VREME JE DA SE VRATIM
Jutro otkriva moje sklonište,
Sećanje opet umorni razum muti.
Šesto čulo u daljini zavičaj sluti,
Srce željno rodnu grudu ište.
Bože, ispostavi račun da platim,
Vreme je da se vratim.
Maglovite planine čekaju moja ćutanja,
Još se u mislima u njihove pećine sklanjam.
Sve češće bole noge malaksale od lutanja,
Ležeći na uzglavlju uspomena kućni prag sanjam.
Dani teku dok, dok za rodnim suncem patim
Vreme je da se vratim.
Kako li sada teče moja draga reka?
Dao bih sve bulevare za komad mog neba,
Postio danima za čašu domaćeg vina i hleba,
Za grumen zemlje što mi je tako daleka.
Neprospavane noći dadoh da čežnju shvatim:
Vreme je da se vratim.
Sve lepote tuđine u kajanje salivene,
Pregorele zvezde u mutnom ogledalu ćute.
Peščane staze u jezgru sećanja sakrivene
Moje reči vape u tuđim predelima zamrznute.
Čeka zemlja čije ime u snu zlatim,
Vreme je da se vratim.
Jutro otkriva moje sklonište,
Sećanje opet umorni razum muti.
Šesto čulo u daljini zavičaj sluti,
Srce željno rodnu grudu ište.
Bože, ispostavi račun da platim,
Vreme je da se vratim.
DEDINA PTICA
Slutim pticu koju si malen sanjao,
Slutim puteve kojim si išao,
I strehe ispod kojih si se sklanjao
Kada si sa rodnih visina sišao.
Osećam da bile su preteške šake
Majstora ljutitog na tvom dečjem licu,
Zamišljam nečitke tvoje drumske znake
Po kojima si pratio svoju pticu
Zlatoglasu. Da l' ti pesmom ozari ijedno doba
Pre nego što krenu na rodnu visinu
Do koje si stigao preko svog groba.
TRAJANjE
Jutro kad po zemlji pospe rosu
Ti već sediš na pragu čatmare.
Zapališ duvan, naoštriš kosu,
Pa kreneš na livade prastare
Radost i muku svoju da kosiš.
I ti, tek obrkatio momak,
Svakim otkosom po dan odnosiš
Ko predak, ko što će i potomak,
Ko svi tvoji dok je te livade.
I tako iz godine u godinu
(već su gusti brci oko brade)
Ti dalje bereš plodić – plodinu...
Otkos po otkos, odmičeš tako
Sve dalje od livade početka...
Zamahuješ slabije, polako...
Sve bliže, jasnije vidiš pretka
Dok unuci vodu ti donose.
Ti već skupljaš vilom u plast seno,
A unuci oštre svoje kose.
Tvoja je na zemlji. Tupo njeno
Sečivo je slomljeno i sada
Zadnji put ga drži tvoja ruka...
Novim koscima – stara livada,
I ista radost, i ista muka.
Sreo si se negde sa svojima,
Sada gledaš sa one padine
Unuke i livade po kojima
Kosimo, moj deda Živadine.
ČATMARA
Sunce zalazi za čatmarom dedinom.
Mahovinom odavno obrasao prag.
Nadvio se orah nad pustom ledinom;
Iz davnih vremena dedinih ruku trag.
