БАНАЋАНКА
Никла сам из ове равнице,
чврста, постојана, широке душе,
као пространство око мене,
богато лепотом, љубављу
и мирисом својих непрегледних поља.
Саздана од земље
црне, лепљиве ал плодне,
што само зна да даје,
без које не можеш и која се воли.
Носим је у себи љубави пуна,
за све људе и све што на теби живи,
за реке што питомо теку,
запрепуно двориште
моје сеоске куће,
за ласте под стрехом
и голуба што са крова гуче.
Волим њене реке,
бућку што се чује,
мирис поља кад у бразду станем,
поглед на зелени бескрај,
сунцокрет у цвету
и кошница пчела
крај прашњавог пута.
Волим и мотику , виле,
сваку балу жуту,
зној са тела што се слива,
кад упече сунце жарко.
Багремове, дуње жуте,
винограде, трешње рујне
и пудара када бичем,
чворке бројне растерује.
Везаназа тебе,
хранитељко, мученице наша ,
створена од тебе и живим са тобом.
Носим те у души,
твој нераздвојни део ја сам,
спремна, да једнога дана
поново Ти, будем.
Равницо моја,
моја мајко, оче,
ваздуху што дишем,
лепотом својом очи ми напајаш,
добротом душу и тело храниш.
Од земље смо постали
и земља ћу бити,
али између та два
молим те Господе,
учини да ја, на њу личим !
у јутарњој роси,
што зумбул је плави,
бисерном огрлицом окитила.
Ил' можда,
јутарњи цвркут птица си,
што лепотом својом,
разбија тишину.
Видим те,
у плаветнилу облака,
што бескрајним небом путују.
У хладу трешње,
што наше двориште,
сочним плодовима краси.
Видим те,
у руменом сунцу,
што на хоризонту,
чаробном лепотом својом,
у тло урања.
И у сумраку,
кад нашом собом,
лагано завлада.
Видим те,
на постељи,
што наше најлепше,
љубавне тајне крије.
Испружених руку зовеш ме,
шапатом нежним,
лепшим од дугиних боја,
дођи, ту сам,
вољена моја .
ТИХО ТАМБУРЕ
Мило моје златно жито,
драги ме је посетио,
љубио ме страсно, врело,
дрхтало ми цело тело.
Затегла се блуза бела,
од зноја је она цела,
попуцала дугмад с груди,
да их драги лакше љуби.
Хеј банатска поља равна,
нека ветрић нежно свира
ко тамбура, тихо, тише,
волим кад ме лала љуби,
не треба ми ништа више.
