SVE PO REDU
Stogovi sena mreškali su se po oranicama kao šnenokle u toplom mleku.
Nebo je bilo tek produžetak te poslastice, lako i meko.
Mojim zenicama prijalo je sve to. Upijale su boje i osećaje kao gladna zemlja kišu.
Nisam se mogla odupreti tom sladostrašću iako možda nije bilo pošteno tako brzo tugu poklopiti srećom i nastavkom pređašnjeg uobičajenog života.
Deda Miloje je bio već star i tešila sam se mišlju "nek ide samo po redu".
Selo se uznemirilo kao da nisu očekivali njegovu smrt.
Zadužio je mnoge, bio je kao nekakav inovator poljoprivrede, a to seljaci nisu zaboravljali. Pomagao je svima koji pokažu i najmanju želju i volju da žive od ove naše zemlje. Meni je sve to bilo daleko, naročito sad kad ga više nema.
Poneću ove oranice kao nerazvijeni film i ponekad ga odmotavati i gledati u hladnim norveškim danima kad na ulicama ne bude nikog.
Ješću neku drugu hranu odgojenu po najnovijoj tehnologiji a izrasloj u nekoj tuđoj zemlji potpomognuto nekom hladnom vodom sa tuđeg pojila.
Deda Miloje srećom to nikad neće saznati, jer čovek je otišao na vreme.
Ipak je najvažnije da bude sve po redu.
Tako i ovaj spokoj ide red tuge, red sreće ko red slanine, red šunke...
Tabla koju sam spakovala u kofer, probila je hartiju u koju sam je uvila.
Sad sam na skupoj haljini imala veliku masnu fleku da me seća na zavičajne dane. Red je red, i to je u redu. Red tuge, red sreće i život prođe, ovako ili onako.
