ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ ВРАТИМ
Јутро открива моје склониште,
Сећање опет уморни разум мути.
Шесто чуло у даљини завичај слути,
Срце жељно родну груду иште.
Боже, испостави рачун да платим,
Време је да се вратим.
Магловите планине чекају моја ћутања,
Још се у мислима у њихове пећине склањам.
Све чешће боле ноге малаксале од лутања,
Лежећи на узглављу успомена кућни праг сањам.
Дани теку док, док за родним сунцем патим
Време је да се вратим.
Како ли сада тече моја драга река?
Дао бих све булеваре за комад мог неба,
Постио данима за чашу домаћег вина и хлеба,
За грумен земље што ми је тако далека.
Непроспаване ноћи дадох да чежњу схватим:
Време је да се вратим.
Све лепоте туђине у кајање саливене,
Прегореле звезде у мутном огледалу ћуте.
Пешчане стазе у језгру сећања сакривене
Моје речи вапе у туђим пределима замрзнуте.
Чека земља чије име у сну златим,
Време је да се вратим.
Јутро открива моје склониште,
Сећање опет уморни разум мути.
Шесто чуло у даљини завичај слути,
Срце жељно родну груду иште.
Боже, испостави рачун да платим,
Време је да се вратим.
ДЕДИНА ПТИЦА
Слутим птицу коју си мален сањао,
Слутим путеве којим си ишао,
И стрехе испод којих си се склањао
Када си са родних висина сишао.
Осећам да биле су претешке шаке
Мајстора љутитог на твом дечјем лицу,
Замишљам нечитке твоје друмске знаке
По којима си пратио своју птицу
Златогласу. Да л' ти песмом озари иједно доба
Пре него што крену на родну висину
До које си стигао преко свог гроба.
ТРАЈАЊЕ
Јутро кад по земљи поспе росу
Ти већ седиш на прагу чатмаре.
Запалиш дуван, наоштриш косу,
Па кренеш на ливаде прастаре
Радост и муку своју да косиш.
И ти, тек обркатио момак,
Сваким откосом по дан односиш
Ко предак, ко што ће и потомак,
Ко сви твоји док је те ливаде.
И тако из године у годину
(већ су густи брци око браде)
Ти даље береш плодић – плодину...
Откос по откос, одмичеш тако
Све даље од ливаде почетка...
Замахујеш слабије, полако...
Све ближе, јасније видиш претка
Док унуци воду ти доносе.
Ти већ скупљаш вилом у пласт сено,
А унуци оштре своје косе.
Твоја је на земљи. Тупо њено
Сечиво је сломљено и сада
Задњи пут га држи твоја рука...
Новим косцима – стара ливада,
И иста радост, и иста мука.
Срео си се негде са својима,
Сада гледаш са оне падине
Унуке и ливаде по којима
Косимо, мој деда Живадине.
ЧАТМАРА
Сунце залази за чатмаром дедином.
Маховином одавно обрасао праг.
Надвио се орах над пустом ледином;
Из давних времена дединих руку траг.
