BANAĆANKA
Nikla sam iz ove ravnice,
čvrsta, postojana, široke duše,
kao prostranstvo oko mene,
bogato lepotom, ljubavlju
i mirisom svojih nepreglednih polja.
Sazdana od zemlje
crne, lepljive al plodne,
što samo zna da daje,
bez koje ne možeš i koja se voli.
Nosim je u sebi ljubavi puna,
za sve ljude i sve što na tebi živi,
za reke što pitomo teku,
zaprepuno dvorište
moje seoske kuće,
za laste pod strehom
i goluba što sa krova guče.
Volim njene reke,
bućku što se čuje,
miris polja kad u brazdu stanem,
pogled na zeleni beskraj,
suncokret u cvetu
i košnica pčela
kraj prašnjavog puta.
Volim i motiku , vile,
svaku balu žutu,
znoj sa tela što se sliva,
kad upeče sunce žarko.
Bagremove, dunje žute,
vinograde, trešnje rujne
i pudara kada bičem,
čvorke brojne rasteruje.
Vezanaza tebe,
hraniteljko, mučenice naša ,
stvorena od tebe i živim sa tobom.
Nosim te u duši,
tvoj nerazdvojni deo ja sam,
spremna, da jednoga dana
ponovo Ti, budem.
Ravnico moja,
moja majko, oče,
vazduhu što dišem,
lepotom svojom oči mi napajaš,
dobrotom dušu i telo hraniš.
Od zemlje smo postali
i zemlja ću biti,
ali između ta dva
molim te Gospode,
učini da ja, na nju ličim !
u jutarnjoj rosi,
što zumbul je plavi,
bisernom ogrlicom okitila.
Il' možda,
jutarnji cvrkut ptica si,
što lepotom svojom,
razbija tišinu.
Vidim te,
u plavetnilu oblaka,
što beskrajnim nebom putuju.
U hladu trešnje,
što naše dvorište,
sočnim plodovima krasi.
Vidim te,
u rumenom suncu,
što na horizontu,
čarobnom lepotom svojom,
u tlo uranja.
I u sumraku,
kad našom sobom,
lagano zavlada.
Vidim te,
na postelji,
što naše najlepše,
ljubavne tajne krije.
Ispruženih ruku zoveš me,
šapatom nežnim,
lepšim od duginih boja,
dođi, tu sam,
voljena moja .
TIHO TAMBURE
Milo moje zlatno žito,
dragi me je posetio,
ljubio me strasno, vrelo,
drhtalo mi celo telo.
Zategla se bluza bela,
od znoja je ona cela,
popucala dugmad s grudi,
da ih dragi lakše ljubi.
Hej banatska polja ravna,
neka vetrić nežno svira
ko tambura, tiho, tiše,
volim kad me lala ljubi,
ne treba mi ništa više.
