусовој траци.

Фуко нас је учио како је субјекат у настајању немоћан у односу на дискурс. Да се можемо дрзнути да креирамо неко ново значење, али да ће оно неминовно потпасти под већ постојећа, те да је семантички редукционизам својеврсна црна рупа чијој је гравитацији немогуће побећи. Понудио је само један начин да уздрмамо систем значења, а то је – одбијање да се учествује. Како не бисмо закључили да је самоубиство противотров за свеобухватну беспомоћност у аутистичној цивилизацији, и једини агенс промене где се у оваквом систему ми можемо нешто питати и испољити наше историјско не, претпоставићу да постоји успешан начин да се утекне оваквом поражавајућем ћорсокаку, а који се наслања на поменуту филозофску хипотезу. Могуће је да Вам је овај кључ расплета добро познат, с обзиром да смо га неретко користили приликом синдикалних или индивидуалних борби, у развојним или акцидентним животним кризама. Упознајмо се са појмовно најновијим, а историјски најдревнијим алатом отпора злом систему – бојкотом. Овом приликом нећемо се бавити афирмативним и корисним странама овог алата за сврхе исправљања неправди, већ спознајом да је зло у својем најсофистициранијем облику – оруђе моћи која се да употребити, као и злоупотребити.

Злочинитељ нечињењем

Штрајк. Отпор. Пасивни отпор. Пасивна агресивност. Одбијање. Стоицизам. Индиферентност. Огуглалост.

Шарена и тешко повезива фамилија прелазних форми једног те истога – вршења штете неучествовањем. Овај концепт своју полиморфност дугује чињеници да је успешно коришћен и од стране протагониста и антагониста. Представља оруђе уношења промене у систем који је постао сасвим зависан од својих точкића. Можете га применити и као индивидуа, и као група. Од разних верских мисионара, преко тврдоглавих филозофа који су испијали отров или живели у бурету, па до борбе против колонијализма и отказивања послушности хијерархији – алат бојкота је последњи кец у рукаву протагониста и антагониста који су свесни да су остале алтернативе потрошене.

Подмуклост и промућурност ове стратегије увећали су потенцијал да нас застраши више него егзибиционистичко зло, бучни и шпицасти зликовци, умних или безумних мотива. Сетимо се најпре ХАЛ-а и његовог игнорисања упутстава, неоткривања тајне посади коју андроид из Алиена зна, па до друштвених система који допуштају да унесрећени Авганистанци отпадају са точкова авиона који узлеће, или домаћег медицинског особља које нередовно мења пелене онемоћалим лицима у домовима за негу, јер управо почиње нова епизода теленовеле.

Зарад црнорг хумора, оставили смо за крај вероватно крунског представника ове породице зла – шалтерског службеника. Улога ове услужне делатности обједињује све досадашње особености зла под интегрисаном персонификацијом. Он је и систем, и отпор систему. Он и ради за систем, али и опструира систем. Он и не тражи додатни папир, и тражи додатни папир. Он може да емпатише, и не мора да емпатише. Он се може истребити, и не може се истребити. Он може да има разлог, и не мора да има разлог.

Неограничен број форми у којој се злоделник нечињења појављује приближава нас голој реалности света. Стварности која почиње објективно и мерљиво да постоји, без да икаква страхотна фантазија попуњава поља искуствене непознанице. Службеник неслужења, неуслужитељ, слуга који то није – последња је укрштеница зла, која својом гипкошћу и недокучивошћу приповеда целокупну филогенезу злокобности човека. Истовремено, његова каприциозна моћ над анксиозношћу оних који зависе од система, опазива је кроз психофизиолошке параметре свакога ко је макар једном приступио шалтеру друштвеног система, сусревши своје потребе са инертном персонификацијом зла, које већ и у садашњости не мора више бити ни особа – већ банкомат, андроид, или кориснички сервис било којег системског непружаоца услуге. Зло је у овоме облику превазишло антропоморфизам, постало је артефакт који су људи изумели како би имали чега да се плаше, јер су страшне природне силе остале само атракција.

„Пауза”.

Закључак

Зло је, дакле, процес културно-историјске еволуције човековог ношења са егзистенцијалном анксиозношћу. Антагонизам је вештина уношења промене у поредак ствари, а границе добра и зла у тој бинарној логици никада нису црно-беле. У пракси свакодневног живота ретко ћемо срести изоловане примере наведених модалитета, а хронолошко појављивање је практично немогуће линеарно конструисати. Ипак, упознавањем антрополошких чињеница које су претходиле и пратиле развој данашње књижевности, можемо у својим рефлексијама као читаоци или аутори – потврдити да је феномен зла попут главице лука, слојевит и развојни. Колико ће нас појединачни концепт зла шармирати или штипнути за очи, унеколико зависи од наше сопствене онтогенезе пројекција зла.

Јер, у томе је суштина фасцинације злом: делегирирање недозвољених жеља у друге, како би се савесност и правоверност очувале, а истовремено пронашли објекти на које може да се делује; тумачењем, истребљивањем, или воајерисањем. Из тог разлога психијатри и психолози наивно спекулишу о генези злочина. Из истог разлога су уредници збирки о зликовцима вештаци правосуђа. Надаље, разноразни скрупулозни и добри људи који воле да вриште у позориштима страве, на сигурној удаљености од бине са које допире бласфемија. Дарк сиде оф тхе Форце је неопходна, како бисмо могли да разумемо онострано, и потврдимо себи како смо одабрали бољи пут, или се макар уљуљкали у фантазији о другачијем себи.. Зло није спољашње, као што смо наивно антиципирали пре педесет хиљада година, већ је онострано усађено у нашу хтонску сенку постојања, и то са мање или више одушевљења признајемо и идентификујемо.

Злоајери. Злочитачи. Назовите се како год вам је симпатично. Непромењива константа овог облика постојања је сплитинг на светло и таму, које се узајамно опојмљују. Злобри људи. Бића конфликта и расцепа. Вавилонска боранија. Људско биће и небиће.

ИЛУСТРАЦИЈА: Срђан Тодорић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: